Izvor: Fakti

Šta je američki geostrateg u Vilsonovom centru govorio o strategiji osvajanja gradova i iscrpljivanju Rusije

Građanski rat u Ukrajini Zbignjev Bžežinski ne ocenjuje kao regionalni konflikt, nego kao znak velike nevolje koja se polako približava. Ipak, on primećuje samo ono što, po njegovom mišljenju, odgovara interesima SAD.

Pedeset godina. Toliko, po mišljenju Bžežinskog, Ukrajina mora da se batrga u civilizacijskoj provaliji između EU i Carinske unije (Rusije, Belorusije i Kazahstana) da bi vuci bili siti. Provaliju nastavljaju da kopaju same SAD uz pomoć ukrajinskih ultradesničara i uz prećutnu saglasnost Evrope.

I prve i druge i treće u ukrajinskom pitanju povezuje isto: svi su zainteresovani za potpunu evrointegraciju Ukrajine. Više nema nade da će Ukrajinu ostaviti na miru. Evropa se uplašila i traži izgovor. SAD pojačavaju uplitanje. Rusija se nakostrešila. Protivnici su se praktično prešli na otvorena delovanja i svoje pozive šalju direktno u etar, bez kodiranja i etičke samocenzure. Poslednji primer takve otvorenosti postao je govor američkog ideologa-militariste Zbignjeva Bžežinskog.

U govoru na konferenciji u Vilsonovom centru Da li je u pitanju međusobna bezbednost? Rusija, Zapad i arhitektura evropske bezbednosti Bžežinski direktno otkriva dalje planove SAD.

Šta će se uskoro desiti sa Ukrajinom? Šta će kolonijalizovana Ukrajina dobiti za teritorijalne, ljudske, ekonomske i moralne gubitke pošto se preda Amerikancima? Ona ništa neće dobiti, sem nevolje i večite nesigurnosti.

ŽELELI STE U EU? DOBIĆETE!

„Ukrajina mora da nastavi kretanje u pravcu učlanjivanja u Evropsku uniju, koje javno podržava ogromna većina Ukrajinaca. Međutim, to je dugotrajan proces. Turci, na primer, već 60 godina čekaju ulazak u Evropsku uniju. Drugim rečima, za to je potrebno vreme”.

Porošenko je osujetio diplomatsku akciju za kontrolu ukrajinske granice, izjavio je MIP RF. U Ukrajini je veoma nejasan odnos prema evroasocijaciji (EU nije predlagala i ne predlaže evropsko članstvo), a govoreći o „ogromnoj većini Ukrajinaca”, Bžežinski se zavarava ili jednostavno ne računa Krim i Novorosiju. A primer Turske potpuno ubija volju da se beskrajno kuca na vrata EU, čiju je visinu praga ponekad veoma teško odrediti.

ŽELELI STE U NATO? DOBIĆETE!

„Mi moramo da ubedimo Rusiju da Ukrajina neće postati članica NATO. Ja smatram da je to važno zbog niza političkih razloga. Ako pogledate kartu, shvatićete da je to sa psihološkog i strateškog stanovišta za Rusiju veoma važno. Prema tome, Ukrajina ne treba da postane članica NATO”.

ŽELELI STE U CARINSKI UNIJU (KO JE ŽELEO)? DOBIĆETE!

„Rusija mora da shvati da Ukrajina neće biti član izmišljenog Evroazijskog saveza, koji predsednik Putin pokušava da promoviše na osnovu ideje o posebnom mestu Rusije u svetu. Ukrajina neće biti član Evroazijskog saveza, ali može da zaključi poseban trgovinski sporazum sa Rusijom, naročito ako se uzme u obzir činjenica da su neke forme razmene i trgovine između njih uzajamno korisne”.

Govoreći o unutrašnjem stanju Ukrajine, Bžežinski tvrdi da se ono neće završiti regionalnom kavgom, ocenjujući ukrajinski politički prevrat i građanski rat koji je on izazvao ne kao regionalni konflikt, nego kao znak velike nevolje koja se polako približava. Naravno, tu nevolju on objašnjava onako kako je to potrebno Vašingtonu, „postepenim i konstantnim usponom ruskog kvazimističnog šovinizma, koji traje već šest ili sedam godina”.

CRVENA PRETNjA

U čemu se krije nova „crvena pretnja”, po mišljenju Amerikanaca koju oni nameću Evropi i čitavom svetu? Izostavićemo iz govora Bžežinskog familijarno skakanje na mustanga, kojega prvo treba zaobići pa tek onda osedlati. Evo šta ostaje.

Bžežinski kaže da su Rusi posle raspada Sovjetskog Saveza i delimične dezintegracije Ruske imperije (drugi američki političari to formulišu jednostavnije: „vi ste gubitnička strana!”) iskompleksirani (učtivije: „potrebno im je da drugačije osmisle sebe u globalnom svetu”). Rusi takođe smatraju sebe za razdvojen narod, imaju nameru da štite prava svojih sugrađana u inostranstvu, da učvršćuju socijalno-kulturni pojam „ruski svet”, da ostvare priznanje i očuvanje ruske civilizacije, dodajući da je ona – „velika”.

Bžežinski primećuje samo ono što je po njegovom mišljenju u interesu SAD. On ukazuje na znake opasnosti koja se nadvija nad Evropom od strane „ruskog medveda”:

„Koncepcija razdvojenog naroda je polazište za šovinističke izjave o tome da se suverenitet Rusije rasprostire na sve ruske ljude ma gde da se nalaze. A onima koji su upoznati sa istorijom Evrope pre početka Drugog svetskog rata takve izjave pokazaće se zastrašujuće poznatim. Naravno, ta koncepcija nas dovodi do ideje o zaštiti sugrađana koji žive u inostranstvu. A to ima poseban značaj za one države na čijoj teritoriji žive etnički Rusi i koje se graniče sa Rusijom”.

Ovde SAD delimično izdaju za motive Rusije sopstvene motive i istoriju: čitava teritorija SAD oduzeta je silom ili podmićivanjem, na primer od Meksika i indijskih plemena. A Havajska ostrva – svoju 50. državu – SAD su stekle putem svrgavanja legalne vlasti 1959. godine. Do tada je na Havajskim ostrvima bilo više Amerikanaca nego lokalnih žitelja i meleza. Sem toga, bio je i oružani desant na Kubu i mnogo drugih kolonijalnih „podviga”.

Politika SAD u odnosu na Havajska ostrva navela je Bžežinskog na ideju da krivicu prebacuje na nevinog. On kaže: budući da nas koncepcija razdeljenog naroda i zaštite sugrađana u inostranstvu dovodi do ideje ruskog sveta pod kojim se podrazumeva jedinstvo svih ruskih ljudi nezavisno od mesta njihovog prebivališta, „ta prebivališta mogu da se promene putem ponovnog ujedinjenja etničkih Rusa”.

RAT ZA KRIM

Maglovito. Treba li zemlje sa velikim brojem Rusa i onih koji govore ruski da strahuju od njih? Ili da ih preziru kao što je to činio Klinton kada je dolazio u Izrael i grubo se izjasnio o bivšim sovjetskim Jevrejima? Ako Bžežinski aludira na situaciju na Krimu i na uslovnu Novorosiju, on treba da zna da su to iskonske ruske teritorije sa većinom ruskog stanovništva (treba prelistati priznatog istoričara Kostomarova), koje su Ukrajini pripale administrativno u periodu njenog učešća u SSSR. Status tih teritorija u sastavu nezavisne Ukrajine nije bio jasan i bazirao se u prvom redu na obavezama poštovanja prava ruskojezičnog stanovništva i ruskog jezika. Taj uslov nije poštovan. Štaviše, započet je krvavi rat uz neposredno učešće američkih političara koji sada optužuju Rusiju zbog agresivnosti.

Bolje je da objasne šta je radila moćna američka flota u Crnom moru koja se pod izgovorom vežbi kretala prema Krimu. Nije slučajan poznati događaj sa brodom „Donald Kuk”, koga su 11 puta nadletela dva ruska aviona i primenila sistem ometanja frekvencija. To je praktično bio početak vojnog konflikta, koji je mogao u bilo šta da pređe ako se uzme u obzir da Amerikom upravljaju ljudi psaki-nivoa, koje su na šahovsku tablu postavili igrači biznis-grupacija.

Da nije bilo ogromne podrške Rusiji od stanovništva Krima, da nije bilo dejstava same Rusije, na Krimu bi se našli američki brodovi i specijalne jedinice koje dejstvuju zajedno sa ukrajinskim ekstremnim i nacionalističkim grupacijama. Rusija ne bi Krim predala SAD jer posle Krima sledeći udar je po samoj Rusiji. Pružila bi oružani otpor. A ono što se sada naziva „ratom na Jugoistoku” i „klanicom” u Odesi izgledalo bi kao tišina i mir. Zapravo započeo bi upravo Treći svetski rat koji toliko očekuju i proriču.

AMBICIOZAN POGLED NA SVET

Bžežinski ne gubi glavu i predlaže: „setimo se baltičkih zemalja”. Uistinu, setimo se dve od tri baltičke zemlje, gde se u odnosu na ruskojezično stanovništvo sprovodi apsolutno šovinistička politika. Ipak, baltičke zemlje – nisu Krim ni Jugoistok. I uopšte glupo je kada Evropu zastrašuju SAD, koje su se uprljale u Jugoslaviji, Gruziji i Ukrajini.

„Mi imamo posla sa sveobuhvatnim pogledom na svet – ambicioznim pogledom na svet koji opravdava tvrdnju da je Rusija svetska sila. U međunarodnom dijalogu sa Zapadom ništa tako jako nije povredilo Putina kao reči predsednika Obame, koji je Rusiju nazvao jakom regionalnom silom. On nije mogao dati uvredljiviju karakteristiku”.

Amerikanci optužuju Rusiju zbog „ambicioznog pogleda na svet” i odmah, ne uzdržavši se od želje da žacnu, nazivaju je „regionalnom silom”. To nije slučajna omaška, već faktičko priznanje da su mesto svetskog lidera sa još ambicioznijim pogledom već zauzele same SAD. Samopostavljeni policajac sveta, čije su ruke u krvi, ukazuje Rusiji na, po njegovom mišljenju, njenu suvišnu ambicioznost.

Čak pokušava i da zastrašuje oblikujući javno mnenje na ukrajinskom i gruzijskom primeru. Rat u Ukrajini isprovociran je promišljeno da bi se na ukrajinskom primeru ubedila škrta Evropa da poveća uplate članarine u NATO i da se odgovornije odnosi prema toj organizaciji. Ali Evropa odlično razume da su konflikte u Gruziji i Ukrajini isprovocirale same SAD i naglašeno zauzima neutralan stav u ukrajinskom pitanju.

Bžežinski priznaje da su ulozi u ukrajinskoj igri veliki, budući da Zapad tu ima svoje sopstvene interese. I odmah se ograđuje:

„Pod tim ulozima ja podrazumevam pored ostalog i pitanje o tome da su primena sile na Krimu i neprekidni pokušaji da se destabilizuje situacija u pojedinim oblastima Ukrajine ozbiljna pretnja za međunarodne sporazume zaključene posle Drugog svetskog rata, a posebno za ideju o nedopustivosti primene sile u rešavanju teritorijalnih sporova. Ta ideja je temeljni princip evropskog uređenja koji se formirao posle Drugog svetskog rata. I Rusija je bila njegov deo – zahvaljujući pored ostalog sporazumima koje je potpisala. Ali ona im sada baca izazov”.

ZAUZETI VELIKE GRADOVE

Ako ispratimo američku spoljnu politiku počev od 1945. – lako je razumeti ko ustvari redovno baca taj izazov. Ako pratimo reči Bžežinskog, lako je razumeti ko sada baca taj izazov pošto je stigao do ukrajinsko-ruskih granica. Evo većeg citata iz govora tog čoveka, ali ga treba pročitati do kraja i proniknuti u suštinu američkih „predloga za rešavanje konflikta”:

„Nema nikakvog smisla pokušavati da se Ukrajinci naoružaju tako da bi mogli da se odupiru ruskoj armiji na otvorenom prostoru: ruska armija – to su hiljade tenkova i komandanti spremni da zadaju smrtni udarac. Mi treba da se okrenemo lekcijama koje smo naučili iz epizoda konfrontacije u gradskim uslovima tokom Drugog svetskog rata i rata u Čečeniji, čiji je glavni grad tri meseca bio mesto žestokih borbi.

Suština je u tome da je neophodno zauzeti velike gradove da bi pokušaji upada postali uspešni u političkom smislu. Ako veliki gradovi, kao što su Harkov ili Kijev, počnu da se suprotstavljaju i ne mognu se izbeći borbena dejstva u gradskim uslovima, konflikt će se odužiti i prouzrokovati ogromne troškove…”

Kako će se uskoro odvijati događaji u Ukrajini, govori Bžežinski:

„Mi treba Ukrajincima da stavimo do znanja, ako su spremni na otpor, sudeći po njihovim izjavama i delovanjima (iako ne suviše efikasnim), da ćemo im obezbediti protivtenkovske topove, ručna protivtenkovska sredstva, ručne raketne bacače – odnosno oružje koje može da se koristi u gradskim uslovima. Ne radi se o tome da se Ukrajinci naoružavaju za napad na Rusiju.

Ne može se napasti takva zemlja kao što je Rusija posedujući samo odbrambeno oružje. Ali, ako imate oružje za odbranu i pristup oružju, ako znate da ćete ga imati, onda ćete sa mnogo većom verovatnoćom pristati na otpor…”

RUSIJA NIJE TUPOGLAVA

Šta je ovo? „Ne može se napasti takva zemlja kao što je Rusija posedujući samo odbrambeno oružje”. A posedujući ofanzivno oružje? Može li? Izgleda da je vreme da se pozovu geopolitički psihijatri.

Nekada su SAD pokušale da organizuju prevrat u Ukrajini, optužujući Kučmu da je lično Iraku odobrio isporuke stanica za pasivno radio-tehničko obaveštavanje „Kolčuga”. Amerikanci su govorili da ukrajinsko oružje pomaže Sadamu Huseinu da ubija više američkih momaka. Sada će američko oružje ubijati ukrajinske momke. Neće li se tim povodom organizovati prevrat u Vašingtonu? SAD su započele krvavi konflikt, dovele na vlast ekstremiste i spremne su da redovno ubacuju u vatru rata savremeno oružje. Da bi iscrpljivale ekonomiju Rusije novom Čečenijom pored njenih granica, da bi postizale pad Putinovog rejtinga pošto nijedan dugotrajan rat nije povećavao simpatije prema šefu države, da bi zarađivale na isporukama oružja, da bi imale u rukama dugotrajnu temu za optuživanje Rusije zbog agresivnosti prebacujući na nju svoj imidž ubice, da bi nastavile da pretežu evro-kanap i postepeno cepaju Evropu.

To nije unosno za Rusiju. To dokazuje da ona nije agresor, nego SAD. To indirektno potvrđuje i Bžežinski:

„Suština je u tome – upravo u tom smislu vreme početka ove krize ima veliki značaj – što Rusija zasad nije spremna da preduzme takav korak. Takav korak imaće za posledicu ozbiljne ljudske gubitke i ogromne finansijske troškove. Za njega treba potrošiti mnogo vremena, i on će izazvati jačanje pritiska od strane međunarodne zajednice”.

Orator sam sebi nehotice protivreči, nema snage da odoli jednostavnosti istine:

„Bilo bi pogrešno smatrati krizu na Krimu i u Ukrajini produktom iznenadnog izbijanja besa. U izvesnom smislu ona može da se pretpostavi kao takva, iako bi bilo mnogo pametnije od strane Rusije da učini to što je upravo učinila otprilike za deset godina. Do tada bi ona postala jača i čvršća u ekonomskom smislu…”

Sve je tačno, Rusija nije tupoglava. Ono što se dešava sada apsolutno za nju nije povoljno u svakom smislu. Najbolja istorijska analogija: fašistička Nemačka hitno osvaja Evropu da bi je potčinila sebi u borbi za glavni teritorijalni i resursni masan zalogaj – Rusiju. SSSR užurbano reorganizuje oružane snage da bi aktivirao ozbiljan faktor obuzdavanja i svetu obezbedio ravnotežu. Odnos Evrope i tada i sada igra ključnu ulogu.

Tada su je jednostavno osvojili i ugušili. Sada je samo plaše. Ukrajinci u toj storiji igraju ulogu tuđinaca koje šibaju da bi se svoji plašili.

Prevela KSENIJA TRAJKOVIĆ