Izvor: Altermainstreaminfo

Analizira li se svet u protekle četiri godine, posebno od izbijanja „arapskih revolucija“, koje su buknule 2010, stiče se utisak kako su arhitekte globalne hegemonije vrlo pažljivo provodile svoj plan. Zapadni mediji su pokušali da nametnu osećaj da se sve događalo previše spontano, bez skrivene namere ili jasnog geopolitičkog plana. Više od četiri godine nas uveravaju da su „spontano“ svrgnuti lideri Egipta i Tunisa, srušena Gadafijeva džamahirija u Libiji i da su isto tako „voljom naroda“ izbili nemiri, a zatim rat u Siriji. Sve su to navodno bili unutrašnji nemiri, koji su buknuli zbog naroda nezadovoljnog radom svojih vladara, a Zapad je tu „samo pomagao“. Svako ko je pratio zbivanja u arapskom svetu i ono što je usledilo na drugim žarištima zna da u medijskoj interpretaciji događaja nedostaje elemenat koji je stvorio taj haos i upravljao njime.

Jedan od najvećih orijentalista današnjice, marokanski ekspert sa Univerziteta Stanford Hičam Ben Abdalah Al-Alaoji, za Le Monde diplomatique prošle godine piše da se „bez plana ili čak zavere protiv Arapa događaji nikad ne bi razvijali u tom smeru, i da su se od 2010. do 2014. godine na teritoriju Velikog Bliskog Istoka pažljivo planirali i provodili određeni ciljevi“. (Takozvani Greater Middle East se prostire od zapadnih granica Kine pa sve do Maroka, i Bupova administracija ga je proglasila područjem od posebnog američkog interesa, a Barak Obama je samo nastavio provođenje te doktrine.) Iako sve to nije ništa novo, Hičam Al-Alaoji u članku o „arapskom proleću“ nije rekao da su brojni događaji koji su usledili, bez obzira na pomno razrađen plan, ujedno i rezultat unutrašnjih protivrečnosti u arapskom svetu.

OD „ARAPSKOG PROLEĆA“ DO UKRAJINE

Isti scenario proveden je i u Ukrajini, gde su SAD i njihovi zapadni saveznici 21. februara 2014. dosledno proveli zacrtani plan, ali su zaboravili na neke logične nedoslednosti, koje teraju na razmišljanje o tome kakav odnos postoji između događanja u arapskom svetu i takozvanog Evromajdana u Kijevu. Jednako kao na Bliskom Istoku i na severu Afrike, Zapad je potpuno nezainteresovan da Ukrajini pomogne u izgradnji vladavine prava, što se vidi iz pasivnog odnosa prema naoružanim pripadnicima Desnog sektora koji su 21. marta 2014. trebali da vrate oružje, ali se to nije dogodilo i danas su najjača oružana frakcija u „demokratskoj“ Ukrajini. Analitičari su se s pravom pitali: „Protiv koga će radikalni desničari sa svim tim oružjem pokrenuti Treći Maidan?“, da bi trenutno, samo nekoliko dana po raspuštanju brigade Ajdar i istrage o ratnim zločinima, ceo Kijev držali u šah poziciji.

„Novi Majdan je sasvim moguć, ali on će samo delimično biti povezan sa političkim događajima, a pravi razlozi će biti potezi vlade koja je izrazila spremnost za nepopularne mere koje joj za davanje zajma traži MMF. Ljudi će se osećati prevarenim, a rezultat pobede Evromajdana će biti povećanje cena i smanjenje plata, što bi mogla biti iskra koja će zapaliti požar“, tvrdi politički analitičar Kostja Bondarenko.

Kijev je to i učinio, a vlada Arsenija Jacenjuka je od 1. maja 2014. podigla cenu gasa za domaće potrošače za preko 50 odsto, a do 2018. će nastaviti sa daljim poskupljenjem gasa prema vremenskom okviru“. Industrijska proizvodnja je u kolapsu, divlja inflacija grivne, a trijumvirat Porošenko-Jacenjuk-Turčinov gubi sve bitke protiv narodnih milicija u Donjeckoj i Luganskoj Narodnoj Republici, što je dovelo do pobune i protivljenja mobilizaciji u brojnim ukrajinskim gradovima i selima.

Poredeći „arapsko proleće“ i događaje u Kijevu, vidimo da su, zbog prirode militanata, „koji su izneli revoluciju na svojim plećima“ i arapski svijet i Ukrajina veoma daleko od toliko proklamovanih „evropskih demokratskih vrednosti“. Sve je počelo na isti način. Sećamo se kako su se na Trgu Tahrir u Kairu izvikivale parole: „Tiranine odlazi!“, a na Trgu Nezavisnosti u Kijevu: „Bando odlazi!“. U oba slučaja je ulična opozicija bila vrlo dobro pripremljena, jednak je bio njihov model otpora službama za provođenje zakona, stalni i sve veći zahtevi kao i odbijanje kompromisa, posle čega je konačno usledila „pobjeda pobunjenog naroda protiv tiranije“.

Tunis, Egipat, Sirija i Ukrajina su na vrhuncu krize bili žrtve snajperske vatre koja je kosila i demonstrante i policiju, a počinitelji su uvek bili „nepoznati“. Ubijeni demonstranti su postali „žrtve režima i heroji“, kao na primer „Nebeska stotina“ (potrebnih) mrtvih da bi se zbacio Janukovič. Cinizam i jednostavnost tog programa su toliko očiti da se lenji organizatori nisu potrudili čak ni da promene slogane, simbole ili zastave, ali je on i dalje funkcionelan, i to samo zbog naivnosti ljudi koji telima idu na metke i postaju instrument onih koji su sve to isplanirali. Posle toga sve uvek završava na isti način: izabiru se nesposobni arogantni lideri koji koriste haos, dolazi do urušavanja državnih institucija, vlasti i vladavine prava, katastrofalnog slabljenja države, čemu slede bezvlašće ili diktatura i mogući raspad zemlje.

NEUSPEŠNA JERMENSKA EPIZODA

Tu su i druge zemlje u ruskom okruženju. Na primer, jermenski predsednik Serž Sargsjan je 3. septembra 2013. na sastanku sa Vladimirom Putinom u Moskvi izjavio da će njegova zemlja „ući u Carinsku uniju sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, a kasnije postati članica Evroazijske unije“, a kasnije je svoje obećanje i ispunio. Ali šta se događa? Odmah po povratku u Jermeniju u Jerevanu je ispred predsedničke jancelarije održan protesni skup protiv pristupanja zemlje Carinskoj uniji, a lider prozapadne stranke Nasleđe Stjopa Safaryan, iako je dobio samo 5,8 odsto glasova na izborima, poveo je bezuspešni krstaški rat protiv „neprihvatljivog zbližavanja sa Rusijom“. Jermenski liberali iz Nasleđa su proteste ponovili i 2. decembra 2013, za vreme posete Vladimira Putina Jerevanu, a Radio Slobodna Evropa je nekoliko desetina okupljenih prikazala kao „protest Jermena protiv Putinove politike širenja Carinske unije“, dok su ostali zapadni mediji objavljivali snimke „policijske represije“, u kojoj niti je bilo povređenih niti se dogodilo bilo šta vredno pomena.

Iako je Sargsjan, jednako kao i Viktor Janukovič, odluku doneo na temelju procene šta je najbolje za Jermeniju i Jermene, baš kao i u ukrajinskom slučaju krenule su optužbe da je „odluku doneo pod pritiskom Moskve i da se radilo o uceni“. Jermeniju su potom prozvali iz Odbora za spoljnu politiku Evropskog parlamenta, što je bio znak za uzbunu da bi moglo doći do pritiska na tu zemlju, a napetost bi mogla da eskalira po ukrajinskom scenariju. Kasnije se pokušalo s novim raspirivanjem azerbejdžansko-jermenskog sukoba, a nedavno se kao motiv za za raskol između Moskve i Jerevana bezuspešno pokušao iskoristiti masakr koji je počinio jedan ruski vojnik iz kontingenta u jermeniji, koji je u ludilu pobio celu lokalnu porodicu a potom prebegao u Rusiju. Sve je te pokušaje Kremlj u saradnji sa saveznicima uspešno amortizovao.

Kako vidimo ovde se nije radilo samo o Ukrajini nego i Jermeniji, Belorusiji, koju mediji uporno prikazuju kao „pobunjeničku zemlju koja želi neovisnost od Rusije“, drugim zemljama, pa i Rusiji samoj. Putin je svojim potezima konačno Zapadu poslao jasnu poruku, a da nije pogrešio, govore i ankete prema kojima mu je u Rusiji popularnost opet porasla na preko 80 odsto, kao i nemoć Vašingtona i Brsela da mu se efikasno suprotstave.

Dakle, sve govori da neko vuče konce iz senke, ali kome sve to treba? Analitičari tvrde da je EU pomagala Evromajdan kako bi navodno rešila svoje probleme – prigrabila tržište, zaustavila proces unutrašnje dezintegracije i ekonomsku krizu. Ukrajina bi sa 47 miliona stanovnika i jakom crnom metalurgijom Evropi mogla dati preko potrebni kiseonik za oživljavanje ekonomije i izlazak iz političkog limba, u kom se projekat EU trenutno nalazi.

PUCANjE „ŠAHOVSKE TABLE“

To je u neku ruku istina jer je Nemačka i 30-tih godina na štetu ukrajinskog naroda htela da zagospodari Ukrajinom iz istog razloga zbog koga to danas čini kancelarka Angela Merkel. Međutim, to nije cela istina, pogotovo ako se pokušaju analizirati događaji koji su se zbili paralelno sa Evromajdanom. Prvo, svi oni se javljaju neposredno pre i za vreme uspešno organizovanih Olimpijskih igara u Sočiju. Drugo, u februaru, kad je Ukrajina na podmukao način zbacila Viktora Janukoviča, došlo je do velikog grupisanja sirijskih pobunjenika (oko 40 hiljada vojnika), a, prema nekim izveštajima, Saudijska Arabija i CIA krenuli su u napad na Siriju iz pravca Jordana i pobunjeničke grupe su pod njihovom komandom pokušale proboj kroz južnu pokrajinu Dara’a. I, na kraju, istovremeno je u Ankari izbio korupcijski skandal u koji je uključen i tadašnji premijer Redžep Taip Erdogan, a pitanje je da li bi se to dogodilo da nije počeo da vodi preterano samostalnu politiku, koja se nimalo nije dopala Vašingtonu i Briselu.

Sve ove, kao i druge moguće nadolazeće događaje, prema mišljenju političkog analitičara i eksperta za Bliski Istok Pogosa Anastasova, može se objasniti i predvideti ako upoznamo dobro puno većeg stratega od Angele Merkel (koja je, po njegovom mišljenju, samo pion u ovoj velikoj igri), a to je poznati profesionalni rusofob Zbignjev Bžežinski. On je sve ovo o čemu govorimo opisao u poznatoj knjizi Velika šahovska tabla – Američka dominacija i njeni geostrateški imperativi.

Ciljevi navedeni u knjizi jasno govore o uspostavljanju globalne dominacije SAD u 21. veku i uništenju Rusije preko susednih zemalja, kao i potrebi razdvajanja evropske Rusije od zaleđa bogatog resursima. Moskvi bi, prama tom cilju, bilo ponuđeno da postane mlađi partner Vašingtona ili da zauvek sa svojim evroazijskim projektom nestane sa svetske pozornice i kao zemlja i kao alternativa „civilizovanoj“ Centralnoj Evropi.

Zbignjev Bžežinski sve to formuliše jasno bez okolišanja: „Glavni geopolitički cilj Amerike je Evroazija“, a posle dve Bušove administracije Obama krajem 2011. najavljuje novu doktrinu i izjavljuje kako su „za Ameriku Azija i Pacifik apsolutni prioritet“, što dovoljno govori o uticaju stratega Hladnog rata i kontinuitetu u Beloj kući, bez obzira bio u njoj predsednik demokrata ili republikanac.

TURSKI OTPOR

„U Evroaziji se nalaze najveće politički aktivne i dinamične države. Nakon SAD šest najvećih ekonomija i šest zemalja sa najvećim troškovima za naoružanje su takođe u Evroaziji. Sve osim jedne legitimne nuklearne sile nalaze se u Evroaziji i tamo su sve ilegalne nuklearne sile, opet osim jedne. U Evroaziji su i dve najmnogoljudnije zemlje koje teže regionalnoj hegemoniji i globalnom uticaju. Sve potencijalne političke i ekonomske pretnje američkoj dominaciji potiču iz Evroazije. Sve u svemu, evroazijske sile, ako se uzmu zajedno, značajno su jače od SAD. Srećom po Ameriku, Evroazija je prevelika da bi se politički ujedinila“, piše Bžežinski u svojoj knjizi i nema sumnje da bi za njega ostvarenje najveće more bilo upravo ono na čemu rade Rusija i Kina, zajedno sa Iranom, Sirijom i ruskim saveznicima iz bivšeg sovjetskog bloka, a to je stvaranje saveza, za koji američki strateg tvrdi da je nemoguć.

Zato, ako se sagledaju aktuelni događaji u Ukrajini, ali i potezi koje vuče Turska, pokušaj delegitimisanja jedinog otpora islamistima u Siriji, onog koji pruža Asad, i, u nedostatku sad već nepostojeće FSA, proglašavanje Kurda „jedinim borcima za demokratiju“, Jermenija u savezu sa Moskvom te Azerbejdžan, sve postaje puno jasnije i svi se događaji, poče od „arapskog proleća“, uklapaju u logiku Bžežinskog.

Prva faza, koja je trajala od 2010. do 2013, bila je udar na Rusiju i Kinu, i uništavanje njihovih stvarnih ili potencijalnih saveznika (Libija i Sirija). Američka globalizacija je podrazumevala podelu sveta na sve manje i nemoćnije aktere na međunarodnoj sceni, koji bi, naravno, zavisili od Vašingtona, a potom njihovo uključivanje u šire regionalne saveze opet pod pokroviteljstvom saveznika Vašingtona (na prime, Saudijske Arabije ili Katara). Zatim je u 2014. počela direktna ofanziva na status Rusije i udarilo se na interese Moskve u Ukrajini.

Putinov projekt Evroazijske unije se nikako ne uklapa u logiku projekta onih koji su osmislili proces globalizacije sa Amerikom na čelu. Stvaranje saveza u srcu kontinenta, koji je američka administracijA proglasila za područje od vitalnog interesa za SAD, u tom delu sveta će zaustaviti ekspanziju američkih saveznika, onemogućiti prisustvo trupa NATO i otvoriti prostor multipolarnom svetu u kome nema mesta američkoj hegemoniji.

Sada se sa određene vremenske distance može analizirati i politika Erdoganove Turske. Tokom „arapskih revolucija“ njen zadatak je bio da okupi poslušnike Vašingtona i potom u celokupnom dizajnu globalizacijske strategije na čelu sa Muslimanskim bratstvom formira niz novih arapskih režima. U tom planu su strateški ciljevi bili Egipat i Sirija. Međutim, Erdogan nije uspeo da obavi svoj zadatak. Asadje u Siriji pružio otpor a u Egiptu je politika Muslimanskog bratstva dovela do narodne pobune. SAD su izgubile i podršku najvećih arapskih zemalja, poput Saudijske Arabije, koja je podržavala Morsijevu smenu u Kairu i izrazila spremnost za dodelu kredita za modernizaciju i jačanje egipatske vojske.

ISTORIJA NA STRANI RUSIJE

Potom je Erdogan proglašen krivim jer je razvijao i održavao veze s Rusijom. Turska se odlučila na neutralan stav i saradnju sa Evroazijskom unijom jer je na taj način mislila da zaštiti svoje interese i trgovinske odnose sa Moskvom vredne milijarde dolara. Turski premijer Zapadu nije pružio podršku za svrgavanje Janukoviča a javna je tajna da je učinio sve da umiri krimske Tatare, čime je praktično okrenuo leđa prevratničkoj vladi u Kijevu. Sarađuje sa Kinom, od koje kupuje protivvazdušne sisteme i tehnologiju za njihovu proizvodnju, i to od kineske kompanije koja je pod američkim sankcijama, da bi na kraju razvijao i odnose sa Iranom. Amerika se zbog toga, uz pomoć moćnog klerika i lidera pokreta Hizmet Fetulaha Gulena, odlučila na njegovo svrgavanje, ali u tome nije uspela i Erdogan je danas moćniji nego ikad.

Tek povezivanjem događaja u Ukrajini, na Bliskom Istoku i severu Afrike, jugozapadnoj Aziji i na Kavkazu mogu se razumeti planovi globalističke strategije pobednika Hladnog rata, ali vreme će pokazati hoće li oni biti u stanju da ostvare zacrtane ciljeve. U ovom trenutku je teško prognozirati bilo šta, ali plan Bžežinskog pretrpeo je niz teških udaraca.

Analizirajući aktualnu situaciju, moglo bi se reći da je istorija na strani Rusije i da će zapadna hegemonija ostati nedosanjan san velikog američkog stratega i ideologa Hladnog rata, koji je raspadom Sovjetskog Saveza ostvario veći deo svojih namera. U prilog tome ide i čvrsto zacementirana vlast egipatskog predsednika Abdela Fataha Al-Sisija, a Sirija Bašara Al-Asada je nakon četiri godine borbi jača nego što je bila na početku, i nema naznaka pobede islamista, da ne govorimo o nekoliko puta najavljivanom „pobedonosnom ulasku demokratskih snaga u Damask“. Rusija, Iran i Kina jačaju odnose do nivoa vojno-političkog saveza i kao centripetalne sile oko sebe okupljaju svoje regionalne saveznike.

Možda su tokom 2012. i 2013. mnogima promakle jake diplomatske aktivnosti Moskve u Centralnoj Aziji, posebno u Kirgistanu, koji je takođe postao deo Evoazijske unije, Tadžikistanu i Uzbekistanu, gde je Rusija prosto izgurala SAD i u potpunosti integrisala tri zemlje u Šangajsku organizaciju za saradnju” (ŠOS) ili vojni savez Organizacija ugovora o kolektivnoj sigurnosti (ODKB), koji se otvoreno suprotstavio aktivnostima NATO na ruskim granicama proteklih neelja. To samo potvrđuje tezu da se Putin godinama pripremao za ono što je odlučio da učini kad za to dođe vreme.

PROPAST HEGEMONIJE

Posle pozicioniranja Moskve u bivšim sovjetskim republikama Centralne Azije, na red dolazi Teheran. Usledilo je i zbližavanje Irana i Avganistana, gde je bivši predsednik Karzai vodio žestoku kampanju za odlazak američkih trupa iz zemlje. Jermenija se, kao što smo rekli, otvoreno svrstala uz Rusiju i prekinula proces evropskih integracija. Vašington i Brisel pokušavaju preko Gruzije i Azerbejdžana da destabilizuju Južni Kavkaz, ali je Rusija još 2008. jasno dala do znanja Gruziji da neće dozvoliti ništa što će joj ugroziti južne granice, dok je odlučnom akcijom na Krimu još jednom podsetila vlasti u Tbilisiju da vode obzirniju politiku, pre svega prema svom narodu. Politika Azerbejdžana je neodvojiva od Turske, ali i Irana, s kojim se grade posebno dobri odnosi, i zato će sve odluke koje donese azerbejdžanski predsjednik Ilham Alijev prvenstveno biti u njegovom interesu, potom Ankare i Teherana. To se na kraju videlo u proterivanju američkog Radija Slobodna Evropa, potezu koji znači mnogo više od „gašenja jednog demokratskog medija“.

Šta reći nego da je optimizam Bžežinskog, koji u svojoj knjizi o američkoj ekspanziji na evroazijski prostor kaće kako je „Evroazija prevelika da bi se i politički ujedinila“, bio sasvim neutemeljen, a gotovo definitivan gubitak tog prostora bi mogao biti njegov životni poraz kao i poraz politike globalne dominacije SAD, čiji je strateg bio nekoliko decenija.

Konačno, Bžežinski je imao svojih pet minuta slave kad se u vreme raspada Sovjetskog Saveza otvarao šampanjac u Vašingtonu, a na čemu je tako zdušno radio ceo život. Srećom, „kraj istorije“ se ipak nije dogodio, i to zahvaljujući odlučnom stavu lidera nekoliko svetskih zemalja, koje su sprečili provođenje dobro razrađenog plana.