Izvor: Politika

Posle neuspelog pokušaja da se u Parizu uspostavi dijalog nove ukrajinske vlade i Rusije, a verovatno slučajnom podudarnošću samo malo posle vesti da će na Krimu biti organizovan referendum o prisajedinjenju Rusiji, sekretar za štampu Bele kuće obelodanio je sadržaj ukaza predsednika Baraka Obame kojim se uvode prve američke sankcije protiv pojedinih aktera krize koja je već postala najveća konfrontacija Rusije i Zapada od završetka hladnog rata.

U pitanju je već najavljeno ograničavanje američkih viza za neimenovane ličnosti koje su „odgovorne ili suodgovorne za pretnje suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine”, ali i za one „čije aktivnosti podrivaju ukrajinske demokratske procese ili institucije”.

Sa svoje strane, Pentagon je objavio da, „izlazeći u susret zahtevima istočnoevropskih članica NATO”, pojačava patroliranje u vazdušnom prostoru Baltika, slanjem dodatnih šest borbenih aviona F-15 i jednog letećeg tankera.

Stejt department je reagovao na zanimljiv način, objavljujući „utuk na Putinov utuk”: saopštenje u kojem se pobijaju deset činjenica koje je predsednik Rusije pre neki dan izneo kao opravdanje za slanje vojske na Krim. Centrala američke diplomatije pri tome citira Dostojevskog koji je jednom napisao da formula po kojoj su „dva plus dva pet ima svoju privlačnost”.

Među ključnim tačkama ovog nadgornjavanja činjenicama (i njihovog tumačenja) jeste i američko viđenje ko je prekršio dogovor koji je potpisan u Kijevu: razvlašćeni predsednik Viktor Janukovič ili opozicija. Po Stejt departmentu, to je bivši predsednik, jer je odbio da u roku od 24 sata na dnevni red parlamenta stavi predviđene zakone koji na snagu vraćaju Ustav iz 2004, da bi zatim pobegao, ostavivši dosta dokaza o velikoj korupciji.

Sa svojim viđenjem krize i principa na kojima bi mogla da se rasplete, oglasio se i doajen američke diplomatije Henri Kisindžer, autorskim tekstom u „Vašington postu”, u kojem, podsećajući na američko iskustvo, upozorava da je sukobe mnogo lakše započeti nego završiti. On smatra da su za eskalaciju krize krivi i Rusija i Zapad. „Za Zapad, demonizacija Vladimira Putina nije politika, već alibi za odsustvo politike.”

„Putin je ozbiljan strateg – na premisama ruske istorije – kome razumevanje američkih vrednosti i psihologije nisu jača strana. Niti je to kreatorima američke politike razumevanje ruske istorije i psihologije.”

Konstatujući ovo, Kisindžer predlaže četiri principa na osnovu kojih bi se stiglo do raspleta koji bi zadovoljio interese svih strana.

Prvi je da Ukrajina mora da ima pravo da slobodno izabere svoje ekonomsko i političko povezivanje, uključujući i ono sa Evropom.

Drugo, Ukrajina ne treba da postane članica NATO (što je Kisindžer prvi put izneo još pre sedam godina).

Treće, Ukrajina bi morala da ima slobodu da izabere vladu u skladu sa izraženom voljom svog naroda, ali bi „mudri ukrajinski lideri” potom trebalo da odaberu politiku pomirenja između raznih delova zemlje. Na međunarodnom planu, trebalo bi da, kao što to radi Finska, sarađuje i sa Istokom i sa Zapadom, izbegavajući pri tome „institucionalno neprijateljstvo” prema Rusiji.

Najzad, Kisindžer smatra da eventualno priključenje Krima Rusiji ne bi bilo u skladu sa postojećim međunarodnim poretkom, ali bi taj region, uz održavanje ukrajinskog suvereniteta nad njim, trebalo da ojača svoju autonomiju na izborima koji bi bili održani u prisustvu međunarodnih posmatrača. U tom procesu trebalo bi da budu otklonjene i sve nejasnoće oko statusa Crnomorske flote u Sevastopolju.

Ovo rešenje bi, po Kisindžeru, trebalo da bude prihvatljivo svim stranama u sukobu, uz „uravnoteženo nezadovoljstvo”, umesto neizvodljivog „apsolutnog zadovoljstva”. U suprotnom, plutanje prema konfrontaciji će se ubrzati.