Izvor: Politika, Slobodan Samardžija

Boravak ruskog predsednika Vladimira Putina u utorak u Beču, kao i potpisivanje sa tamošnjim partnerima dogovora o izgradnji austrijskog dela gasovoda „Južni tok”, zbunio je članove velike evropske porodice kojoj i ova zemlja pripada. Već samo pominjanje da će u Beč sa Putinom putovati i prvi čovek „Gasproma” Aleksej Miler nagoveštavalo je iznenađenje.

Jer, koliko nedavno, Bugarska je na svojoj teritoriji potpuno obustavila radove na „Južnom toku”, pošto je bila ukorena od strane Evropske komisije da se ne ponaša u skladu sa utvrđenim pravilima igre. Istovremeno, ovo je bila svojevrsna opomena svima da strogo moraju da se pridržavaju takozvanog Trećeg ekonomskog paketa kojim se onemogućuje da ista firma poseduje i gasovod i gas koji njime teče.

Potpis u Beču, međutim, predstavlja iznenađenje i zbog situacije u kojoj se još nalazi Ukrajina, dosadašnji glavni transporter ruskog gasa ka zapadu Starog kontinenta. Pojedini analitičari su čak austrijski potez protumačili kao „potpuno ovladavanje ’Gasproma’ energetikom država centralne Evrope”.

U međuvremenu, prema izjavama nadležnih u Moskvi, dotok gasa kroz Ukrajinu u Evropu u potpunosti je obnovljen i u poslednja 24 sata je dostigao 227 miliona kubnih metara.

Ali, ovim pitanje isplate ukrajinskog duga „Gaspromu”, koji je u jednom trenutku dostigao 4,5 milijardi dolara, ni izdaleka nije rešeno, a hladni zimski dani će doći brže nego što to žele evropski proizvođači, koji će bez redovnih isporuka energenata morati i da zaustavljaju proizvodnju.

Od pre nekoliko dana među Evropljanima je aktuelna nova ideja. Suština je u tome da oni gas koji dobijaju iz Rusije kroz cevi „Severnog toka” delimično preusmeravaju u Ukrajinu. Ne toliko da bi pomogli tamošnjoj industriji već da bi do vrha napunili rezervoare koji su smešteni u bivšoj sovjetskoj republici, a koji služe kao osiguranje ukoliko bi iz bilo kog razloga, a pogotovo u zimu, direktan dotok iz Ukrajine ponovo bio ugrožen. Pošto je reč o gasu koji je već plaćen i pripada zemljama EU, Rusija ne bi imala nikakvog osnova da zabrani njegovu distribuciju.

Naravno, u Moskvi su reagovali i na ovaj pokušaj sveojvrsnog kružnog toka gasa i, kako javljaju evropski izvori, protok gasa kroz „Severni tok” je u nekoliko umanjen, ali taman toliko da ne ugrozi funkcionisanje partnerskih privreda na Zapadu.

Kako god da se završe razmimoilaženja povodom gasa – kako Evrope sa Rusijom, tako i samih Evropljana međusobno – ostaje činjenica da je izgradnja alternativnog „Južnog toka” kvalitetno rešenje za energetsku budućnost zapadnih zemalja Starog kontinenta. Upravo stoga događaj koji se u utorak zbio u Beču pokazuje da je kompromis i moguć i neophodan.

Ali on podrazumeva i manje uplitanje Zapada u zbivanja u Ukrajini. Doduše, tu glavnu reč ne vodi Brisel nego Vašington, dok Evropljani zasad ne uspevaju najuspešnije da se otresu tog balasta. Amerikance ne brine toliko energetska budućnost EU koliko ih vodi želja da svoje rakete približe što više ruskim granicama što, u stvari, predstavlja direktnu konfrontaciju sa Moskvom, i to na osetljivom planu vojnog preimućstva.

Olako prepuštanje Amerikancima da uz pomoć NATO-a rešavaju pitanje bezbednosti EU pokazalo se više kao razjedinjujući faktor među Evropljanima nego kao koheziona snaga koja bi im omogućila da svoju bezbednost grade na sopstvenom iskrenom zajedništvu. To je najbolje moglo da se uoči u različitostima u prilazu ukrajinskom građanskom ratu i uticaju Rusije na tamošnja zbivanja.

Ali to se sve više primećuje i na planu ekonomskih odnosa sa Rusijom. Primetno je da pojedine države, pre svega Nemačka, kao najmoćnija sila u EU, ne žele da se zaleću u kritikama svakog poteza iz Moskve. Taj posao Berlin kao da je prepustio Varšavi kao glasnogovorniku Vašingtona, a u nemačkoj prestonici više vode računa o sopstvenoj ekonomiji i sklapanju poslovnih saveza u skladu sa svojim potrebama. Uostalom, ogroman je broj nemačkih firmi koje posluju u Rusiji, a ogroman je i priliv novca koji usled toga stiže sa istoka.

Treba verovati da će mirovni plan ukrajinskog predsednika Petra Porošenka, potom odustajanje njegovog ruskog kolege Vladimira Putina od upotrebe ruske vojne sile na jugoistoku Ukrajine, što se sve nekako poklopilo sa austrijskom odlukom da gradi „Južni tok”, biti preloman trenutak za ukupno smirivanje evropskih političko-ekonomskih neprilika. Putin očigledno svojevrsnom diplomatijom s gasom želi da u skladu sa ruskim interesima usmeri rešavanje ukrajinske krize, a da pri tome ne upotrebi vojnu silu.

Izvor: Politika, Slobodan Samardžija

Boravak ruskog predsednika Vladimira Putina u utorak u Beču, kao i potpisivanje sa tamošnjim partnerima dogovora o izgradnji austrijskog dela gasovoda „Južni tok”, zbunio je članove velike evropske porodice kojoj i ova zemlja pripada. Već samo pominjanje da će u Beč sa Putinom putovati i prvi čovek „Gasproma” Aleksej Miler nagoveštavalo je iznenađenje.

Jer, koliko nedavno, Bugarska je na svojoj teritoriji potpuno obustavila radove na „Južnom toku”, pošto je bila ukorena od strane Evropske komisije da se ne ponaša u skladu sa utvrđenim pravilima igre. Istovremeno, ovo je bila svojevrsna opomena svima da strogo moraju da se pridržavaju takozvanog Trećeg ekonomskog paketa kojim se onemogućuje da ista firma poseduje i gasovod i gas koji njime teče.

Potpis u Beču, međutim, predstavlja iznenađenje i zbog situacije u kojoj se još nalazi Ukrajina, dosadašnji glavni transporter ruskog gasa ka zapadu Starog kontinenta. Pojedini analitičari su čak austrijski potez protumačili kao „potpuno ovladavanje ’Gasproma’ energetikom država centralne Evrope”.

U međuvremenu, prema izjavama nadležnih u Moskvi, dotok gasa kroz Ukrajinu u Evropu u potpunosti je obnovljen i u poslednja 24 sata je dostigao 227 miliona kubnih metara.

Ali, ovim pitanje isplate ukrajinskog duga „Gaspromu”, koji je u jednom trenutku dostigao 4,5 milijardi dolara, ni izdaleka nije rešeno, a hladni zimski dani će doći brže nego što to žele evropski proizvođači, koji će bez redovnih isporuka energenata morati i da zaustavljaju proizvodnju.

Od pre nekoliko dana među Evropljanima je aktuelna nova ideja. Suština je u tome da oni gas koji dobijaju iz Rusije kroz cevi „Severnog toka” delimično preusmeravaju u Ukrajinu. Ne toliko da bi pomogli tamošnjoj industriji već da bi do vrha napunili rezervoare koji su smešteni u bivšoj sovjetskoj republici, a koji služe kao osiguranje ukoliko bi iz bilo kog razloga, a pogotovo u zimu, direktan dotok iz Ukrajine ponovo bio ugrožen. Pošto je reč o gasu koji je već plaćen i pripada zemljama EU, Rusija ne bi imala nikakvog osnova da zabrani njegovu distribuciju.

Naravno, u Moskvi su reagovali i na ovaj pokušaj sveojvrsnog kružnog toka gasa i, kako javljaju evropski izvori, protok gasa kroz „Severni tok” je u nekoliko umanjen, ali taman toliko da ne ugrozi funkcionisanje partnerskih privreda na Zapadu.

Kako god da se završe razmimoilaženja povodom gasa – kako Evrope sa Rusijom, tako i samih Evropljana međusobno – ostaje činjenica da je izgradnja alternativnog „Južnog toka” kvalitetno rešenje za energetsku budućnost zapadnih zemalja Starog kontinenta. Upravo stoga događaj koji se u utorak zbio u Beču pokazuje da je kompromis i moguć i neophodan.

Ali on podrazumeva i manje uplitanje Zapada u zbivanja u Ukrajini. Doduše, tu glavnu reč ne vodi Brisel nego Vašington, dok Evropljani zasad ne uspevaju najuspešnije da se otresu tog balasta. Amerikance ne brine toliko energetska budućnost EU koliko ih vodi želja da svoje rakete približe što više ruskim granicama što, u stvari, predstavlja direktnu konfrontaciju sa Moskvom, i to na osetljivom planu vojnog preimućstva.

Olako prepuštanje Amerikancima da uz pomoć NATO-a rešavaju pitanje bezbednosti EU pokazalo se više kao razjedinjujući faktor među Evropljanima nego kao koheziona snaga koja bi im omogućila da svoju bezbednost grade na sopstvenom iskrenom zajedništvu. To je najbolje moglo da se uoči u različitostima u prilazu ukrajinskom građanskom ratu i uticaju Rusije na tamošnja zbivanja.

Ali to se sve više primećuje i na planu ekonomskih odnosa sa Rusijom. Primetno je da pojedine države, pre svega Nemačka, kao najmoćnija sila u EU, ne žele da se zaleću u kritikama svakog poteza iz Moskve. Taj posao Berlin kao da je prepustio Varšavi kao glasnogovorniku Vašingtona, a u nemačkoj prestonici više vode računa o sopstvenoj ekonomiji i sklapanju poslovnih saveza u skladu sa svojim potrebama. Uostalom, ogroman je broj nemačkih firmi koje posluju u Rusiji, a ogroman je i priliv novca koji usled toga stiže sa istoka.

Treba verovati da će mirovni plan ukrajinskog predsednika Petra Porošenka, potom odustajanje njegovog ruskog kolege Vladimira Putina od upotrebe ruske vojne sile na jugoistoku Ukrajine, što se sve nekako poklopilo sa austrijskom odlukom da gradi „Južni tok”, biti preloman trenutak za ukupno smirivanje evropskih političko-ekonomskih neprilika. Putin očigledno svojevrsnom diplomatijom s gasom želi da u skladu sa ruskim interesima usmeri rešavanje ukrajinske krize, a da pri tome ne upotrebi vojnu silu.