Izvor: Advance

Noam Čomski, svetski poznati američki lingvista, filozof, istoričar i politički aktivista koji više od 50 godina radi kao profesor na univerzitetu MIT (Massachusetts Institute of Technology) nedavno je učestvovao na simpozijumu o ekonomiji u Bostonu i održao polučasovni govor u kome je objasnio aktuelnu ekonomsku situaciju u SAD. Ono što je Čomski rekao moglo bi se sažeti u naslov: Kako uništiti ekonomiju i celokupno društvo u tri jednostavna koraka, što je, prema njegovom mišljenju, slučaj sa “samoubilačkim američkim modelom, na kojem politička elita sistemski radi nekoliko generacija”.

“Pretpostavimo da smo iz nekog perverznog razloga zainteresovani da uništimo celokupnu ekonomiju i društvo. Što je još zanimljivije, uzmimo da smo odabrali najbogatije i najmoćnije društvo u istoriji, društvo koje ima neuporedive prednosti u odnosu na druge zemlje, ono koje nam je na raspolaganju, naime, naše sopstveno”, ovim je rečima Čomski počeo svoje izlaganje.

Trenutna ekonomska situacija u SAD je, prema njegovom mišljenju, više nego jasna, posebno ako pogledamo niska budžetska izdvajanja na saveznom nivou za istraživanje i razvoj i rastući jaz između najbogatijeg dijela od jedan odsto stanovništva i svih ostalih građana.

Čomski tvrdi da aktuelna situacija u SAD nije slučaj, nego posledica jedne sistemske politike koja se provodi nekoliko decenija.

„Ovaj sistem je apsolutno disfunkcionalan. Raspoloživi resursi se ne koriste onako kako bi trebalo, a ekonomija nije osmišljena kako bi se zadovoljile ljudske potrebe. Sve što se događa nije došlo naglo, kao tornado, nego je rezultat namerne politike, koju vodi poslednjih nekoliko generacija. To je politika koja će sigurno dovesti do urušavanja američke i drugih ekonomija i koja će pogoditi ogromnu većinu stanovništva”, tvrdi Čomski.

Međutim, postavlja se pitanje kako je moguće da jedna tako snažna ekonomija kao američka ipak propada, što je nesporna činjenica?

To se dogodilo u tri jednostavna koraka, objašnjava Čomski:

1. Smanjenjem budžetske potrošnje za istraživanje i dinamični razvoj, čime se zaustavio napredak u informacionoj tehnologiji i medicini;

2. Podrivanjem zdrave ekonomije zemlje, na jednoj strani, i podsicanjem i favorizovanjem finansijskih institucija, na drugoj, koje pritom imaju odrešene ruke da krše zakone, koriste državna ovlašćenja i podcjenjuju rizike.

3. Sistemskim uveravanjem javnosti da su odluke o podsicanju finansijskih institucija “racionalne“ i da neće imati nikakav uticaj na budućnost.

“Američki čelnici provode politiku koja spada u kategoriju ekonomskog samoubistva”, rekao je Čomski.

“Uveravanje javnosti” je proces koji služi kako bi većina Amerikanaca verovala da je to što rade Stejt department i Kongres najbolje po njih, i to je prilično složen proces. Tu je Čomski posebno ogorčen i početkom marta je u opširnoj analizi za AlterNet izjavio da je “jedino bezbednosno pitanje koje je važno za američku vladu da drži javnost u neznanju”.

“Vodeći princip teorije međunarodnih odnosa jeste taj da je državi najviši prioritet da osigura bezbednost svojim građanima. Kao što je svojevremeno izjavio strateg Hladnog rata Džordž F. Kenan, “vlada mora stvoriti uslove da se obezbede red i pravda, ali i zajednička odbrana“. Taj predlog se činio opravdanim, ali ako se bolje pogleda: bezbednost za koga? Za celokupno stanovništvo? Samo za državnu vlast ili bezbednost samo za određene grupe? Bezbednost državne vlasti je na vrlo visokom nivou, što se vidi u naporima koje država čini kako bi se zaštitila od nadzora sopstvenog naroda.

U intervjuu za nemačku televiziju je Edvard Snouden je rekao da mu je “prelomna tačka bila uzjava šefa obaveštajne službe (NSA) Džemsa Klapera kako neposredno posle zakletve pred američkim Kongresom negira postojanje špijunskog programa koji je provodila NSA”. Snouden je rekao da “javnost ima pravo da zna sve o tim programima te da ima pravo da zna ono što vlada radi u njeno ime i to što vlada radi protiv javnosti same”. Isto bi se moglo reći za Danijela Elsberga, Bredlija Meninga i druge hrabre ljude koji su sledili ta ista demokratska načela.

Stav vlade je sasvim drugačiji, i oni tvrde da “javnost te stvari nema pravo da zna jer bi se time narušila bezbednost”. Postoji nekoliko dobrih razloga da se bude skeptičan prema takvom odgovoru. Prvi je da su ponuđeni odgovori uvek predvidivi jer, kad javnost želi da sazna bilo što o radu vlade, ona se odmah poziva na bezbednost i bilo kakav odgovor koji ćemo dobiti daće nam vrlo malo informacija.

Drugi razlog za skepsu je sama priroda dokaza. Stručnjak za međunarodne odnose Džon Meršajmer piše da je “Obamina administracija u početku tvrdila da je špijuniranje koje je vršila NSA odigralo ključnu ulogu u sprečavanju 54 terorističke zavere protiv SAD”, što znači da je za kršenje Četvrtog amandmana postojao dobar razlog.

Znamo da je to laž. General Kejt Aleksander, direktor NSA, na kraju je pred Kongresom priznao da on lično može da potvrdi samo jedan uspeh, i to onaj u kome su uhapšeni somalijski imigranti iz San Diega koji su terorističkoj grupi Al-Šabab u Somaliji poslali ukupno 8 500 dolara. Sličan zaključak je doneo Odbor za nadzor privatnosti i građanskih sloboda, koji je osnovala vlada da istraži programe NSA i koji je zato imao odobren pristup tajnim dokumentima i visokim bezbednosnim službenicima.

To je smisao bezbednosti, ali bezbednosti kojom je ugroženo javno mnijenje, a ne vlada od otkrivanja svojih aktivnosti. To je vrlo dobro objasnio politikolog sa Harvarda Semjuel P. Hantington, koji je rekao: “Arhitekte vlasti u SAD moraju da stvore snažnu silu koja će se osetiti, ali se ne smije videti jer, samo kad je u mraku, ona je snažna, a, onog trenutka kad se izloži svetlosti, ona počinje da isparava”. U SAD ali i drugde arhitekti moći to znaju vrlo dobro. Iz dokumenata sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, na primer, jasno je koliko je često za bezbednost državne vlasti – nikako za nacionalnu bezbednost u pravom smislu reči – glavna briga domaća javnost. Često se, pravdajući to snažnom potrebom bezbednosti domaćeg sektora, pokušavaju prikriti vladine aktivnosti. Jedan od primera su pogrešno prikazani “sporazumi o slobodnoj trgovini”, koji su namerno krivo prikazani jer radikalno krše načela o slobodnoj trgovini i trgovini uopte a brinu isključivo o pravima investitora.

Ovi se sporazumi redovno pregovaraju u tajnosti, kao i aktualno Transpacifičko partnerstvo (TPP). Srećom, oni nisu toliko tajni zahvaljujući Vikiliksu, koji je objavio sadržaje pregovora između stotina korporativnih lobista i pravnika koji su pisali detaljne odredbe sporazuma. “Američki trgovinski predstavnik je tokom pregovora predstavljao korporativne interese, a ne interese američke javnosti. Vrlo je mala verovatnoća da će budući pregovori služiti interesima običnih Amerikanaca, a još manje običnih građana u drugim zemljama koje uđu u sporazum”, izjavio je ekonomista Džosef E. Stiglic.

Korporativna bezbednost je sektor koji je konstantna briga vladine politike, što i ne čudi obzirom na prvorazrednu ulogu korporacija u oblikovanju te iste politike. Nasuprot tome, postoje čvrsti dokazi da bezbednost domaćeg stanovništva, tzv. “nacionalna bezbednost”, uopšte nije prioritet državne politike. Na primer, program predsjednika Obame o upotrebi bespilotnih letelica je puno gori od najgorih svetskih terorističkih akcija, a ujedno je i program koji generiše kampanju terora.

General Stenli A. Mekkristal, komandant američkih i NATO snaga u Avganistanu, kad je razrešen dužnosti, govorio je o “pobunjeničkoj matematici“, potvrđujući da svaka nevino ubijena osoba stvori deset novih neprijatelja. Sam koncept “nevine osobe” govori nam koliko smo “napredovali” za poslednjih 800 godina. Za dokument koji poznamo kao Magna Carta, kojim je utvrđeno načelo prezumpcije nevinosti, nekad se mislilo da je temelj angloameričkog zakona.

Neprofitna organizacija The Brukings Institut upravo je objavila knjigu Čičak i dron, izvrsnu antropološku studiju o plemenskim društvima, a podnaslov Akbara Ahmeda je: Kako je američki rat protiv terorizma postao globalni rat protiv plemenskog Islama. Globalni ratni pritisci represivne vlade vide se u napadima Vašingtona na plemenske neprijatelje. Akbar Ahmed upozorava da rat može da dovede do potpunog uništenja nekih plemena, što će imati teške posledice za zemlje u kojima se to dogodi. Takva opasnost danas preti Avganistanu, Pakistanu, Somaliji i Jemenu i, na kraju, i samim Amerikancima. Plemenske kulture, ističe autor knjige Čičak i dron, temelje se na časti i osveti, i svaki čin nasilja u tim plemenskim društvima izaziva protovnapad. Napadima na plemena se ulazi u krvavi začarani krug napada i osvete.

Ekspert za međunarodne odnose Dejvid Dan Hastings tvrdi da su sve sofistikovanije bespilotne letelice savršeno oružje za terorističke grupe. “Dronovi su jeftini, lako ih je nabaviti i poseduju mnogo kvaliteta, što ih potencijalno čini idealnim sredstvom za teroristički napad u 21. veku”, objašnjava Dan. Senator Edli Stivenson Treći, pozivajući se na svoju dugogodišnju službu u Obaveštajnom odboru američkog Senata, piše da su „sajber-nadzor i prikupljanje podataka o pojedincima deo kontinuirane reakcije na 9/11 i tada su teroristi nailazili na gotovo univerzalnu osudu”.

Amerika se uglavnom gleda kao zemlja koja je u ratu protiv islama, protiv šiita kao i sunita. Amerika protiv islama ratuje na kopnu, bespilotnim letelicama u zraku, u Palestini, od Perzijskog zalieva do Centralne Azije. Nemačka i Brazil su zamerili našim upadima u njihove komunikacijske sisteme, i šta je učinjeno? Odgovor je da su samo ojačale ionako rastuća teroristička pretnja i međunarodna izolacija.

Kampanjom ubistava bespilotnim letelicama državna politika svesno ugrožava nacionalnu bezbednost. Isto vredi i za smrtonosne operacije specijalnih snaga. Od invazije na Irak se drastično povećao teror na Zapadu, što potvrđuje predviđanja britanske i američke obaveštajne službe, i to je znak da čin agresije i posledice po bezbednost građana vrlo malo zanimaju njene idejne tvorce. Oni su ionako vođeni sasvim različitim konceptom bezbednosti. Državna vlast nikad iskreno nije raspravljala ni o uništenju nuklearnog oružja, ali to je tema za raspravu nekom drugom prilikom”, ovim Noam Čomski završava otvorenu optužbu protiv američke vlade, Pentagona i obaveštajnih struktura jer Amerikance sistemski drže u neznanju, čemu ne smeju ni protivrečiti jer će biti optuženi za “ugrožavanje nacionalne bezbednosti”, koja je sve samo ne “nacionalna”.

U svom poslednjem izlaganju Čomski je potvrdio da je za SAD globalna hegemonija ključni segment spoljne politike, međutim, prateći američko (neposredno ili posredno) uključivanje u sve sporove u Južnom kineskom moru, prema mišljenju Čomskog, “SAD će prosto morati da prihvate sve veći uticaj Kine u Aziji”. “SAD i Kina jedni na druge gledaju kao na pretnju njihovim vitalnim interesima. Međutim, Amerika je ta koja gradi vojne baze oko Kine i u blizini njenih obala, a ne obrnuto. Dakle, ovdje je reč o nadzoru mora u blizini Kine, a ne Karipskog mora ili obala Kalifornije, što je dokaz da je za SAD globalna hegemonija vitalni interes”, izjavio je Čomski u intervjuu za AlterNet.

Čomski je napomenuo da je “istina da Vašington gubi snagu, ali Amerika kao hegemonistička sila još od 40-tih nije imala stvarnog protivnika”. “Peking je trenutno u Južnom kineskom moru uključen u teritorijalne sporove sa Japanom, Filipinima i Vijetnamom, a pre nekoliko meseci je u tom području proglasio Identifikacijsku zonu protivvazdušne odbrane. Međutim, u svim tim pitanjima Amerika se uključuje direktno ili posredno. Govoriti o kineskom ekspanzionizmu bi bilo delimično tačno, ali politika Vašingtona je jasan dokaz američke želje za globalnom hegemonijom.

Kina pokušava da slomi zatvoreni luk na Pacifiku, koji ograničava njenu kontrolu nad najvažnijim vodama za trgovinu i slobodan pristup do Pacifika. Istina je da regionalne sile imaju svoje interese u tom području i potencijalno bi moglo doći do regionalnog sukoba, ali je samo Amerika ta kojoj je prioritet globalni nadzor”, izjavljuje Čomski, koji je tokom razgovora govorio o poređenjima između nacističke Nemačke i Kine, koja često potežu japanski nacionalisti, ali su, prema njegovom mišljenju, takve optužbe “apsurdne”.

“Pitam se imaju li Japanci uopšte pojma o tome šta SAD rade širom sveta. Ono što Vašington trenutno čini je da u globalnoj dominaciji preuzima ulogu Velike Britanije”, rekao je Čomski, koji je kinesko proglašenje Identifikacijske zone protivvazdušne odbrane opisao kao opasan postupak. “Istorija nas uči da igranje vatrom nije najmudriji način delovanja, posebno kad je reč o državama sa velikim kapacitetom za uništenje. U tim okolnostima i najmanji incidenti mogu brzo da eskaliraju, i to bez obzira na snažne ekonomske veze”, rekao je Čomski.

Možda sa rezervom treba uzeti ocenu odnosa snaga dva suprotstavljena bloka, i ima li danas Amerika ili nema pravog protivnika, ali zabrinutost Čomskog nije bezrazložna. “U sledećih deset godina će se u Istočnoj Aziji povećati rizik od sukoba između država, naš vojni potencijal će u međuvremenu postati ranjiv, a naša tehnološka prednost će se smanjiti”, izjavio je komandant američke vojske general Martin Dempsej. Procena američkog generala je dokumentovana u jednom od temeljnih dokumenata vojne i političke strategije Pentagona – a u Četverogodišnjem pregledu odbrane.

Dempsej je istovremeno izjavio da “američka vojska svejedno neće izgubiti vodeću ulogu u svetu. Osim toga, on je napomenuo da će se „budući vojni sukobi, uključujući i onaj u Istočnoj Aziji, rešavati mnogo brže, i to na složenom ratištu visoke tehnologije”. Dakle, nimalo utešne vesti sa Dalekog Istoka, obzirom da general Dempsej ne govori o “potencijalnim sukobima”, nego o “budućim sukobima” kao o svršenom činu.

U svakom slučaju, Čomski može i ne mora biti u pravu kad govori o nadmoći američke vojske, ali je potpuno u pravu kad tvrdi da je reč o državama sa velikim kapacitetom za uništenje i da u ovim okolnostima i najmanji incident može brzo da eskalira u oružani sukob širih razmera. Međutim, kao što kaže Čomski, to će biti tema za jednu buduću analizu.