Izvor: Politika, Miloš Kuzmanović

Nijedna država pod zapadnim nebom nije tako žustro reagovala na ukrajinsku krizu kao Nemačka. Nijedna nije pokazala više razumevanja za Rusiju od Nemačke.

Rasprave o ponovnom pripajanju Krima Rusiji ne jenjavaju. Rezultati brojnih analiza javnog mnjenja objavljuju se bezmalo svakodnevno, a po njima Nemci većinski prihvataju pozicije Moskve u duhu poštapalice koju je koristio NATO za vreme bombardovanja SR Jugoslavije – pripajanje Krima Rusiji možda nije legalno, ali je legitimno.

Šta motiviše obične Nemce da, usred najveće krize od svršetka hladnog rata, stanu na stranu zemlje s kojom su dva puta ratovali i od koje su, koliko do juče, zazirali?

Jedno od objašnjenja je da Nemci prihvataju poruke stručnjaka, po kojima privredni napredak njihove zemlje u mnogome zavisi od odnosa s Rusijom. Konzervativni nemački krugovi pak vele da je javnost „nasela” sebičnoj propagandi takozvanih kalfi bez osećaja patriotizma (tako je bivši demohrišćanski kancelar Helmut Kol nazivao privrednike i političare koji su zagovarali unapređenje bez ograničenja odnosa s Moskvom).

Brojni sociolozi su se osetili pozvanim da objasne „vekovnu privlačnost” Rusije koja je kao magnet uticala na Nemce. „Deca prenaseljene Evrope otkrila su mistiku i fascinaciju širokog ruskog prostora, njihov način života.

Radost i seta, ljubav i čemer ruske duše predstavljali su i čine osnovu koja gura Nemce u zagrljaj Rusima”, kaže profesor Jerg Baberkovski s berlinskog Univerziteta Humbolt. Njegov kolega s Univerziteta Bohum Štefan Plagenborg tvrdi da je rusko-nemački odnos, pozicioniran između ljubavi i mržnje, proizvod „majmunske ljubavi”, što u prevodu zvuči grubo, ali u smislu uzrečice ukazuje na spontanost iskonskih odnosa pripadnika dva naroda.

Na prosečnog, pa i apolitičnog Nemca utiče i školsko štivo koje se izučava pre male mature. U nemačkom školskom gradivu se sugeriše đacima da su idealni odnosi u nekoj budućoj Evropi, oslobođenoj ratnih strahovanja i ekspanzionističkih stremljenja, nezamislivi bez učešća Rusije. Prirodni centri te idealne panevropske celine bili bi Berlin i Moskva – prestonice država koje bi bile motori evropskog jedinstva.

Svakom Nemcu sa osnovnim obrazovanjem poznato je, pride, da su politički odnosi, odnosno sloga njihove zemlje i Rusije, kroz vekove donosili dobro Nemačkoj – uprkos krvavim obračunima u dva svetska rata.

Nema Nemca, na primer, kome nije poznato iz istorije da se Nemačka ujedinila pod Otom fon Bizmarkom – zahvaljujući snažnoj diplomatskoj podršci Moskve koja je prevagnula nad suprotnim težnjama Francuske, Velike Britanije i Austrijske carevine (kasnije Austro-Ugarske).

Tumači nemačko-ruskih odnosa koji se oslanjaju na istorijske činjenice ukazuju na dva faktora koji doprinose „blagoj osudi i pravdanju” motiva Moskve za pripajanje Krima Rusiji. Jedan činilac je duboko ukorenjeno osećanje krivice za zločine u dva svetska rata, potreba da se ispravi nanesena nepravda, na koje podseća poznata nemačka feministkinja i najodvažnija nemačka novinarka novijih vremena Alis Švarcer.

U kolumni pod naslovom „Zašto, uprkos svemu, razumem Putina”, Švarcerova tvrdi da Putina demonizuju, poredeći ga s Adolfom Hitlerom, da se širi psihoza da će Rusi napasti Evropu, dok se zaboravlja da je „ne tako davno nacistička Nemačka napala Rusiju, ubijajući milione dece, žena i muškaraca”.

Drugi činilac objašnjava se, štaviše, „stokholmskim sindromom” (situacija u kojoj žrtva – talac – pokazuje razumevanje i razvija simpatiju prema dželatu) zbog četiri decenije duge okupacije Istočne Nemačke, bivše DDR.

Ekspert za rusko pitanje na Nemačkom institutu za međunarodnu politiku Hans Hening Šreder tvrdi da paralelno nastupa „sindrom druge vrste”, naime – sindrom pogrešno shvaćene, i praktikovane, lojalnosti (prema SAD).

„Nemačka je, sa izuzetkom libijske krize, učestvovala u svim ratnim, odnosno humanitarnim pohodima Zapada protiv ’neposlušnih’ država u minule dve i po decenije”, kaže Šreder. „Sada je na red došla Rusija, ali Rusija za Nemce nije uporediva s Irakom, Avganistanom ili sa Sirijom…”

Raspravu o pitanju ratne krivice novijeg datuma pokrenuo je nedavno i bivši kancelar Gerhard Šreder, koji je priznao da je kao kancelar prekršio odredbe međunarodnog prava, pristajući da Nemačka učestvuje u bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine.

Šreder, pri tom, nije rekao ništa novo. On je u vrlo sažetom obliku citirao ono što je njegov prethodnik Helmut Šmit – nedavno proglašen za najpopularnijeg nemačkog kancelara svih vremena – izneo u intervjuu dnevniku „Frankfurter algemajne” pre pet i po godina.

Uoči Božića po gregorijanskom kalendaru 2008. godine, Šmit se osvrnuo na pitanje pogrešno shvaćene lojalnosti prema SAD, a na primeru bombardovanja SR Jugoslavije, ali i na događanja pre toga na prostorima zapadnog Balkana, kada su Nemci doprineli rasparčavanju Jugoslavije: „Nemci su prethodno i tada (1999. godine) pohrlili da pokažu svoju lojalnost prema SAD i Atlantskom paktu. Većina, pri tom, nije ni pokušala da trezveno razmišlja, ni da shvati da se Nemačka oglušila o međunarodno pravo…

Meni je to bilo vrlo dobro poznato i jasno i, sećam se, da sam imao veliku svađu u nedeljniku ’Cajt’ čiji sam (su)izdavač. Većina novinara i urednika, po paradnom poimanju levičari ili Zeleni, odjednom su postali ratoborni. Kada sam im rekao da pročitaju Povelju UN, gde jasno stoji šta se ne sme, samo su odmahnuli glavom, ne želeći da prihvate da je tu postojao pravni problem.”

Poveden raspravom o tome da li bi Nemačka trebalo da uvede sankcije Moskvi i kakve, Šmit je pre nekoliko dana izjavio da je uvođenje sankcija Moskvi notorna glupost. Pri tom se osvrnuo na kritike da je drugačije reagovao dok je bio kancelar.

Ukazao je da je svojevremeno, 1981. godine, odbio da se priključi sankcijama Zapada SSSR-u i Poljskoj, mada je tada to drugačije obrazložio – insistirao je na očuvanju političkog dijaloga zarad dobrobiti Evrope i sveta.

U intelektualnim krugovima, najzad, odjeknula je analiza Klausa fon Donanjija, paradnog ideologa Socijaldemokratske partije i levog centra. On je opravdao držanje Nemačke, dakle političara i javnosti, i istakao da Nemačka nikada više ne sme ponoviti pređašnje greške – utoliko da se povodi za primerom Amerike: „Amerikanci nemaju osećaj za diplomatiju, a još manje za geopolitičke probleme Evrope…

Ako pažljivije analizirate situaciju, shvatićete da ovoga puta glavni problem predstavljaju SAD (odnosno njihova administracija), a ne Rusija… Na kraju krajeva, problemi u Ukrajini su isplivali na površinu kada je izvršen pritisak na Kijev da se prikloni EU i NATO”, rekao je Fon Donanji u jednoj TV diskusiji na prvom nemačkom programu (ARD).