Izvor: Svedok

Aktuelna dešavanja u Ukrajini, povratak ravnoteži u međunarodnim odnosima usled sve glasnijeg istupanja Rusije i sve snažnijeg ekonomskog uticaja Kine reaktuelizovao je i pitanje kojim putem bi trebalo da ide Srbija.

Da li da nastavimo ka Zapadu, da se vratimo Istoku, ili da i dalje tumaramo negde – između Istoka i Zapada, kao što se može činiti da nam je to usud?!

O ovom pitanju raspravljalo se na naučnom skupu koji je nedavno održan na Akademiji za diplomatiju i bezbednost, a koji je okupio značajan broj stručnjaka.

Otvarajući skup, Violeata Talović, direktor Akademije za diplomatiju i bezbednost ukazala je da je Srbija geografsko čvorište između dve vatre koje se stalno žarilo i palilo.

U radu ovog naučnog skupa učestvovali su domaći i strani stručnjaci: Momčilo Pavlović – direktor Instituta za savremenu istoriju; dr Smilja Avramov, profesor Međunarodnog javnog prava; akademik Siniša Borović; Jan Varša, ambasador Slovačke u Srbiji; profesor Nenad Đorđević; Elena Arljapova – ruski ekspert za Balkan; profesor Vladan Ćetković, sociolog; profesor Branko Krga – bivši Načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije; profesor Andreja Savić – prvi direktor BIA…

Stavovi koje su učesnici ove konferencije izneli, a čije sažetke objavljujemo u narednim redovima, saglasni su u tome da je Srbiji potreban nov pristup u spoljnoj politici koji će uvažiti novu realnost – povratak Rusije na međunarodnu scenu – kao i da je neophodno i objektivno sagledavanje istorijskih iskustava koje smo imali sa Zapadom. Ali, iznad svega, važno je da se rukovodimo isključivo sopstvenim interesima. Ili, ukratko – use i u svoje kljuse.

Srbija (n)i na Istoku, (n)i na Zapadu

– Za Karađorđa i njegove vojvode dileme nije bilo: Svi na Zapad, a oslobodilačka borba uz pomoć Rusije.

Šta to istok, odnosno Rusija nije uradila Srbiji za razliku od Zapada? Rusija nikada nije ratovala protiv Srbije, niti joj je objavila rat, niti ju je napala. Ali to ne znači da ruske jedinice nisu ratovale na ovim prostorima, što kao dobrovoljci, što organizovano. Pa čak i u naletu Crvene armije kada je ona oslobađala sve zemlje od fašizma, Tito je uspeo da stvori pravni i politički okvir sporazumom sa Staljinom da bi ovde Crvena armija legalno došla, na poziv Jugoslavije.

A ko je to onda dva puta pustošio Srbiju? Nemačka, Austrija.

Srbija je uvek bila na strani pobed-nica. Rusija je iz svojih interesa pre svega, ali kao zaštitnica Srbije, uletela u Prvi svetski rat. U međuratnom periodu Kraljevina Jugoslavija, pod Karađorđevićima, kao retko koja zemlja u Evropi, nije imala ni diplomatske odnose sa SSSR. Tek petog aprila 1941. godine potpisujemo jedan akt o prijateljstvu u nadi da ćemo sprečiti da iko napadne Jugoslaviju.

U 1999. godini u delu javnosti se očekivalo da će Rusija priteći u pomoć.

Ako je sve tako, kada je nametnuta dilema: Srbija između istoka i Zapada, EU i Rusije, ili Zapada i dominantnih država kao što su Kina, Indija…?!

Ova dilema javila se sa raspadom Jugoslavije, odnosno sa poslovičnim gledanjem na Zapadu prema kojem su Srbi glavni krivci, agresori u sopstvenoj zemIji, zločinci, krivci za raspad Jugoslavije. Podržavanje jednog nacionalizma na račun drugog, separatizma na prostoru Srbije, dovelo je do bombardovanja Srbije zarad ostvarivanja kosovske nezavisnosti. Pa čak i tada kada je Srbija bombardovana, dobar deo stanovništva smatrao je da je Srbija na Zapadu. Ali, deo intelektualaca u tom trenutku postavlja pitanje: da li je Srbija dovoljno prozapadna; da li je Milošević vodio antizapadnu kampanju i da je zato doživeo poraz?! Konfuzija koja je stvorena u javnosti traje do danas.

Da zaključim: Srbija je tu gde je (n)i na Istoku, (n)i na Zapadu. Samo njeni državni i narodski interesi mogu da opredele tu poziciju i da ova dilema pred kojom smo danas – da li ta dilema da se opredelimo bude otprilike da li više volite tatu ili mamu, pa dete voli i jedno i drugo. Srbija mora da gleda svoj interes i da poziciju sa stanovišta tog interesa Srbiju rukovodi saradnja i sa istokom i sa zapadom. Bez uslovljavanja.

Ambasador Slovačke u Beogradu, Jan Varša, u svom izlaganju istako je da dilema „između Istoka i Zapada” postoji u svakoj državi, a ne samo u Srbiji.

– Svaka država se nalazi na određenim geografskim koordinatim, koje je smeštaju u određeno geopolitičko okruženje. Ovaj položaj je „osuđuje” na kohabitaciju sa neposrednim susedima.

Kako ističe slovački ambasador, u orijentaciji jedne države ključni kriterijum su vrednosti, a ne geografija.

– Što se tiče Srbije, uopšteno se smatra da je Srbija kapija sa istoka na zapad i istovremeno kapija sa zapada na istok, što je njeno prirodno okruženje. Slovačka Republika, koja je u prijateljskim odnosima sa Republikom Srbijom, ubeđena je da se Srbija nalazi u vrednosnom prostoru zemalja EU.

Ambasador Varša je, govoreći o primeru Slovačke, posredno ukazao kakav put bi trebalo da sledi Srbija:

– U smislu formalno-pravnog položaja, sve države međunarodne zajednice su ravnoprave, ali to već ne važi u ekonomskoj i bezbednosnoj ravni. U Slovačkoj u okviru procesa transformacije planirane privrede u tržišni mehanizam istovremeno dolazi i do priključenja naše ekonomije ekonomiji u evroatlantskom prostoru. Prvi glavni strani investitori su bili automobilske kompanije iz Nemačke (Volksvvagen) u Bratislavi, Francuske (Peugeot-Citroen) u Trnavi, SAD-a (USSteel) u Košicama i kasnije iz Koreje (KIA Motors) u Žilini i (Samsung) u Galanti. Sigurno ne bi investirali u Slovačkoj da nisu imali stvorene i njima odgovarajuće uslove. Sa druge strane, težiste snabdevanja u energetskoj oblasti (gas i nafta) dolazi iz Ruske federacije.

Poruka ambasadora Slovačke sažeto glasi da Srbija, odnosno srpski građani, moraju sami da nađu svoj put i stalno da ga redefinišu u zavisnosti od svojih interesa, potreba i mogućnosti.

Prema mišljenju ambasadora Varše, citirajući izjave Ivice Dačića i Aleksandra Vučića – pozicija Srbije je takva da ona ide ka Evropi, ali ne zapostavlja odnose sa Rusijom i drugima.

U dilemi izmedu Istoka i Zapada izgubila se suština, a to je Srbija. Nama je potrebno opredeljenje za Srbiju i njene interese, istakao je Nenad Đorđević, profesor na Akademiji za diplomatiju i bezbednost.

– Zapad nas je bombardovao, razorio zemlju i kaznio. Ovo je neophodno staviti u razmatranje prilikom donošenja odluke o orijentaciji Srbije. Treba uzeti u obzir i Srbe van Srbije i njihovu sudbinu. U svim zlodelima protiv Srbije učestvovale su snage Zapada. Njihovo oružje zasnivalo se na falsifikovanim događajima i činjenicama koje su imaie za posledicu uništenje i satanizaciju srpskog naroda. O tome se ćuti ili se izbegava da se to iznese.

On je ukazao i na ekonomsko razaranje Srbije od zapadnih banaka: Strane banke iz Srbije su godišnje iznele više novca nego što iznosi godišnji budžet Srbije!

Prema mišljenju Đorđevića, Srbija svoje interese mora da traži u širem prostoru, povezivanjem sa prosperitetnim ekonomijama sveta. Tako će se obezbediti da se opredeljenje prema svojim interesima zasniva isključivo prema želji da Srbija ide dalje.

– Taj interes Srbija bi trebalo da razvija u saradnji sa Istokom, da bi se omogućio brži prosperitet i privredni i ekonomski razvoj. Posebno bih naglasio dva bitna elementa te saradnje – Južni tok i evroazijske integracije. Južnim tokom Srbija će obezbediti sigurno snabdevanje naftom i gasom, i prihode od skladištenja nafte i gasa kod nas. Svojim učešćem u evroazijskim integracijama otvorićemo perspektivu za dalji razvoj i povećanje zaposlenosti kao i rešavanje drugih ekonomskih problema.

Elena Arljapova, ekspert za Balkan sa Moskovskog državnog instituta, situaciju u Srbiji ocenjuje kao veoma složenu ukazujući na to da spoljna politika Srbije nije transformisala svoje spoljnopolitičke ideje u skladu sa novim tokovima u svetu.

– Otuda dolazi i žilavost parole “u Evropsku uniju po svaku cenu”. Čudno je da prioriteti srpske spoljne politike nisu čak ni korigovani, a kamoli menjani od momenata promivasanja te parole, uprkos tome što je i u svetu došlo do preispitivanja spoljne politike mnogih država, pa i “teškaša”.

Arljapova je ocenila da “bitka za Srbiju još traje, čak iako nekome izgleda da nije tako”.

– Izjave srpskih političara, bilo onih koji su za EU, bilo onih koji su protiv, govore da je Srbija još u igri.

– Pravo pitanje je kuda ide Srbija i šta stoji na putu ostvarenja srpskih ekonomskih, nacionalnih, teritorijalnih, političkih interesa?! Nama do ulaska u EU predstoji sedam do deset godina, a to je vreme za koje može mnogo da se promeni, i u Evropskoj uniji i u Srbiji, ističe profesor Vladan Ćetković. Prema njegovim rečima, svet je duboko podeljen, a mi nismo toga čak ni dovoljno svesni. Sadašnju ekonomsku krizu u svetu uporedio je sa dešavanjima u vreme Velike depresije između 1929. i 1933. godine.

– Izučavajući kako je tadašnja javnost reagovala na krizu našao sam da je ta ekonomska kriza prošla bez velike pompe i potresa u prvom momentu. Kasnije iz te velike ekonomske krize, kao posledica, pojavila se fašistička diktatura koja je svetu nanela 60 miliona žrtava. Koreni te krize su se na neki način preselili u krizu u kojoj se mi nalazimo danas. Mi smo svesni mnogih uzroka te krize, ali nismo svesni posledica. Smatram da ni ova kriza neće proći bez promena sistema. Samo je pitanje šta će nastati.

Kako navodi Ćetković, tri ključna problema stoje pred istraživanjem nauke: bezbednost, ekonomija i ekologija. Politika mora biti obazrivija u donošenju odluka. To su tri oblasti u koje moramo ući sa istržaivačkim projektima i videti gde mi ostvarujemo svoje ciljeve i interese.

Ćetković naglašava da aktuelni momenat u kojem je Srbija zahteva povratak pre svega nauci.

– Ako želimo da napustimo svet improvizacija i politiku olakog odlučivanja moramo tražiti da nam se vrate naučne vrednosti i naučni dokazi. Potrebno je vraćanje nauci. Potrebno je da se koncentrišemo na pitanja odgovornosti za društvenu odluku, istakao je Ćetković.

Branko Krga, nekadašnji Načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, sada profesor na Akademiji za dipiomatiju i bezbednost, u izlaganju koje se baviio sagledavanjem pro i kontra argumenata i za orijentaciju prema Istoku, i za orijentaciju prema Zapadu, ukazao je na tri stereotipa koji dominiraju u našoj javnosti, a kada je reč o Srbiji i njenoj poziciji:

– Prvi Stereotip, od Cvijića na ovamo, glasi da je „Srbija izgradila kuću na sred puta“. Međutim, i druge države su “na sred nekog puta”. Šta da kažu Poljska, Češka, pa i susedna Mađarska koje zajedno sa Srbijom spadaju u takozvani Rimlend? Zašto ne bismo, na primer, smislili varijantu kako da tu okolnost iskoristimo kao prednost, a ne da vidimo to kao hendikep?

– Drugi stereotip je da mi ništa ne možemo i da o svemu odlučuju „veliki”, sada pogotovo Zapad, te da nije pametno provocirati te sile. Naravno da nije pametno da se bilo ko provocira, ali između potpune potčinjenosti i prihvatanja svega što od nas traže i odbijanja svega što dolazi sa strane, ima mnogo prostora za pametno delovanje. Bez obzira što je Srbija tolika kolika jeste, ne znači da mi nismo bitni. Kada bi to bilo tako, ne bi se toliko prašine dizalo oko toga pitanja „kuda će Srbija”.

– Treći stereotip ogleda se u tome da su „karte podeljene”, da je sve definisano. Karte na globalnom i regionainom planu su očigledno i dalje na stolu. Sve je u procesu. Za zemlje kao što je Srbija veoma je važno da zna gde je, kakva je unutrašnja situacija, kakvo je okruženje, šta može a šta ne, naglasio je Krga.

Kada se sve Srbija lomila između Istoka i Zapada?!

1) U Srednjem veku pa do modernih vremena: Srbija kao pravoslavna zemlja koja se suprotstavljala pre svega islamskom faktoru, a onda i katoličkom.
2) U 19. i početkom 20. veka: Srbija, panslovensko organizovanje i strah od panslovenskog ujedinjenja.
3) U novije doba: Srbija između Rusije i Evrope.
4) Pod Titom: Jugoslavija između kapitalističkog Zapada i socijalističkog lagera.
5) Danas: Srbija izmedu evroatlantskih integracija i EU i, bliskih odno-sa sa Rusijom, Kinom i drugim zemljama.

(iz izlaganja Momčila Pavloviča)