Izvor: Glas Rusije

Da je Ankara premorena od višedecenijskog čekanja pred vratima Evropske unije, svedoče sidnejski razgovori Alekseja Uljukajeva, ruskog ministra ekonomskog razvoja i turskog ministra ekonomije Nihata Zejbekčija.

Razgovori ruskog ministra ekonomskog razvoja Alekseja Uljukajeva i turskog ministra ekonomije Nihata Zejbekčija o mogućem uspostavljanju zone slobodne trgovine između Carinskog saveza na čelu sa Rusijom i Turske ostali su u informativnoj senci obaranja malezijskog putničkog aviona iznad Novorusije. Razgovor je održan na marginama ministarskog skupa Grupe 20, održanog tokom vikenda u Sidneju.

Šta više, dve strane su razmatrale mogućnost trgovine u nacionalnim valutama. U izjavi za ruski televizijski kanal „Vesti 24“, Uljukajev je rekao da Moskva i Ankara moraju da povećaju obim trgovine u nacionalnim valutama. „Zašto bi Rusija u odnosima sa Turskom, Kinom ili Indijom trebalo da pregovara u dolarima? Mi bi trebalo da potpišemo ugovore u nacionalnim valutama, a ovo se odnosi i na energietiku, naftu, gas i sve ostalo,“ rekao je Uljukajev.

Ankara sve češće pokazuje znake dubokog zamora, usled višedecenijskog čekanja pred vratima Evropske unije. Evropske ambicije Turske protezale su se od neskrivenog optimizma, preko delotvornog pesimizma, do potpunog razočaranja i nervoze zbog praznih obećanja Brisela.

Od zemlje koja je tokom proteklih godina beležila skoro dvocifren privredni rast, Turska se danas nalazi u potrazi za novim strateškim partnerima, kako bi ekonomiju vratila na stabilan kolosek razvoja. Mere preduzete 2009. godine na suzbijanju posledica globalne ekonomske krize, kao što su privremene poreske olakšice na prodaju automobila, kućnih aparata i stanovanje, dale su izvesne, ali ne dovoljne rezultate rezultate.

Proizvodnja trajnih potrošnih dobara povećana je za 7,2 odsto, ali su neke grane industrije, poput automobilske, doživele pad. Zato je turski privredni rast 2012. godine iznosio tek nešto preko dva i po, a prošle nešto više od tri i po odsto.

Prema izveštaju „Fajnenšl tajmsa“ iz maja prošle godine (“Silk Roads Lead to Resurgent Power”), turski poslovni ljudi i vladini zvaničnici počeli su da veruju da prečica do rasta izvoza vodi mimo zapadnih tržišta. Stoga su kontakti Moskve i Ankare na tu temu savršeno logični.

Do izbijanja svetske ekonomske krize, Evropska unija je usisavala više od polovine turskog izvoza. Kako su se poslednjih godina ove brojke survale nizbrdo, uprkos ugovoru o slobodnoj trgovini sa EU koji je stupio na snagu još 1996. godine, u Ankari su se okrenuli alternativnim rešenjima.

Čula su se razmišljanja da bi u narednom periodu najveće izvozno tržište Turske mogao da bude Irak, Bliski istok uopšte, pa i afričke zemlje. Sve češće se pominje novi Put svile i približavanje Turske zemljama BRIKS-a. Vlada je preuzela na sebe da pomaže privatnom sektoru u njegovom proboju na strana tržišta u razvoju. Saopšteno je da će Turska otvoriti nove ambasade i nova predstavništva.

Sa populacijom od oko 76 miliona ljudi i ekonomijom vrednom oko 1,1 bilion dolara, sa relativno snažnom industrijom, znatnim turističkim potencijalima i energetskim kapacitetima, Turska može da postane još važniji partner Rusiji i Carinskom savezu. Ukupna razmena Rusije i Turske prošle godine iznosila je 32,7 milijardi dolara. Rusija je postala drugi trgovinski partner Ankare, odmah posle Evropske unije, dok je Turska osmi trgovinski partner Moskve.

Turska je samo donekle uspešno prekomponovala izvoz, usmerivši ga na Bliski istok i druge zemlje u razvoju, ali joj za povratak stabilnog ekonomskog rasta nedostaje barem još jedan snažan partner. Carinska unija na čijem je čelu Rusija, odnosno budući Evroazijski savez, sasvim je prirodan izbor.

Za razliku od Srbije i drugih balkanskih zemalja, Turska se nije odlučila na pasivno čekanje na prijem u ekonomski odavno razlabavljenu Evropsku uniju i beskrajnu priču o potpisanim, a neiskorišćenim brojnim ugovorima o bescarinskom prometu roba i usluga. Jačanje njenih ekonomskih veza sa Moskvom moglo bi, ukoliko utihnu ratoborne izjave njenih lidera, pozitivno da utiče na relaksaciju političke situacije na Balkanu, pre svega u Srbiji, Republici Srpskoj i Federaciji BiH, ali i u drugim zemljama Balkana, koje takođe na svojoj koži osećaju nespremnost Brisela da ih prihvati, ali i nespremnost da ih bez destabilizacije prepusti alternativnim ekonomskim zajednicama.