Izvor: Fakti

Poštovani članovi Saveta Federacije! Poslanici Državne Dume! Građani Rusije!

Današnja Poslanica će, razume se, biti u skladu sa vremenom i uslovima u kojima živimo, zadacima koji su pred nama. Ali, pre svega, hteo bih da vam zahvalim za podršku, za jedinstvo i solidarnost u sudbonosnim trenucima, kada se odlučuje o mnogo čemu vezanom za budućnost naše države.

Ove godine smo zajedno prošli kroz iskušenja kojima su dorasle samo zrela i jedinstvena nacija i istinski suverena i jaka država.

Rusija je na delu dokazala da je sposobna da zaštiti svoje sunarodnike, da časno brani istinu i pravdu.

Naša zemlja je to učinila zahvaljujući vama, građani Rusije.

Zahvaljujući vašem trudu i rezultatima koje smo zajedno postigli. Zahvaljujući vašem dubokom razumevanju smisla i značaja nacionalnih interesa. Mi smo postali svesni neraskidivosti, celovitosti hiljadugodišnjeg puta naše Otadžbine. Mi verujemo u sebe. Verujemo da mnogo toga možemo da uradimo i da ćemo sve postići.

Naravno da danas ne možemo a da ne govorimo o onim istorijskim događajima koji su se dogodili ove godine.

Kao što je poznato, u martu ove godine na Krimu je održan referendum, kada su stanovnici poluostrva javno izrazili želju da se pripoje Rusiji. Zatim je usledila odluka krimskog parlamenta – podvlačim, potpuno legitimnog, ne treba da zaboravljamo na to, koji je izbran još 2010. godine – odluka krimskog parlamenta o nezavisnosti. I, zatim, se dogodilo istorijsko ujedinjenja Krima i Sevastopolja sa Rusijom.

Za našu zemlju, za naš narod ovaj događaj ima poseban značaj. Zato što na Krimu žive naši ljudi, ta teritorija ima strateški značaj zato što se upravo tu nalazi duhovni izvor formiranja mnogolike ruske nacije koja je u isto vreme monolitna, a i centralizovane Ruske države. Upravo tu, na Krimu, u drevnom Hersonu, ili Korsuni, kako su ga zvali ruski letopisci, bio je kršten knez Vladimir, koji je zatim krstio i čitavu Rusiju.

Pored etničke sličnosti, jezika i opštih elemenata materijalne kulture, zajedničke, mada u to vreme ne i uokvirene granicama teritorije, zajedničke privrede koja se pojavila u to vreme i vlašću kneza, hrišćanstvo je postalo moćna duhovna objedinjujuća sila, koja je omogućila da se u formiranje ujedinjene ruske nacije i formiranje državnosti uključe najrazličitija po krvi plemena i plemenski savezi ogromnog istočnoslovenskog sveta. I, upravo na toj duhovnoj podlozi naši su preci po prvi put i zauvek postali svesni da su jedan narod.

To nam daje pravo da kažemo da za Rusiju Krim, drevni Korsun, Hersones, Sevastopolj imaju veliki civilizacijski i sakralni značaj. Kao što je Hramovna gora u Jerusalimu za one koji ispovedaju islam ili judaizam.

Tako ćemo se i mi prema tome odnositi, sada i zauvek.

Poštovani prijatelji! Danas, naravno, ne možemo a da ne kažemo nekoliko reči o našoj proceni događaja u Ukrajini. Ne možemo da se ne osvrnemo i na to kako ćemo graditi odnose sa partnerima u čitavom svetu.

Dobro je poznato da Rusija ne samo što je podržala Ukrajinu i druge bratske republike bivšeg SSSR-a u njihovoj težnji ka suverenitetu, već je i u velikoj meri doprinela ovom procesu na prekretnici devedesetih.

Svaki narod ima neosporno, suvereno pravo na sopstveni put razvoja, na izbor saveznika, oblike političkog uređenja društva, strukturu ekonomije i osiguravanja svoje bezbednosti. Rusija se uvek prema tome odnosi i odnosiće se sa poštovanjem. To se u potpunosti tiče i Ukrajine i bratskog ukrajinskog naroda.

Mi smo osudili državni prevrat, nasilno preuzimanje vlasti u Kijevu u februaru ove godine. Ono što danas vidimo u Ukrajini i tragediju na jugo-istoku potpuno potvrđuje ispravnost naše pozicije.

Zbog čega je sve počelo? Moram danas da podsetim na to. Teško je i poverovati zbog čega je sve počelo: od tehničke odluke predsednika Janukoviča da odloži potpisivanje sporazuma o pridruživanju Evropskoj Uniji. Pri tom, podvlačim, nije se radilo o odbijanju tog dokumenta, već samo o prolongiranju rokova sa ciljem dorade ovog sporazuma. To je bilo urađeno, podsetiću, u potpunom skladu sa ustavnim mandatom apsolutno legitimnog i međunarodno priznatog šefa države.

Kako u tom svetlu može da se podržavaju oružani zahvat vlasti, nasilje, ubistva? Šta da kažemo o krvavim događajima u Odesi, gde su ljudi živi spaljivani? Kako neko može da podržava pokušaje, koji su usledili, da se uz pomoć oružanih snaga obuzdaju ljudi na jugoistoku koji se ne slažu sa tim bezakonjem? Ponavljam, kako neko može da to podržava? Pri tom, uz licemerne priče o zaštiti međunarodnog prava i ljudskih prava.

To je čist cinizam. Ubeđen sam da će narod Ukrajine pravilno proceniti ove događaje.

Kako se na početku odvijao naš dijalog sa američkim i evropskim partnerima u vezi ove teme? Ja nisam slučajno spomenuo naše američke prijatelje, jer oni direktno ili iz senke, uvek utiču na naše odnose sa susedima. Ponekad i ne znaš sa kim je bolje da razgovaraš: sa vladama nekih država ili direktno sa njihovim američkim mentorima i sponzorima.

U slučaju sporazuma o pridruživanju Ukrajine EU uopšte nije bilo nikakvog dijaloga, već sam o tome govorio.

Nama je bilo rečeno da se nas to ne tiče. Ako govorimo jednostavno, narodski, oterali su nas… Sve argumente da su Ukrajina i Rusija članice zone slobodne trgovine ZND, da imamo formiranu kroz istoriju duboku saradnju u industriji i poljoprivredi, da faktički imamo zajedničku infrastrukturu – te argumente niko nije hteo ne samo da razmatra, već ni da čuje.

Tada smo rekli, dobro, ako vi ne želite da vodite sa nama dijalog, mi ćemo biti prinuđeni da jednostrano štitimo naše zakonske interese i nećemo da plaćamo za pogrešnu, sa naše pozicije, politiku.

Rezultat: sporazum između Ukrajine i Evropske Unije je potpisan, ratifikovan, ali primena trgovinsko-ekonomskog poglavlja odložena je do kraja sledeće godine. Znači, generalno smo bili u pravu!

Postavlja se pitanje: zbog čega je sve ovo bilo urađeno u Ukrajini? Zbog čega su izveli državni prevrat? Zbog čega su pucali i još uvek pucaju i ubijaju ljude? U suštini su uništili privredu, finansije, socijalnu politiku, opustošili su zemlju.

Danas ne treba da se bavimo politikanstvom, da dajemo bučna ali prazna obećanja, već da pružimo pomoć ekonomiji Ukrajine – razume se, u reformama. Međutim, nešto ne vidim da naše zapadne kolege gore od želje da to urade, a današnje kijevske vlasti – da reše probleme svojih građana.

Uzgred rečeno, Rusija doprinosi, već daje podršku Ukrajini. Još ću jednom da kažem, da su naše banke u Ukrajinu investirale otprilike 25 milijardi dolara. Ministarstvo finansija Rusije je prošle godine odobrilo kredit – još tri milijarde. „Gazprom“ je kreditirao ekonomiju Ukrajine sa 5,5 – čak i sa popustom koji niko nije najavljivao, sa 4,5 milijardi. Izračunajte koliko je to ukupno. To je 32,5 – 33,5 milijardi dolara samo u proteklom periodu.

Naravno, mi imamo pravo da postavimo pitanje: zbog čega je došlo do ove tragedije u Ukrajini? Zar nije bilo moguće da se pitanja, čak i ona sporna, reše kroz dijalog, u okvirima pravnog polja i legitimnih procesa?

Nas svim snagama pokušavaju da uvere da to predstavlja kompetentnu, dobro izbalansiranu politiku, koju treba da sledimo bez razmišljanja.

To se neće dogoditi.

Ako je za mnoge evropske države nacionalni ponos – odavno zaboravljen pojam, a suverenitet – predstavlja luksuz, za Rusiju realni državni suverenitet predstavlja neophodan uslov za njeno postojanje.

Pre svega to treba da bude očigledno za nas same. Želim da istaknem: ili ćemo biti suvereni ili ćemo se istopiti, izgubiti u svetu. To, svakako, moraju da shvate i druge države. Svi učesnici međunarodnog života moraju to da shvate. I, shvativši, da učvršćujemo ulogu i značaj međunarodnog prava o kojem tako mnogo govorimo u poslednje vreme, a ne da prilagođavamo njegove norme nečijim konjunkturnim interesima, uprkos njegovim osnovnim principima i zdravom razumu, smatrajući sve oko sebe za malo obrazovane ljude, koji ne znaju ni da čitaju ni da pišu.

Prema svim učesnicima međunarodnih odnosa potrebno je odnositi se sa poštovanjem. Samo tako će, upravo pravne norme, a ne topovi, rakete ili borbeni avioni pouzdano štititi svet od konflikata i krvoprolića. I tada neće biti potrebno, nikoga zastrašivati tobožnjom izolacijom,obmanjujući samog sebe, ili sankcijama koje, naravno, nanose štetu svima, pa i onima koji ih iniciraju.

Uzgred, o sankcijama. To nije samo nervozna reakcija SAD ili njihovih saveznika na naš stav u vezi sa događajima i državnim prevratom u Ukrajini, pa ni u vezi sa takozvanim „krimskim prolećem“. Siguran sam da svega toga nije ni bilo, i želim to da naglasim, poštovane kolege, posebno radi vas, radi političara, radi vas koji se sada nalazite u sali – da svega toga nije ni bilo, onda bi izmislili neki drugi povod da sputaju rastuće mogućnosti Rusije, da utiču na nju, i još bolje – da je iskoriste za svoje interese.

Politika obuzdavanja nije juče smišljena. Prema našoj zemlji ona se sprovodi mnogo-mnogo godina – uvek, može se reći decenijama, ako ne i vekovima. Jednom reči, uvek kad neko smatra da je Rusija postala suviše jaka i nezavisna ti instrumenti se odmah uključuju.

Međutim, besmisleno je razgovarati sa Rusijom sa pozicije sile, čak i onda kada se ona suočavala sa unutrašnjim teškoćama, kao što je to bilo 1990-ih i početkom 2000-ih godina.

Mi dobro pamtimo ko je i kako u to vreme praktično otvoreno podržavao separatizam kod nas, čak i direktan teror i ubice čije su ruke do lakata bile krvave, nazivao upravo ustanicima i primao ih na visokom nivou.

Sada su se ti „ustanici“ opet pojavili u Čečeniji. Siguran sam da će se lokalni organi reda dostojno snaći u tome. Upravo oni danas rade na likvidiranju jednog od pokušaja terorista. Podržimo ih u tome.

Ipak, reći ću još jednom, mi pamtimo kako su na visokom nivou primali teroriste kao borce za slobodu i demokratiju. Već je tada postalo jasno da, što se mi više povlačimo i pravdamo, tim više naši oponenti postaju drskiji i ponašaju se ciničnije i agresivnije.

Bez obzira na našu tadašnju krajnju otvorenost i spremnost na saradnju o svim, može se reći, najosetljivijim pitanjima, bez obzira što smo smatrali – svi vi to znate i sećate se – naše dojučerašnje protivnike za bliske prijatelje, gotovo za saveznike, podrška separatizma u Rusiji „iz inostranstva“ – i informativna, i politička, i finansijska, i putem obaveštajnih službi – bila je apsolutno očigledna i bez ikakve sumnje u to da bi nas sa zadovoljstvom pustili da se po jugoslovenskom scenariju raspadnemo i pocepamo sa svim posledicama koje iz toga proističu za narode Rusije.

Nije uspelo. Nismo dozvolili. Isto kao što nije uspeo ni Hitler sa svojim mizantropskim idejama, koji se spremao da uništi Rusiju i da nas odbaci iza Urala. Trebalo bi svi da se sećaju čime se to završilo.

Sledeće godine proslavićemo 70. godišnjicu Pobede u Velikom Otadžbinskom ratu. Naša armija je slomila neprijatelja i oslobodila Evropu. Ipak, ne treba zaboravljati ni teške poraze 1941. i 1942., da se greške ne bi ponovile u budućnosti.

U vezi sa tim dotaći ću se pitanja iz oblasti međunarodne bezbednosti. Tih pitanja ima dosta. Tu je i borba sa terorizmom, mi se još uvek suočavamo sa tim pojavama i mi ćemo, naravno, učestvovati u zajedničkoj borbi sa terorizmom na međunarodnom nivou. Zajedno ćemo se boriti i sa drugim problemima takvim kao što je širenje infektivnih bolesti.

Ali sada želim da govorim o najviše osetljivom i ozbiljnom pitanju – o međunarodnoj bezbednosti. Počev od 2002. – posle jednostranog istupanja SAD iz Sporazuma o protivraketnoj odbrani, koji predstavlja temelj međunarodne bezbednosti, strateškog odnosa snaga i stabilnosti – nastavlja se uporan rad na stvaranju globalnog sistema protivraketne odbrane (PRO) SAD koji uključuje i Evropu. To predstavlja opasnost ne samo za bezbednost Rusije, nego i za čitav svet – upravo zbog mogućeg narušavanja same strateške ravnoteže snaga.

Mislim da to nije korisno ni za same SAD budući da stvara opasnu iluziju neranjivosti, pojačava težnju za jednostranim, i kao što vidimo, često nepromišljenim odlukama i dodatnim rizicima.

Mi često o tome govorimo. Sada neću ulaziti u detalje. Reći ću samo jedno, možda i ponovo, mi nemamo nameru da se upuštamo u skupu trku u naoružanju, ali ćemo pouzdano i garantovano obezbediti odbrambenu sposobnost naše zemlje u novim uslovima. U tome nema nikakve sumnje. To ćemo uraditi. Rusija ima i mogućnosti i nestandardna rešenja.

Niko neće uspeti da postigne vojnu nadmoć nad Rusijom. Naša armija je – moderna i spremna za borbu, kako sada govore, učtiva, ali strašna. Imamo dovoljno i snaga i volje i hrabrosti za odbranu svoje slobode.

Branićemo raznolikost sveta. Iznosićemo istinu i ljudima u inostranstvu da bi svi videli istinski a ne iskrivljeni, lažni lik Rusije. Energično ćemo unapređivati poslovnu i humanitarnu saradnju i naučne, obrazovne i kulturne veze.

Činićemo to čak i u slučajevima kada vlade nekih zemalja pokušavaju da bezmalo izgrade novu gvozdenu zavesu oko Rusije.

Mi nikada nećemo krenuti putem samoizolacije, ksenofobije, nepoverenja i traženja neprijatelja.

Sve to je ispoljavanje slabosti, a mi smo jaki i sigurni u sebe.

Naš cilj je da nađemo što je moguće više ravnopravnih partnera – kako na Zapadu, tako i na Istoku. Širićemo svoje prisustvo u onim regionima u kojima sada jačaju procesi integracije, gde ne mešaju politiku i ekonomiju, već obrnuto, uklanjaju barijere za trgovinu, za razmenu tehnologija i investicija, za slobodno kretanje ljudi.

Mi ne nameravamo ni u kakvim okolnostima da obustavljamo naše odnose sa Evropom i sa Amerikom. Obnavljaćemo i proširivati tradicionalne veze sa jugom američkog kontinenta. Nastavljamo da sarađujemo sa Afrikom i sa zemljama Bliskog Istoka.

Vidimo kako tokom poslednjih decenija silovito napreduje Azijsko-Pacifički region. Rusija će kao tihookeanska država svestrano koristiti taj ogromni potencijal.

Dobro su poznati i lideri, lokomotive globalnog ekonomskog razvoja. Među njima ima dosta naših iskrenih prijatelja i strateških partnera.

Od 1. janura 2015. Evroazijski ekonomski savez počeće da radi punim kapacitetom.

U čemu su njegovi osnovni principi?

Podsetiću. Pre svega, to je ravnopravnost, pragmatizam i uzajamno poštovanje. To je i očuvanje nacionalne posebnosti i državnog suvereniteta svih zemalja – učesnica. Siguran sam da će tesna saradnja postati moćan izvor razvoja za sve učesnike Evroazijskog saveza.

I za kraj ovog dela poslanice reći ću još jednom: zdrava porodica i zdrava nacija, tradicionalne vrednosti koje smo nasledili od naših predaka zajedno sa idejama za budućnost, stabilnost kao uslov za razvoj i progres, poštovanje drugih naroda i država uz garantovanje bezbednosti Rusije i odbrana njenih legalnih interesa – jesu naši prioriteti.

Da bi neosporno realizovali sve naše planove, izvršili sve osnovne socijalne obaveze države koje su formulisane u ukazima Predsednika još u maju 2012., neophodno je da odgovorimo na pitanje šta ćemo raditi u ekonomiji, u finansijama, u oblasti socijalnog razvoja, i glavno, kakav će biti naš strateški pravac.

Ponoviću, Rusija će biti otvorena za svet, za saradnju, za privlačenje stranih investicija, za realizovanje zajedničkih projekata. Osnovno je da moramo da shvatimo da pre svega, naš razvoj zavisi od nas samih.

Ostvarićemo uspeh ako sami zaradimo svoje blagostanje i napredak, a ne budemo se nadali na srećan sticaj okolnosti ili na spoljnu konjunkturu.

Ako izađemo na kraj sa neorganizovanošću i neodgovornošću i sa navikom da se „zakopamo u papire“i izvršenju donetih odluka. Želim da svi shvate: u sadašnjim uslovima – to nije samo kočnica na putu razvoja Rusije. To je direktna pretnja njenoj bezbednosti.

Pred nama je teško vreme, napeto i mnogo toga zavisi od svakoga od nas na svom radnom mestu. Takozvane sankcije i spoljna ograničenja su podsticaj za efikasnije i brže postizanje postavljenih ciljeva.

Mnogo toga treba da uradimo. Da stvorimo nove tehnologije i konkurentne proizvode. Da obezbedimo dodatni faktor sigurnosti u industriji, u finansijskom sistemu, u obuci savremenih kadrova. Za to imamo veliko unutrašnje tržište i prirodne resurse, kapital i naučna dostignuća. Imamo talentovane, pametne, trudoljubive ljude sposobne da brzo uče nove stvari.

Sada je najvažnije dati građanima mogućnost da se ostvare. Sloboda za razvoj u ekonomiji, društvenoj sferi, u građanskim inicijativama – to je najbolji odgovor, kako na spoljna ograničenja, tako i na naše unutrašnje probleme. Što građani aktivnije učestvuju u uređenju svog života, što su samostalniji, kako ekonomski, tako i politički, to je veći potencijal Rusije.

S tim u vezi navešću jedan citat: „Ko voli Rusiju, taj mora da joj želi slobodu; pre svega slobodu za samu Rusiju, njenu međunarodnu nezavisnost i samostalnost; slobodu za Rusiju – kao jedinstvo ruske i svih drugih nacionalnih kultura; i na kraju – slobodu za Ruse, slobodu za sve nas: slobodu vere, traganja za istinom, stvaralaštvom, radom i svojinom“.

Ovo je napisao Ivan Iljin. U tome postoji ogroman smisao i dobar putokaz svima nama u današnjem vremenu.

Savestan rad, privatna svojina, sloboda preduzetništva – to su iste takve osnovne konzervativne, naglašavam, vrednosti, kao što su patriotizam, poštovanje istorije, tradicije, kulture svoje zemlje.

SVI mi želimo jedno – dobro Rusiji.

I odnos biznisa i države treba da se gradi na filozofiji zajedničke stvari, na partnerstvu i ravnopravnom dijalogu.

Naravno, u biznisu, kao i u drugim sferama života, potrebna je odgovornost, poštovanje zakona i obaveza. I ogromna, apsolutna većina naših preduzetnika posluje upravo tako. Brinu se o svojoj poslovnoj i društvenoj reputaciji. Kao prave patriote, žele da donose korist Rusiji.

Na takve ljude se i treba orijentisati, stvoriti im uslove uspešan rad.

Nije prvi put da govorimo o neophodnosti pronalaženja novih pristupa u radu nadzornih i kontrolnih organa, organa za zaštitu zakonitosti. Međutim, promene se odvijaju sporo. Još uvek dominira sklonost ka krivičnom gonjenju.

Umesto da se sprečavaju pojedini slučajevi kršenja zakona, zatvara se put, stvaraju problemi hiljadama građana koji poštuju zakon, građana sa inicijativom.

Biznisu treba smanjiti ograničenja što je više moguće, izbaviti ga od nametljivog nadzora i kontrole. Kažem, upravo od nametljivog nadzora i kontrole, osvrnuću se na to detaljnije i predlažem sledeće mere.

Svaka kontrola treba da bude javna. Sledeće godine će se u tom cilju uvesti specijalni registar – s informacijama o tome koji organ i s kojim ciljem je inicirao kontrolu, kakvi su rezultati dobijeni. To će omogućiti da se eliminišu neopravdane i, još gore, „naručene” posete kontrolora. Taj problem nije aktuelan samo za biznis, već i za budžetske, opštinske ustanove, nekomercijalne organizacije.

Treba se, konačno, odreći principa totalne, beskonačne kontrole. Situaciju treba pratiti tamo gde zaista postoji rizik ili naznake kršenja zakona. Jer, čak i sada, kada smo već napravili određene pomake vezane za ograničenja, i čini se da ta ograničenja ne funkcionišu loše, kontrolnih organa je toliko mnogo, da ukoliko svaki od njih dođe bar jednom – gotovo, može da se zatvori bilo koja firma.

Vlada u 2015. godini treba da donese sve odluke potrebne za prelazak na takav sistem, sistem ograničenja, kada su u pitanje kontrole.

Što se tiče malog biznisa, predlažem da se za njega uvede „nadzorni raspust”. Ako je preduzeće steklo dobru reputaciju, ako tokom tri godine nije bilo suštinskih zamerki, da se sledeće tri godine ne sprovode planske provere u okviru državne i opštinske kontrole. Naravno, to se ne odnosi na vanredne slučajeve, kada postoji opasnost po život i zdravlje ljudi.

Preduzetnici s pravom govore o potrebi za postojanjem stabilnog zakonodavstva i predvidljivih propisa, uključujući porez. U potpunosti se slažem s tim. Predlažem da se u naredne četiri godine „fiksiraju” postojeći poreski uslovi. I da se na to pitanje više ne vraćamo. Da se ne menjaju.

Pri tom, potrebno je sprovesti već donete odluke o olakšavanju poreskog bremena. Pre svega, onima koji tek započinju posao. Kao što smo se dogovarali, mala preduzeća koja su tek registrovana dobiće dvogodišnji „poreski odmor”. Takođe, olakšice će dobiti preduzeća koja počinju od „nule”.

I još nešto. Predlažem da se sprovede potpuna amnestija kapitala koji se vraća u Rusiju.

I naravno, treba razjasniti ljudima koji treba da donesu odgovarajuće odluke šta to znači – potpuna amnestija. To znači da ako čovek legalizuje svoja sredstva i imovinu u Rusiji, on dobija čvrste pravne garancije da ga neće šetati po različitim organima, uključujući organe za zaštitu zakonitosti, „pretresati” ga na svakom mestu, da ga neće pitati za izvor i način sticanja kapitala, da se neće suočiti sa krivičnom i upravnom odgovornošću i da ga neće ispitivati poreske službe i organi za zaštitu zakonitosti.

Hajde da to uradimo sada, ali jedanput. I sve to treba da iskoristi svako ko želi da dođe u Rusiju.

Svi mi razumemo da je poreklo novca različito, da je zarađen i stečen na različite načine. Ali, uveren sam da treba konačno zatvoriti, okrenuti „ofšor stranicu” u istoriji naše privrede i naše zemlje. To je veoma važno i to treba uraditi.

Računam na to da su posle „kiparskih događaja”, današnje kampanje sankcija, naši biznismeni konačno shvatili da u inostranstvu njihove interese niko ne uzima u obzir, pa čak i da mogu da im uzmu sve do poslednjeg cvonjka.

A da je najbolja garancija – nacionalna jurisdikcija, čak i uprkos svim problemima. A mi ćemo nastaviti da postepeno rešavamo te probleme.

Rusija je već značajno napredovala u poboljšanju poslovne klime.

Na federalnom nivou je uglavnom stvorena nova zakonska regulativa. Sada je važno prebaciti akcenat na kvalitet primene propisa, u saradnji sa biznisom raditi na širenju takozvane najbolje prakse u regionima (Rusije), u tom cilju koristiti nacionalni rejting investicione klime.

Od sledeće godine on će biti implementiran u svim federalnim jedinicama. Obavezno ćemo razmotriti dobijene rezultate na jednoj od sednica Državnog saveta.

Za razvoj biznisa, za pokretanje nove proizvodnje potreban je pripremljen teren i transportna infrastruktura. Federalne jedinice treba da prionu na sređivanje regionalnih i lokalnih puteva – radi toga se uvode dodatni izvori za regionalne putne fondove. A na nivou cele države treba da stremimo dupliranju izgrađenih puteva.

Ovo što sam sad rekao je utanačeno s odgovarajućim Vladinim strukturama. I sve su one potvrdile: „Da, to je praktični zadatak koji se može realizovati”. Očekujemo rezultate od vas, poštovane kolege.

Od 2015. godine počinje realizacija programa kompenzovanja troškova federalnih jedinica za izgradnju industrijskih parkova. Nadam se da će regioni aktivno koristiti tu mogućnost za razvoj svog industrijskog potencijala. Putem dodatnih mera mi treba da pospešimo privredni i industrijski rast u strateški važnim regionima zemlje.

Već je donet Zakon o posebnoj ekonomskoj zoni na Krimu: tamo će biti stvoreni povoljni uslovi za poslovanje, poljoprivredu i turizam, industriju i pomorski saobraćaj, uključujući oporezivanje, carinske i druge procedure.

Takođe, napomenuću da 2016. godine ističe rok važenja carinskih olakšica za Kalinjingradsku oblast. Treba realizovati već pripremljene alternativne mere, pomoći tom regionu kako bi se sačuvali povoljni uslovi za preduzetništvo.

Molim Vladu da u što kraćem vremenu maksimalno operativno završi taj posao. Takođe, molim poslanike da ne odugovlače sa raspravom o zakonu o teritorijama ubrzanog razvoja.

Osim toga, predlažem da se režim Teritorija ubrzanog razvoja proširi na nove projekte u više monogradova (gradovi u čijoj privredi dominira jedno preduzeće), na monogradove u zemlji gde je socijalno-ekonomska situacija najteža, i da se ne čeka tri godine, kao što predviđa nacrt zakona (mislim da je već završen pretres zakona u načelu), već da se u taj zakonski predlog unesu izmene i posao vezan za monogradove započne već sada.

I naravno, ključnu ulogu teritorije ubrzanog razvoja treba da imaju u razvoju Dalekog istoka. Mi smo najavili velike planove za razvoj tog regiona, i ti planovi će, naravno, biti realizovani. Molim Vladu da razradi pitanje dekapitalizacije Fonda za razvoj Dalekog istoka. Za te potrebe može se preusmeriti deo federalnih poreza povećanih zahvaljujući otvaranju novih preduzeća u regionu.

Bio je složen dijalog o tom pitanju s Ministarstvom finansija, kao što je uobičajeno u takvim situacijama. Složićemo se da se to može uraditi u prvoj fazi, osim PDV-a. A dalje ćemo videti kako funkcioniše taj sistem.

Takođe, predlažem da se Vladivostoku da status slobodne luke sa privlačnim, olakšanim carinskim režimom. Napominjem da takva mogućnost postoji kada su u pitanju Sevastopolj i druge luke na Krimu.

Uz to, potreban nam je kompleksan projekat savremenog konkurentnog razvoja Severnog morskog puta. On treba da funkcioniše ne samo kao efikasna tranzitna maršruta, već i da stimuliše poslovne aktivnosti na ruskoj pacifičkoj obali i istraživanje arktičkih teritorija.

Poštovane kolege! Kvalitet i razmere ruske privrede treba da budu u skladu sa našom geopolitičkom i istorijskom ulogom. Treba se iščupati iz zamke nultog tempa rasta i u roku od tri-četiri godine postići tempo rasta koji je veći od prosečnog svetskog.

Samo tako se može povećati uloga Rusije u globalnoj privredi, a to znači da se ojačaju naš uticaj i nezavisnost.

Pri tom, efikasnost nacionalne privrede takođe treba da raste. Treba se orijentisati na godišnji rast produktivnosti rada veći od pet odsto. Vlada treba da pronađe rezerve za to, da razmisli kako da ih realizuje s najvećim povraćajem za nas. Istovremeno je važno sačuvati stabilnu makroekonomsku situaciju, uz smanjenje inflacije na četiri odsto u srednjoročnoj perspektivi, ali, naglašavam, ne putem gušenja poslovnih aktivnosti. Treba, konačno, naučiti harmonično usklađivati dva cilja: obuzdavanje inflacije i stimulisanje rasta.

Danas smo suočeni sa smanjenjem priliva deviza i, kao posledicom toga – slabljenjem kursa nacionalne valute, rublje. Vi znate da je Centralna banka Rusije prešla na plivajući kurs, ali to ne znači da se ona odrekla uticaja na kurs rublje, da kurs rublje može nekažnjeno da bude predmet finansijskih špekulacija.

Molim Banku Rusije i Vladu da sprovedu žestoke, koordinisane mere u cilju sprečavanja takozvanih špekulanata da profitiraju na kolebanju kursa ruske valute. I šta želim da kažem povodom toga? Vlasti znaju ko su ti špekulanti, i postoje instrumenti da se utiče na njih, došlo je vreme da se iskoriste ti instrumenti.

Naravno, slabljenje rublje povećava rizik kratkoročnog buma inflacije. Treba zaštiti interese građana, pre svega onih sa malim prihodima, a vlada i regioni treba da obezbede kontrolu situacije na tržištima namirnica, lekova i drugih potrepština. To sigurno može da se uradi i treba da se uradi.

Pored toga, slabljenje nacionalne valute povećava i konjunkturu cena, kao i konkurentnost naših kompanija. Treba iskoristiti taj faktor za sprovođenje politike zamene uvoznih proizvoda (u svakom slučaju, tamo gde je to svrsishodno i neophodno), između ostalog, mi treba u roku od tri do pet godina da obezbedimo ljudima kvalitetne i dostupne lekove i namirnice, naravno, koji će u značajnoj meri biti domaće proizvodnje.

Ove godine Rusija je imala jedan od najviših prinosa žitarica u našoj novijoj istoriji. Trenutni rast proizvodnje u poljoprivredi iznosi oko šest odsto. Kod nas su se pojavila velika poljoprivredna preduzeća, seljačka domaćinstva, i mi ćemo im pomagati. I hajde da se zahvalimo radnicima na selu sela za rezultate njihovog rada u ovoj godini.

Takođe, treba da se oslobodimo kritične zavisnosti od stranih tehnologija i industrijskih proizvoda, tu imam u vidu i proizvodnju alata i uređaja, energetsku mašinogradnju, opremu za istraživanje nalazišta i arktičkog šelfa. Tu našim industrijalcima mogu značajno da pomognu domaće naftno-gasne i infrastrukturne kompanije. Prilikom realizacije velikih naftnih, energetskih i transportnih projekata oni one treba da se orijentišu na domaćeg proizvođača, da formiraju potražnju za njegovim proizvodima.

Sada se često događa upravo suprotno: kupe sve u inostranstvu, a za domaću industriju i nauku rezultat je, po pravilu, nula.

Predlažem da se u okviru Vlade formira specijalni koordinacioni centar, da se poveća uloga Vlade u toj sferi. Zadatak centra bi bio da poveže realizaciju velikih projekata s nabavkama od ruskih preduzeća, s sa razvojem domaće proizvodne i naučne baze, uz lokalizaciju proizvodnje.

Što se tiče uvoza, u inostranstvu treba da se nabavljaju zaista jedinstvene tehnologije i oprema. Na domaće proizvođače se treba orijentisati i prilikom obnavljanja stambeno-komunalne infrastrukture, u javnom prevozu, poljoprivredi i drugim granama.

Takođe, nalažem Vladi da donese sve neophodne odluke koje olakšavaju pristup malih i srednjih preduzeća javnim nabavkama državnih preduzeća, između ostalog, da se precizno odredi obim nabavki državnih preduzeća od malih i srednjih preduzeća. To su desetine i stotine milijardi rubalja, koje treba da budu izvor razvoja domaćeg preduzetništva.

Naravno, proizvodi naših proizvođači treba da budu u strogom skladu sa zahtevima, kako po kvalitetu, tako i po ceni, tak i po cene. Osim toga, ne sme se dozvoliti unutrašnji monopolizam. Naglašavam, razumna zamena uvoznih proizvoda – to je naš dugoročni prioritet, nezavisno od spoljašnjih okolnosti.

Štaviše, programi zamene uvoznih proizvoda treba da budu u funkciji stvaranja masovnog sloja proizvodnih kompanija u Rusiji, koje će biti sposobne da budu konkurentne ne samo unutar zemlje, već i na međunarodnim tržištima.

U Rusiji već postoje takve kompanije. One demonstriraju visoku efikasnost, imaju izvozni potencijal, i to veoma dobar potencijal. Ali se, pri tom, suočavaju s nedostatkom kapitala, tehnologija, kadrova, opreme. Treba se maksimalno osloboditi svih tih ograničenja. Stvoriti za takve kompanije pravi investicioni lift, kako bi one krenule da rastu, višestruko povećale svoju kapitalizaciju i proizvodnju i osigurale pozicije na stranim tržištima.

Nalažem Agenciji za strateške inicijative da zajedno sa „Vnješekonombankom”, Ruskim fondom za direktne investicije i drugim institucijama za razvoj naprave takav program i takav sistem. I da se već sledeće godine realizuje prvi pilot-projekat pomoći ruskim kompanijama koje se ne bave eksploatacijom sirovina.

Za stimulisanje domaćih izvoznika u 2015. godini počeće sa radom centar za kreditno-osiguravajuću podršku izvozu. Njegove usluge moći će da koriste sve kompanije koje se ne bave eksploatacijom sirovina, od malih do velikih.

U naredne tri godine obim kapitalizacije će iznositi oko 30 milijardi banke „Roseksimbank”, koja treba da radi na tome. U roku od tri godine ruski izvoz proizvoda visokog stepena obrade treba da se poveća jedan i po put.

Jasno je da će za razvoj nesirovinskih i drugih grana privrede biti potrebna značajna sredstva. Rusija raspolaže tim finansijskim resursima. Imamo veliku unutrašnju štednju koja treba da se pretvori u efikasne investicije.

Do 2018. godine (uprkos spoljnim ograničenjima) treba podići godišnji nivo investicija na 25 odsto od BDP zemlje. Šta to znači? Objasniću u par reči.

To znači – koliko štedimo, toliko treba i da investiramo. Naša ušteđevina treba da bude u funkciji nacionalne privrede, da se koristi za razvoj, a ne da doprinosi izvozu kapitala.

Za to je potrebno značajno povećati stabilnost bankarskog sistema (uostalom, Centralna banka se time i bavi u poslednje vreme prilično uporno), kao i smanjiti zavisnost nacionalnog finansijskog tržišta od spoljnih rizika.

Predlažem da se od naših rezervi (pre svega iz Fonda nacionalnog blagostanja) realizuje program dokapitalizacije vodećih domaćih banaka, pri tom, novac će se davati pod određenim uslovima, a koristiće se za kreditiranje najznačajnijih projekata u realnom sektoru privrede sa pristupačnom kamatnom stopom. Osim toga, banke treba da obezbede implementaciju mehanizama finansiranja projekata.

Što se tiče budžetskih troškova, ključni zahtevi treba da budu štedljivost i maksimalni povraćaj sredstava, pravilan izbor prioriteta, uzimanje u obzir postojeće ekonomske situacije. Za naredne tri godine treba da postavimo zadatak da godišnje smanjujemo troškove i nepotrebne budžetske troškove najmanje za pet odsto od ukupnih troškova u realnom izrazu.

Ogromna rezerva za privredu nalazi se bukvalno na dohvat ruke. Dovoljno je pogledati na gradnju iz državnih sredstava. Na nedavnom forumu Ruskog narodnog fronta navođeni su primeri da se novac ulaže u pompezne zgrade ili da se vrednost zgrada istog tipa, naglašavam, istog tipa, razlikuje nekoliko puta, čak i u susednim regionima.

Smatram da postepeno treba stvarati sistem jedinstvenog tehničkog nadzora, centralizovati rad na izradi tipskih projekata, građevinske dokumentacije, izboru izvođača. To će omogućiti da se prevaziđe današnju neujednačenost cena gradnje, donosi suštinsku uštedu u trošenju državnih sredstava na izgradnju kapitalnih objekata, kako pokazuje iskustvo, od 10 do 20 odsto. Takva praksa treba da se proširi na sve civilne objekte koji se grade od sredstava iz federalnog budžeta. Nalažem Vladi da dostavi odgovarajuće predloge.

Juče smo ja i predsednik vlade diskutovali na tu temu. Postoje, naravno, i podvodni grebeni, i, znajući za njih, potrebno ih je obići, predvideti, delovati pažljivo, izraditi nekoliko pilot-projekata za nekoliko regiona, videti šta će od iz toga ispasti.

Ali, ne može se ostaviti ni situacija kakva je danas. Već sam rekao, cena istih objekata iste namene razlikuje se nekoliko puta. Pa, kakav je to način?

Nenamensko korišćenje ili otuđenje budžetskih sredstava za javne nabavke za potrebe vojske treba smatrati direktnim udarom na nacionalnu bezbednost i postupati u tim slučajevima isto onako ozbiljno i strogo kao i u slučajevima finansijskog terorizma. Ne kažem to slučajno.

Mislim da tu ne treba ništa zataškavati i skrivati. Nedavno smo imali tradicionalni sastanak u Sočiju s vrhom Ministarstva odbrane, s komandantima rodova i vidova vojske, s glavnim konstruktorima u vojnim preduzećima.

Za neke stavke cene se uvećavaju dva, tri, četiri puta, a ima i slučajeva kada je cena od početka rada povećana 11 puta. To, razumete, nema veze ni sa inflacijom, ma, ni sa čim, pri tom se ta proizvodnja praktično 100 odsto finansira avansno.

Još jednom želim to da naglasim i da skrenem pažnju nadležnim državnim organima. S tim u vezi, nalažem Ministarstvu odbrane, Federalnoj službi za finansijski monitoring, drugim zainteresovanim strukturama da stvore sistem čvrste, efikasne kontrole trošenja sredstava za vojne javne nabavke. Takav sistem treba da deluje za ceo lanac dobavljača. Takođe, treba povećati odgovornost izvršilaca vojnih javnih nabavki za namensko trošenje svake budžetske rublje.

Treba uvesti red i u državnim kompanijama koje su budžetski korisnici.

Za to je potrebno stvoriti u njima centre za plaćanje, nešto poput blagajne koja će se starati o transparentnosti i optimizaciji novčanih tokova i efikasno upravljanje njima. Takođe, matična preduzeća treba jasno da vide kako se troše sredstva u njihovim zavisnim strukturama.

U svim kompanijama u kojima državi pripada više od 50 odsto akcija, treba da budu implementirani indikatori ključnih performansi, uključujući zahtev da se godišnje smanjuju operativni troškovi najmanje za dva-tri odsto. Plate rukovodstava državnih kompanija treba da budu u direktnoj korelaciji s postignutim rezultatima i ekonomskom situacijom.

Poštovane kolege! Ubeđen sam da je Rusija sposobna da sprovede ne samo sveobuhvatnu obnovu svoje industrije, već i da bude izvoznik ideja, tehnologija za ceo svet, da zauzme vodeće pozicije u proizvodnji roba i usluga koje će formirati globalnu tehnološku agendu, kako bi dostignuća naših kompanija bila simbol nacionalnog uspeha, nacionalnog ponosa, kao što su u svoje vreme bili nuklearni ili svemirski projekti.

Već smo usvojili izmene zakonodavstva, stroge ekološke standarde. Oni treba da podstaknu preduzeća da implementiraju takozvane najbolje dostupne tehnologije, da budu sredstvo stalnog obnavljanja glavnih privrednih grana.

Ali, mi smo dužni da razmišljamo i tome kako da rešavamo buduće probleme. S tim u vezi, predlažem da se realizuje nacionalna tehnološka inicijativa. Na osnovu dugoročnog predviđanja treba dokučiti s kakvim zadacima će se susresti Rusija kroz 10–15 godina, kakva napredna rešenja će biti potrebna da se zaštiti nacionalna bezbednost, obezbedi visok kvalitet života ljudi i razvoj novih tehnoloških.

Treba objediniti napore projektnih i kreativnih timova kompanija koje se dinamično razvijaju i koje su spremne da upijaju najnovije tehnologije, priključiti vodeće univerzitete, istraživačke centre, Rusku akademiju nauka, velika poslovna udruženja. I naravno, pozvati naše sunarodnike koji rade u inostranstvu u nauci i visokotehnološkim granama, ali, razume se, one koji zaista mogu nešto da daju.

Predlažem Vladi da u saradnji s Agencijom za strateške inicijative organizuje taj posao. Važno je da sami predstavnici biznisa, istraživači, naučnici formulišu koje barijere je potrebno ukloniti, kakva pomoć im je još potrebna. Same napredne tehnologije mogu da funkcionišu ako postoje ljudi koji mogu da ih razvijaju i koriste.

Nažalost, mi i dalje obučavamo značajan deo inženjera na fakultetima koji su odavno otrgnuti od realne proizvodne baze, od naprednih istraživanja i tehnologija u svojim oblastima. Vreme je da prestanemo da jurimo kvantitet i da se usredsredimo na kvalitet obuke kadrova, da se organizuje obuka inženjera na jakim fakultetima, koji imaju snažne veze sa industrijom, i najbolje, naravno, u svojim regionima.

Zahtevi vezani za kvalitet u punoj meri se odnose i na kadrove. Do 2020. godine u najmanje polovini koledža Rusije obuka za 50 najpotrebnijih i najperspektivnijih profesija treba da se odvija u skladu sa najboljim svetskim standardima i naprednim tehnologijama.

Važan pokazatelj efikasnosti promena u profesionalnom obrazovanju treba da budu rezultati konkursa za radnike i inženjere. Takav sistem profesionalnih takmičenja već odavno postoji u svetu. Rusija se u njega aktivno uključila. To nije samo korak ka povećanju prestiža profesija radnika i inženjera, već i dobra mogućnost da se orijentišemo na najviše zahteve u obuci inženjera i radnika, da na osnovu njih gradimo profesionalne i obrazovne standarde.

Vi znate da mi sada učestvujemo na različitim međunarodnim konkursima za radnike. Sad nemam precizne podatke, reći ću po sećanju, veoma su interesantni.

Formirana su tri tima iz vodećih preduzeća, zatim studenti i školarci od 14 do 17 godina. Oni su rešavali razičite zadatke, istovrsne. Najsloženije zadatke s najvećim efektom rešili su školarci od 14 do 17 godine. To se ticalo i svemirske grane, gde su pravili svemirske aparate. To se ticalo i poslova radnika, iako su i visokokvalifikovani radnici to radili. Oni su bili bolji ne samo od stručnjaka iz naših vodećih preduzeća, već i od studenata sa naših vodećih fakulteta, i to su imali nekoliko puta više bodova.

Šta to govori? To govori da, kao prvo, imamo solidna dostignuća, da imamo mlade koji su veoma talentovani i perspektivni. Ali, to nam govori i da treba mnogo toga da promenimo u sistemu obuke kadrova. To je no o čemu sam govorio. Treba samo pristupiti tome neformalno. Svi već shvataju šta treba raditi, samo treba početi to raditi. Početi i nikad ne smanjivati tempo u toj sferi, zato što, kao što je poznato, kako ranije, tako i sad, jednostavno kvalitet profesije radnika i obuka radnika su se promenili, ali svejedno je osnovni uslov razvoja privrede – dobro obučena i kvalifikovana radna klasa, inženjerski kadrovi. To nikada ne treba da zaboravimo. I potrebno je, naravno, stvoriti mrežu sertifikacionih centara, gde bi svaki radnik mogao da dobije potvrdu svoje stručnosti.

Sada ću, poštovane kolege, preći na drugu temu – demografiju. Početkom 2000-ih godina stručnjaci UN predviđali su nam dalje demografsko opadanje. Prema predviđanjima UN, stanovništvo naše zemlje do 2013. godine trebalo je da se smanji na 136 milion ljudi. Sa stanjema dan 1. januara 2014. godine iznosilo je gotovo 144 miliona ljudi, što je za osam miliona više od predviđanja UN.

Dodaću da već drugu godinu zaredom, vi to takođe znate, u 2013. i 2014. godini Rusija beleži prirodni priraštaj stanovništva.

Očekuje se da će a kraju 2014. godine, uzimajući u obzir Krim i Sevastopolj, broj stanovnika Rusije biti veći od 146 miliona ljudi. Naši demografski programi dokazali su svoju efikasnost, i mi ćemo nastaviti da ih realizujemo, u punom obimu ćemo obuhvatiti stanovnike Krima i Sevastopolja tim programima. Porodice Krimljana i Sevastopoljaca u kojima se od početka 2007. godine rodilo drugo ili naredno dete dobiće u punom obimu „kapital za materinstvo”.

Želeo bih da vam skrenem pažnju na još jednu reprezentativnu činjenicu. Ove godine je Rusija po prvi put u globalnom rejtingu svrstana u red zemalja sa blagostanjem u oblasti zdravstva. To su države u kojima je prosečni životni vek veći od 70 godina.

U ovom trenutku taj pokazatelj je u Rusiji premašio 71 godinu. Smatram da imamo osnova da u najskorijoj perspektivi povećamo prosečan životni vek do 74 godine, da ostvarimo kvalitetno novu dinamiku u smanjenju mortaliteta. U vezi sa tim predlažem da 2015. godinu proglasimo godinom Nacionalne borbe sa kardio-vaskularnim bolestima koje su osnovni uzrok smrtnosti danas i da objedinimo napore svih medicinskih radnika, predstavnika kulture, obrazovanja, medija društvenih i sportskih organizacija za rešavanje tog problema.

Ogromnu ulogu u afirmaciji vrednosti zdravog načina života odigrala je, naravno, Olimpijada u Sočiju 2014. godine. Još jednom želim da čestitam našim olimpijcima ovaj uspeh.

Naravno, imam samo najlepše reči ia za naše paraolimpijce. Poštovani prijatelji, vi ste postali pravi heroji Rusije! Umnogome zahvaljujući upravo vama, odnos prema ljudima sa ograničenim mogućnostima počeo je kardinalno da se menja. Uveren sam da će naše društvo biti zaista jedinstveno, ako obezbedimo jednake mogućnosti za sve.

U državne programe moraju biti uključene mere za profesionalnu obuku i zapošljavanje invalida, za formiranje sredine bez prepreka za sve oblasti života. Ovo se tiče i programa “Dostupna sredina”, a predlažem da on važi do 2020. godine. Mi takođe moramo da formiramo domaću savremenu granu proizvodnje za invalide koja će uključivati i sredstva za rehabilitaciju.

Što se tiče zdravstvenog sistema, sledeće godine biće neophodno da se završi prelazak na principe zdravstvenog osiguranja. Odavno o tome govorimo, odavno se time bavimo, ali još uvek nije profuncionisala medicina na principu osiguranja.

Važno je da rad zdravstvenog sistema na principima zdravstvenog osiguranja prihvate građani i sami medicinski radnici. Moramo da organizujemo centralizovani sistem državne kontrole rada medicinskih organizacija sa odgovarajućim ovlašćenjima i polugama. Molim vladu da obezbedi neophodne izmene u zakonodavstvu.

Takođe predlažem da se ispita mogućnost da se za lekare uvede specijalni obrazovni sertifikat. Pomoću njega oni će moći da izaberu optimalni obrazovni program, da se prekvalifikuju i povećaju kvalifikaciju. Pri tom forma i tehnologija obučavanja moraju da budu maksimalno pristupačni za sve medicinske stručnjake i lekare.

Bez obzira na tehničke novine u medicini, uvek su se cenili upravo lični kvaliteti lekara. To su: pažnja prema ljudima, plemenitost, izvršenje profesionalnog i moralnog duga. Na ovakvim medicinskim radnicima i na njihovom radu se i zasniva naše zdravstvo. Zato moramo stvoriti sve uslove za njihov dostojanstven rad.

Poštovane kolege! Juče su prvi put, nakon mnogo godina, u ruskim školama ponovo pisali završni sastav. To je još jedan korak za objektivniju ocenu znanja, pogleda na svet i opšte kulture mlade generacije, i što je važno – kvaliteta rada učitelja i nastavnika.

Molim Ministarstvo obrazovanja i nauke da zajedno sa profesionalnom zajednicom proanalizira rezultate sastava i Jedinstvenog državnog ispita, da predloži rešenje za povećanje odgovornosti učitelja u njegovom radu i da motiviše decu da usvajaju novih znanja.

Želim da istaknem da je Jedinstveni državni test omogućio nadarenoj deci iz udaljenih gradova i naselja i porodica sa slabijim materijalnim stanjem da upišu najbolje visoke škole u zemlji.

Talentovana deca su blago nacije, a mi moramo da predvidimo sve dodatne mogućnosti da podržimo one koji su u školi ispoljili sklonosti za tehničko i humanitarno stvaralaštvo, za pronalazaštvo, koji su ostvarili uspeh na nacionalnim i međunarodnim profesionalnim takmičenjima, one koji imaju patente i radove u naučnim časopisima.

Mi takve dece imamo mnogo.

Predlažem da za takvu decu, koja upisuju visoke škole svake godine obezbedimo po pet hiljada predsedničkih grantova, što će iznositi po 20 hiljada rubalja mesečno.

Tokom studiranja na fakultetima treba, razume se, predvideti i neke uslove. Prvo, student treba da preuzme obavezu da radi određeno vreme u Rusiji slično kao što je predviđeno i programima namenske obuke. Drugo, svake godine, tokom studiranja, on mora da potvrdi da ima pravo da dobija grantove na osnovu svog uspeha i ličnih dostignuća.

I konačno, svako dete, adolescent, mora da ima mogućnost da se bavi aktivnostima koje ga interesuju. Zbog toga je nedopustivo ukidanje sistema vanškolskog dopunskog obrazovanja. Centri za umetničko, tehničko i muzičko stvaralaštvo su ogroman resurs za harmoničan razvoj ličnosti.

Molim vladu i regione da obrate pažnju na ovaj problem, da predlože finansiranje i organizacione mehanizme njegovog rešavanja. I ono što je najvažnije, dete i roditelji moraju imati izbor: da ostvare dodatno obrazovanje u okvirima škole ili u umetničkom centru na nivou lokalne samouprave, u nedržavnim obrazovnim institucijama, da to bude dostupno i da sa decom rade zaista dobro obučeni stručnjaci.

I još jedno akutno pitanje o kome sam govorio i u prošlogodišnjoj Poslanici – to je prenatrpanost škola i razrednih odeljenja. Već su urađene preliminarne računice: moraćemo da obezbedimo dodatnih 4,5 miliona učeničkih mesta.

Šta čini ovu cifru? Danas oko dva miliona učenika pohađa drugu smenu. Postoje i škole sa tri smene. A u narednim godinama zbog povećanja nataliteta (hvala Bogu, nadamo se da će ostati na tom nivou i da će zadržati pozitivni trend), broj učenika će, imajući u vidu ovaj faktor, porasti za još 2,5 miliona ljudi.

Naravno, juče sam sa kolegama u vladi razgovarao i zaključili smo da treba rešiti i zadatak koji je postavljen u poznatim ukazima iz 2012. godine, a tiče se predškolskih ustanova. Naravno, to je tako. Treba uporediti sve mogućnosti, ali ne zaboraviti i taj problem koji će rasti – problem mesta u školama. Molim vladu da zajedno sa regionalnim vlastima ponudi kompleksni pristup rešavanju ovih zadataka.

Poštovane kolege, obrazovanje, zdravstvo i sistem socijalne pomoći moraju da postanu potpuno javno bogatstvo i da služe svim građanima u državi. Pažnja prema ljudima se ne sme imitirati.

Ne sme se imitirati predavačka delatnost, medicinska i socijalna pomoć. Treba da se naučimo da se poštujemo i da se setimo toliko važnog pojma kao što je reputacija i da se od reputacije konkretnih bolnica, škola, univerziteta i socijalnih ustanova gradi ukupna reputacija zemlje.

Građanin se ne sme zaboraviti, pogotovo tamo gde dobija socijalnu uslugu – u državnoj, lokalnoj ili privatnoj organizaciji. Njegovo je pravo da se obrati onima koji rade profesionalno, nesebično i punog srca. Sve ostalo je, uključujući i rešavanje tehničkih, organizacionih i pravnih pitanja, kao i pružanje socijalnih usluga, obaveza države, obaveza da se rad organizuje na odgovarajući način.

I dalje ćemo podržavati socijalno orijentisane nekomercijalne organizacije.

Nevladine organizacije u kojima se udružuju ljudi koji snažno osećaju svoj građanski dug, koji razumeju koliki značaj ima milosrđe, pažnja, briga i dobrota. Treba iskoristiti njihove predloge i iskustvo čak i pri realizaciji socijalnih inicijativa.

Moramo da isključimo diskriminaciju nedržavnog sektora u socijalnoj sferi i da mu otklonimo sve barijere. Želim posebno da istaknem ne samo zakonodavne, koje su u osnovi uklonjene, već i one koje su još uvek ostale u formi organizacionih i administrativnih ograničenja.

Treba obezbediti jednak pristup nedržavnog sektora finansijskim resursima.

Konkurencija predstavlja odlučujući faktor u povećanju kvaliteta usluga u socijalnoj sferi. Osim toga, neophodno je aktivirati mehanizam nezavisne ocene kvaliteta usluga i obezbediti otvorenost informacija o radu ustanova u socijalnoj sferi. Molim Ruski nacionalni front da zajedno sa društvenim udruženjima preuzme na sebe praćenje transformacija u socijalnoj sferi.

Na kraju rada, sledeće godine planiram da se susretnem sa predstavnicima nedržavnog sektora. Tada ćemo razmotriti koje smo promene uspeli da ostvarimo za poslednje vreme. Generalno moramo da značajno povećamo mogućnosti diskusionih mesta na kojima će se voditi dijalog države i društva, u prvom redu Društvene komore i regionalnih društvenih komora.

Ove strukture, i na federativnom i na regionalnom nivou, moraju uključiti kompleksnu ekspertizu zakonskih predloga i državnih odluka, i u okviru tzv. prvog čitanja (rasprave u načelu o zakonima u pralamentu – prim. prev.), sa efikasnim mehanizmom povratne sprege.

Sada vidimo koliko se naši građani aktivno i konstruktivno ističu. Oni ne postavljaju samo pitanja vlastima, već i sami učestvuju u njihovom rešavanju, u rešavanju problema. Oni shvataju da od ličnih napora zavise mnoge stvari. Volja, postupci i velikodušnost ovih ljudi formiraju neprocenjivi civilni socijalni potencijal građana naše zemlje.

Svako ko je spreman da na sebe preuzme odgovornost, treba da budu uključen u realizaciju planova razvoja zemlje, konkretnih regiona i lokalne samouprave. Ako država i društvo rade na istim problemima, u atmosferi saradnje i poverenja – to je garancija da će uspeh biti dostignut.

Želeo bih da se obratim predstavnicima svih političkih stranaka i društvenih snaga.

Računam na naš zajednički konsolidovani rad. Interesi Rusije od nas zahtevaju upravo takvo jedinstvo i baš takav rad.

Poštovani prijatelji! Uvaženi građani Rusije!

Svoju današnju Poslanicu završiću onim čime sam i počeo. Ove godine, kao što je to uvek bilo u sudbonosnim trenucima istorije, naš narod je ubedljivo pokazao nacionalni polet, životnu čvrstinu i rodoljublje. A teškoće, sa kojima se suočavamo, otvaraju nam i nove mogućnosti. A mi smo spremni da prihvatimo bilo koji izazov vremena i pobedimo.

Hvala.