Izvor: Fakti, prevod: K. Trajković

Američki dolar sahranjivan je mnogo puta, ali još uvek je živ.

Uoči raspada Breton-Vudskog monetarnog sistema, udeo dolara u svetskim monetarnim rezervama približavao se cifri od 80% (1970. – 77,2%; 1972. – 78,6%). Posle prelaska na Jamajski monetarni sistem, taj udeo se postepeno smanjivao i 1995. imao najniži nivo od 59,0%.

Na talasu finansijske globalizacije pozicije dolara ponovo su ojačale (od 1999.-2001. njegov udeo dostigao je 70-71%), ali je posle toga primećeno novo opadanje specifične težine dolara u monetarnim svetskim rezervama – do nivoa ispod 61% u 2014. Ipak, to je više od pokazatelja iz 1995.

Prema podacima Banke za međunarodno poravnanje, u aprilu 2010. udeo dolara u operacijama na međunarodnom monetarnom tržištu iznosio je 84,9%, a do aprila 2013. povećao se do 87 odsto. Radi poređenja: za isti taj period udeo evra je pao sa 39,1 do 33,4%.

Pada u oči disproporcija između pozicije dolara u svetskim finansijama i pozicije SAD u svetskoj ekonomiji.

Danas udeo SAD u svetskom BDP iznosi oko 20%. Kina je već prestigla SAD po obimu BDP (računajući po paritetu kupovne moći valuta), ali je udeo juana u operacijama na svetskom monetarnom tržištu u aprilu 2013 g. iznosio svega 2,2%. Nema preciznih podataka o udelu juana u svetskim monetarnim rezervama, ali procene eksperata pokazuju da iznosi malo više od 1%.

Ove disproporcije veoma podsećaju na svetsku ekonomsku panoramu kraja XIX – početka XX veka. Tada se desilo pregrupisavanje lidera svetske ekonomije.

Prema obimu industrijske i poljoprivredne proizvodnje na prvo mesto dospele su Sjedinjene Države. Po nekim pozicijama, na drugo mesto izbijala je Nemačka, a Velika Britanija – koja je tokom većeg dela XIX veka imala status „svetske radionice” – počela je da pada na treće mesto u svetu. Istovremeno je britanska funta – kao i ranije – bila svetska valuta koja je imala funkcije rezervnog sredstva i sredstva za međunarodni obračun.

Uoči Prvog svetskog rata, 1913., struktura svetskih rezervi po vrstama valutaovako je u % izgledala ovako: funta – 47, francuski franak – 30, nemačka marka – 16, dolar – 2, ostale valute – 5. (Officer, Lawrence H. Between the Dollar-Sterling GoldPoints: Exchange Rates, Parity, and Market Behavior. Cambridge: Cambridge University Press, 1996.).

Kao što vidimo, udeo dolara bio je neznatan. Disproporcija između nivoa ekonomskog razvoja SAD i pozicija dolara u svetskom finansijskom sistemu bila je otprilike ista kao što je danas disproporcija između ekonomskog razvoja Kine i pozicija juana.

Svetskim bankarima, koji su pre sto godina stavili ulog na dolar, bio je potreban svetski rat da bi dolar mogao da ima mesto pod suncem. Pod jakim pritiskom bogataša na izmaku 1913. godine – Kongres SAD glasao je za osnivanje Federalnog rezervnog sistema koji je 1914. počeo da emituje dolar kao jedinu valutu SAD, a nakon pola godine počeo je svetski rat.

Rat je izmenio odnos snaga vodećih sila i njihovih valuta.

Godine 1928. raspored svetskih valutnih rezervi u procentima je izgledao ovako: funta – 77, dolar SAD – 21, francuski franak – 2. , (Officer, Lawrence H.). Odnosno, bez obzira na naglo ekonomsko slabljenje Velike Britanije, funta ne samo da nije oslabila svoje pozicije nego ih je dodatno i učvrstila. U poređenju sa 1913. – dolar SAD je znatno povećao svoju specifičnu težinu i čvrsto zauzeo drugo mesto. Druge valute-konkurenti, povukle su se iz trke.

Da bi konačno pobedili britansku funtu, vlasnici FRS morali su da pripreme i organizuju još jedan svetski rat, posle kojeg je dolar izjednačen sa zlatom i u suštini postao jedina svetska valuta.

Pozicije dolara u svetu sada su formalno veoma dobre, ali glavne akcionare Federalnog rezervnog sistema mora da brine to što se povećava disproporcija između BDP SAD i pozicije dolara.

Dolar sve više postaje nestabilan. Ako hoće, nekoliko velikih zemalja mogu da koordiniraju napore, da objedine resurse, da počnu oslobađanje od dolarskih rezervi i izazovu pad dolara. Međutim, snaga vlasnika FRS je u tome što su oni uvek umeli da deluju tako da preduhitre. I sada ima indicija da preduzimaju praktične mere za zaštitu dolara i opet, pre svega, pripremanjem velikog rata. „Gazde novca” (vlasnici štamparske mašine FRS) imaju nekoliko razloga za otpočinjanje takvog rata.

1. Gazdama štamparske mašine potrebno je da podržavaju potražnju i cenu svojih proizvoda. Pre više od pola veka u Evropi se završila dobrovoljna „trka za dolarima”. U svetu se ne naziru racionalni ekonomski podsticaji za nabavljanje dolara, budući da danas dolarska masa koja silazi sa trake štamparske mašine FRS, mnogo puta prevazilazi sve što se stvara u ekonomiji SAD. A zlatne rezerve SAD, iako su i najveće u svetu (više od 8000 t.), pokrivaju samo deo procenta ukupne mase zelenih novčanica.

Ostaje jedno: čitavom svetu silom nametati „robu” koju proizvodi Federalni rezervni sistem. Danas su jedino pokriće dolara Oružane snage SAD, čija je osnovna funkcija da obezbeđuju podršku potražnji za „zelenim papirima”. Već odavno se u SAD klasični vojno-industrijski sistem transformisao u vojno-bankarski sistem.

Posle raspada Breton-Vudskog monetarnog sistema na njegovo mesto došao je Jamajski monetarni sistem koji predstavlja sistem petro-dolara, budući da je 1970.-ih godina dolar povezan sa crnim zlatom (nafta je počela da se prodaje isključivo za dolare).

Nafta je još uvek osnova dolarskog sistema. Iako danas skoro ne zavisi od uvoza nafte, Amerika kontroliše zemlje proizvođače nafte. Cilj kontrole je da sem dolara u trgovini crnim zlatom– ne dozvoli prelazak na druge valute. Radi toga Vašington, ako je to potrebno, u regionima proizvodnje nafte pribegava vojnim operacijama. Pre svega, na Bliskom Istoku.

Moamer Gadafi je svrgnut i zverski ubijen samo zato što je u obračunima za naftu prvo prešao sa dolara na evro, a zatim planirao da pređe na zlatni dinar.

2. Kada kurs dolara SAD počinje da pada, Amerika uključuje sve poluge za jačanja oslabljenog dolara (operacije na destabilizaciji političke situacije u raznim delovima sveta; građanski i regionalni ratovi). U tom svetlu, bez obzira na sve veću ekonomsku degradaciju – Amerika se pretvara u veštačko „ostrvo stabilnosti”. Iz raznih krajeva sveta kapital počinje da se usmerava prema Americi povećavajući kurs „zelene hartije”.

Zašto je Americi potreban visoki kurs dolara? Nije teško odgovoriti.

Prvo, SAD dobijaju mogućnost za jeftin uvoz koji obezbeđuje unutrašnju potrošnju. Štamparska mašina zajedno sa povećanim kursom američke novčane jedinice – idealan je uslov za postojanje države-parazita.

Drugo, pomoću skupog dolara Amerika (tačnije vlasnici FRS) dobija mogućnost da po čitavom svetu jeftino otkupljuju prirodne resurse, preduzeća, nekretnine i druge aktive. Formirani dolarski sistem biće potreban vlasnicima sve dok čitav svet ne pređe pod njihovu kontrolu.

Treće, „vlasnicima novca” (glavnim akcionarima FRS) može da zatreba ne samo regionalna, nego i globalna destabilizacija, odnosno svetski rat. Takva destabilizacija treba da dovede do uzajamnog uništenja ili, barem, slabljenja svih potencijalnih konkurenata Amerike. Vašingtonu (preciznije, Federalnom rezervnom sistemu) neophodan je isključivo monocentrični model sveta. Bez velikog rata taj model se ne može izgraditi.

Svetski rat će omogućiti da se reše mnogi ekonomski problemi Amerike koji prete da u bliskoj budućnosti za nju postanu kritični.

Na primer, krajem 2013. državni dug SAD već je iznosio 104,5%, dok je u Evropi, koja već nekoliko godina doživljava dužničku krizu, taj pokazatelj niži. U zemljama u zoni evra krajem 2013. iznosio je 92,6%.

Za Vašington nije manje akutan problem spoljnog duga. U avgustu 2014. relativni nivo tog duga dostigao je 107% BDP. Sve veći deo prihoda mora da se troši na servisiranje dugova.

Procenti za državni dug u rashodima budžeta SAD sada nisu visoki (oko 7%), ali su u američkoj ekonomiji kao rezultat delovanja programa kvantitativnih olakšica (KS) i kamatne stope bile sasvim simbolične. Program KS se zatvara, rashodi za servisiranje državnih i svih drugih dugova naglo će se povećati. U takvoj situaciji, vladajući krugovi SAD sigurno se prisećaju istorije od pre jednog veka.

Uoči Prvog svetskog rata Amerika je već zauzimala prvo mesto u svetu po industrijskoj proizvodnji, ali je pri tom imala ogroman spoljni dug (pre svega, Britaniji). Prvi svetski rat kardinalno je promenio situaciju. SAD su postale najveći i pravi međunarodni zajmodavac. Istovremeno su njihovi glavni saveznici u ratu – Velika Britanija i Francuska – postale najveći dužnici Amerike.

Na kraju Drugog svetskog rata Amerika je kod sebe skoncentrisala 70% svetskih rezervi zlata (bez Sovjetskog Sveza). Takvo jačanje SAD omogućilo im je da legalizuju pozicije dolara kao svetske valute (odluke međunarodne konferencije u Breton-Vudsu 1944.).

U slučaju da SAD budu umele da postanu jedini korisnik trećeg svetskog rata – problem starih dugova nestaće sam po sebi. Vašington će moći da sa svog salda jednostrano otpisuje dugove drugih zemalja i proizvoljno određuje koje zemlje snose „krivicu” za rat. Novčana potražnja „krivih” zemalja prema Americi anuliraju se po definiciji, kako su upravo postupile zemlje Antante prema Nemačkoj na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. Sem toga Amerika kao pobednik može „krivima” da udari reparacije i kontribucije, kao što su slično učinile zemlje Antante na pomenutoj konferenciji u Parizu 1919.

Treći svetski rat biće principijelno drugačiji od svih za koje je svet do sada znao. On će započeti bez zvaničnog objavljivanja. I, mada još nismo toga potpuno svesni, ali takav rat je najverovatnije već počeo. Korišćenjem plaćenika (privatnih vojnih kompanija), oslanjanjem na petu kolonu unutar pojedinih zemalja uz aktivnu primenu tehnologija „majdana”, angažovanjem medija koje kontroliše Vašington, objavljivanjem ekonomskih sankcija i t. d. Taj neobjavljeni rat vodi se pod zastavom borbe sa terorizmom, „radikalnim islamizmom”, „ruskom agresijom”, kršenjem ljudskih prava i t.d. i t. sl.

Tokom takvog neobjavljenog svetskog rata „vlasnici novca” (akcionari FRS) rešavaće nakupljene probleme dolara. Na primer, pod zastavom borbe sa terorizmom i „prljavim novcem” SAD mogu da sprovedu „monetarnu reformu”. Njena suština je jednostavna. FRS emituje nove dolare i organizuje njihovu zamenu za staru „zelenu masu”. Pri tom su podnosioci zahteva za stare dolare dužni da dostave pouzdane dokaze o legalnosti njihovog porekla.

Filteri za kontrolu mogu da budu toliko strogi da najveći deo starih dolara neće položiti „ispit” i pretvoriće se u otpad. Tako će se ukloniti problem „dolarske nadstrešnice”, koji pritiska ujka Sema. Ipak, za SAD i ta varijanta nije idealna – istovremeno pljačkanje čitavog sveta može da pokrene druge zemlje na korišćenje svojih nacionalnih valuta u međunarodnim obračunima, na stvaranje regionalnih valuta i potpuno odustajanje od dolara.

Zbog toga, u trećem neobjavljenom svetskom ratu mogu biti iskorišćene i druge ekonomske metode. Na primer, bez obzira što je „zelena masa” preplavila čitav svet, kupovna moć dolara na tržištima robe dosta je visoka. Ne vidi se nikakva pretnja od hiperinflacije.

Sve je veoma jednostavno. Ogroman deo proizvodnje štamparije novca odlazi na finansijska tržišta. Međutim, postoji 101 način da se zatvore ili čak potpuno likvidiraju ta tržišta. Tada će sva „zelena masa” pojuriti na tržišta robe. Nastaće hiperinflacija uporediva sa onom koju je preživela Vajmarska Republika početkom dvadesetih godina HH veka. U najboljem slučaju od kupovne moći današnjeg dolara ostaće 1%. Da li je to katastrofa? Kako se uzme. U tom slučaju kod posednika biliona dolara po čitavom svetu u rukama će ostati samo smeće.

Samo u Kini zalihe zlata već su premašile 4 biliona dolara, pri čemu na „zelenu hartiju” odlazi najmanje 1/3. Posle toga Amerika sprovodi monetarnu reformu i uvodi novi punovažni dolar. Pre pet godina aktivno je razmatran problem moguće realizacije takve „novčane reforme”, samo što su na mesto novog dolara tada planirali novčanu jedinicu pod nazivom „amero”. Pretpostavljalo se da će to biti zajednička valuta tri zemlje – SAD, Kanade i Meksika. Varijanta zamene dolara „amerom” još može da se povrati, ali će zahtevati veoma ozbiljno pokriće silom od strane Vašingtona.

U svakom slučaju ne treba računati na slabljenje nestabilnosti u svetu. Ta nestabilnost je – ispoljavanje slabosti dolara i agonije vlasnika štamparije FRS.

Kao ranjena zver, oni će se boriti do kraja. Ako se još do nedavno govorilo da Vašington nameće svetu „kontrolisani haos”, onda je već sada očigledno da haos postaje nekontrolisan. Inače, ni prva dva svetska rata nisu se završila onako kako su planirali bankari koji su ih i započeli.