Izvor: NSPM, FAKTI

Rusija ponovo dobija istorijski prepoznatljivu formu. Nemačka tek započinje proces preispitivanja svoje uloge u Evropi, a slabe strane Evropske unije već su postale očevidne. Turska već pravi prve korake u svom prerastanju u regionalnu silu. Na početku smo perioda u kojem se ove tri sile spremaju da igraju svoju igru.

Izlazak Turske na arenu ide na ruku Sjedinjenim Državama. SAD privode kraju svoje ratove u regionu, a Turska će biti motivisana da popuni vakuum u borbi sa radikalnim islamom koji će se pojaviti. Oni koji tvrde da je sadašnja turska vlada radikalno-islamistička – greše iz dva razloga.

Prvo, Turska je duboko podeljena jer ima i u njoj postoje i moćni naslednici svetovnih tradicija Kemala Ataturka. Oni su isuviše moćni da bi dozvolili radikalnom islamu da ih uguši.

Drugo, islamizam turske vlade nikako se ne može upoređivati sa onim koji postoji, na primer, u Saudijskoj Arabiji… To je suptilni, elastični i pre svega pragmatični islam. On je došao iz istorije tokom koje je turski islam u savezu sa katoličkom Venecijom dominirao na Sredozemnom moru.

Turski islam, dakle, nije dovoljno moćan da bi se nametnuo sekularnim snagama, a i suviše je urbanistički da bi pao u uprošćeni radikalizam. Turski islam će zato raditi ono što je i dužan da radi, ali pomaganje Al kaidi – nije na njegovom dnevnom redu…

Sjedinjene Države mogu pozdraviti pojavu moćne Turske, ali se tako ne mogu odnositi prema moćnoj Rusiji koja nije ni jedan put bila u savezu sa Nemačkom.

Razlog najvećeg američkog straha ne treba da budu ni Kina ni Al Kaida. Plašiti se treba objedinjavanja tehnologija Evropskog poluostrva sa prirodnim resursima Rusije. To bi stvorilo silu koja bi bila u stanju da izazove američku supremaciju.

To bi bilo ono oko čega se vrteo 20. vek.

Nemačko-ruski odnosi, koliko god bili u ranoj fazi i prigušeni, moraju uticati na SAD. Lično ne razumem kako ovo razume američko rukovodstvo. Jer, um Vašingtona je mešavina klišea o Rusiji i Evropi iz perioda posle hladnog rata, plus – opsednutost terorizmom.

Sada u Vašingtonu nije vreme za jasno strateško promišljanje. Mene razdražuje da odlazim tamo gde moje poglede smatraju alarmističkim i preradikalnim, dok ja njihove poglede smatram zastarelim i pojednostavljenim. Znam da su Poljaci duboko zabrinuti zbog toga što Vašington ne razume ovaj problem…

Sjedinjene Države su ogromna zemlja, a Vašington sebe zamišlja kao njen centar, ali to u stvarnosti nije tako. Sjedinjene Države nemaju centar.

Pritisak iz sveta i američke javnosti utiču na delovanje Vašingtona, mada se on prema njima ne poravnava baš voljno. Ja nemam pravo da formiram bilo šta, ali smatram da Vašingtonu – da bi podržao Poljsku – treba pokazati puteve…

NATO smatram birokratijom koja ostvaruje nadzor nad alijansom čija misija je bila završena pre 20 godina.

Sa američke tačke gledišta, podstaći Francusku i Nemačku na nešto nije moguće, a i besmisleno je. Te zemlje imaju svoje interese i drugu geografiju.

A Intermarium Pilsudskog čine: Poljska, Slovačka, Mađarska, Rumunija, možda i Bugarska, kao alijansa ove generacije. Ta alijansa blokira Ruse, razdvaja ih od Nemaca, a još i meko ograničava aspiracije Turske na jugoistočnu Evropu.

Zemlje Intermariuma i dalje su pod privlačnom snagom Evropske unije i NATO, ali se ta privlačnost smanjuje. Nezainteresovanost Nemačke još 2008. se nije svidela pomenutim zemljama koje su shvatile da je NATO već u istoriji.

Poljaci moraju biti lider ovog bloka, a Rumuni – njegov južni jarbol. Mislim da Poljaci već razmišljaju u ovim terminima, a da su Rumuni još daleko od te ideje.

Poljska, po mom mišljenju, treba da uz podršku SAD čuva Severnoevropsku niziju, a Slovačka, Mađarska i Rumunija da štite karpatske prolaze. Tako će se osujećivati ono čega SAD treba da se najviše boje: savez između Rusije i Nemačke, plus sa Zapadnom Evropom.

Autor je osnivač i glavni analitičar Stratfora