Izvor: Advance

Situacija u Ukrajini poprilično se zakomplikovala poslednjih dana. Nekoliko važnih trendova treba već u početku istaknuti. Kao prvo, argumentima lako dokazivo licemerje Zapada, naročito Evropske Unije – predsednik Viktor Janukovič ovih dana postaje glavna meta medijske propagande – pokušavaju ga prikazati diktatorom.

Daleko od toga da je Janukovič neki veliki pozitivac – nakon što je, mora se naglasiti, legitimnim putem, osvojio vlast 2010., i najavio veliku borbu protiv korupcije. No, barem mi koji živimo u Hrvatskoj dobro znamo što se često krije iza pompoznih najava o borbi protiv korupcije. Izgleda kako je slična situacija i u Ukrajini – Janukovičevi prijatelji i članovi porodica postali su izuzetno bogati i uticajni, operišući celom mrežom profitabilnih kompanija, dok je njegova kupovina luksuzne rezidencije svakako pokazatelj i njegovog karaktera u zemlji koja grca u siromaštvu i pored ogromnih prirodnih resursa.

No, u jesen 2010. svega nekoliko meseci nakon što je pobedio na izborima – koji su ovog puta međunarodno priznati, za razliku od onih 2004. kada su ga optuživali da su izbori namešteni te nakon što je na talasu tih optužbi buknula pro-zapadna “Narandžasta revolucija” – Janukovič je bio uvaženi gost u Berlinu, Bruxellesu i drugim EU centrima. Timošenko je poražena na izborima, no tada je još bila na slobodi. Dočekali su ga jako prijateljski, kao i tih godina Bashara al-Assada u Parizu. Za Zapadnu Evropu Janukovič je tada bio čovek koji će uvesti uvek poželjne “reforme” i otvoriti širom vrata zemlje stranim investitorima.

Ništa se loše u to vreme o ukrajinskom predsedniku nije pisalo na Zapadu, a njegov najstariji sin, Aleksandar Janukovič, tada se već izdigao kao jedan od najvećih “biznismena” u Ukrajini – po zanimanju zubar, počeo je graditi zgrade kompanija i hotele u istočnom ukrajinskom gradu Donjecku.

Zašto je Evropa ćutala o ovom očiglednom nepotizmu i korupciji? Zato jer je Viktor Janukovič, za vreme prvog sastanka s liderima EU u Bruxellesu, posebno naglašavao kako će Ukrajina i dalje ostati članica NATO-ovog partnerskog programa. Nije obećao učlanjenje, ali je istakao kako je partnerstvo s NATO-om važno za Ukrajinu. “Ukrajina ne može živeti bez ovog partnerstva, jer Ukrajina je velika zemlja”, rekao je još u maju 2010. To je bilo dovoljno, Janukovič je službeno zagovarao “neutralnu Ukrajinu”, ali nije skrivao želju za sve jačim odnosima sa Zapadom.

3. juna 2010. ukrajinski parlament je odbacio pristupanje Ukrajine bilo kom vojnom savezu, ali je saradnja s NATO-om dozvoljena. Dan kasnije Janukovič je rekao kako se protivi priznavanju Abhazije, Južne Osetije i Kosova naglasivši kako se radi o kršenju međunarodnog zakona. Još jedan pokazatelj da je Janukovič ozbiljno zagovarao neutralnost kada je reč o spoljnoj politici.

No, sve veće približavanje Bruxellesu nimalo se nije dopalo Moskvi. Prema pisanju lista The Economist, “Moskva ga je smatrala izdajnikom”, što je posve drugačiji stav od 2004. kada su ga otvoreno podržavali. Tek krajem 2011. je Janukovič počeo kalkulisati neke nove vizije, očigledno s idejom da zacementira svoju vlast. Glavna opozicija mu je i dalje bila Julija Timošenko, mada je ona do sada već poprilično izgubila podršku zbog činjenice da je i sama korumpirana kao i “narandžasta” vlast koju je predvodila. Te činjenice Janukovič koristi i Timošenko završava iza rešetaka. Tu zapravo kreće glavni raskol između Janukoviča i Zapada.

Logično, ne zato što Zapad tako voli Timošenkovu, nema tu nikakve ljubavi, već zato što žele imati kontrolu nad ukrajinskom politikom na način da balansiraju između vlasti i opozicije. Eliminacija Timošenkove s političke scene ruši taj plan i ostavlja Janukoviča samog, koji bi se vremenom mogao okrenuti prema Rusiji – kao što i znamo, upravo to se i dogodilo krajem prošle godine kada je Janukovič doslovno u zadnji trenutak odbio potpisati EU trgovinski pakt i najavio kako će se Ukrajina ekonomski okrenuti Rusiji.

To je bio uvod u ukrajinsku krizu – sada Bruxelles smatra Janukoviča “izdajnikom”, a optužuje se i Rusija, tvrdi se kako je Moskva “prisilila” Janukoviča da promeni stav. To nije baš tačno, u neku ruku jeste, ali tu se nije radilo o “prisili” već o logičnom potezu Rusije – iz Moksve su poručili kako nemaju problema s tim da Ukrajina uđe u EU trgovinski pakt, ali u tom slučaju oni će prekinuti povlašćenu trgovinu s Ukrajinom jer – još jednom, logično – moraju čuvati svoje tržište od ukrajinske granice, tj. od EU robe koja bi prema postojećim rusko-ukrajinskim ugovorima ulazila slobodno u Rusiju.

Janukovič je stavio stvari na papir i shvatio kako je Ukrajina ekonomski gotova ako se potpiše EU pakt. Budimo potpuno jasni – ovde je reč isključivo o ekonomiji koja je prerasla političke tendencije. Evropa je mogla “zadržati” Janukoviča korektnijom ponudom, većim izdvajanjem novca za Ukrajinu kojim bi se sanirao prekid trgovinsko beneficiranih odnosa s Rusijom. No, Zapad ne mari nimalo za to što će ukrajinski narod naglo propasti na dno iznad kog se već i nalaze. Ponuda je loša, ide gotovo isključivo u korist zapadne finansijske oligarhije (EU, SAD, Trojka).

Ekonomski slomljenoj zemlji mogu se davati ovakve “nemoralne” ponude, to je sasvim jasno, tako celi sistem i funkcioniše. Janukovič to ipak odbija, mada je zemlja na ivici bankrota, i nada se kako bi ponovno mogao uspostaviti već zaboravljeno savezništvo s Rusijom od pre 10-ak godina. Rusija to pragmatično prihvata, nudi Ukrajini “spas” u obliku kredita, ali s oprezom, očigledno znajući kako ovo neće proći tek tako.

Zapad može tolerisati “neutralnu” Ukrajinu koja se polako okreće prema Zapadu u svim sferama. Takvu Ukrajinu samo treba čekati još neko vreme i pre ili kasnije će joj se nametnuti sve što je u dugoročnom planu (evro-atlantske integracije). No, Ukrajina koja se ekonomski okreće Rusiji je “crvena linija” – takvo nešto Zapad neće dopustiti, pa ako treba gurnuće zemlju i u rat nezamislivih razmera, samo da spreči takav ishod. To su učinili i sa Sirijom, Libijom, više zemalja Afrike (koje su počele “koketirati” s Kinom), zašto ne bi i s Ukrajinom? Zato što je u Evropi i na granicama Rusije? Ništa to ne znači, kada se pređe “crvena linija” napada se svom artiljerijom.

Počinje se po starom kontra-Janukovič receptu iz 2004. Kreću masovne demonstracije u Kijevu na trgu (Maidanu) Nezavisnosti. Kao i 2004. prvi talas protesta čine mirne demonstracije, dok iznad njih dominiraju gigantski plakati Julije Timošenko koja je postala simbol pro-zapadnog dela zemlje. Dok se još očekivalo da bi se Janukovič mogao (još jednom) predomisliti, protesti su zaista bili mirni i bez nereda. No, kada je postalo jasno da neće biti nove revizije odnosa te nakon što su Putin i Janukovič u Moskvi dogovorili strateško partnerstvo, tada kreću pravi problemi.

Evropa kune Janukoviča i proziva ga za “napad na mirne demonstrante”. Počinje se sve glasnije isticati da bi morao sići s vlasti – osim, tako je, ima jedno veliko “osim” – osim ako se eventualno ne predomisli i ipak pristane na EU trgovinski pakt. Ako ovo nije licemerje, onda što jest?

Odjednom na sceni stupaju, kao da su pušteni s lanca, neki jako opasni ljudi – koji su zapravo tamo bili gotovo celo vreme, no do juče su mahali s EU zastavicama, da bi ih danas zamenili s fašističkim pozdravima, oružjem i već dugo neviđenom žestinom napada na policiju i vladine zgrade.

Kada ne može “milom”, onda će “silom”, i to onom najgorom – to je u suštini deo šireg plana angažmana protiv Janukoviča koji se, kao i brojni lideri pre njega, u jednom trenutku “oteo kontroli” Zapada.

Ukrajinska radikalna desnica stupa na scenu i dobija sve izraženiju ulogu. “Umerena” opozicija, tj. njihovi lideri kao što su Kličko i Jatsenjuk, naizgled više nemaju kontrolu nad njima, no celi proces zapravo se kreće “korak po korak” – sada smo od mirnih protesta došli do žestokih napada radikalnih grupa, nakon nekoliko još koraka zadnji korak je ili građanski rat ili “fašistička revolucija”.

Vodeću ulogu preuzima neo-nacistička stranka Svoboda i njihove paramilitarne grupe koje trenutno učestvuju u uličnim borbama s policijom. Jesu li oni neki “treći element” koji se bori za fašističku Ukrajinu? Teško – američki senator John McCain “nastupio” je u decembru na Maidanu kada je na pozornici održao govor stojeći gotovo rame uz rame s pripadnicima Svobode.

Ne radi se o ovde o nikakvim radikalnim marginalcima – Svoboda je trenutno četvrta najveća stranka u zemlji i imaju 36 poslanika u parlamentu. Takođe su blisko povezani s drugim neo-nacističkim, fašističkim i radikalno desnim strankama i pokretima u Evropi kao što su BNP i mađarski Jobbik.

Nadalje, vođa Svobode je Oleg Tjahnjibok, jedan od trojice lidera opozicije, uz Klička i Jatsjenjuka, s kojima se često pojavljuje zajedno na centralnoj pozornici. Postavlja se pitanje koliko je zapravo jedan Kličko umeren kada se s Olegom pojavljuje zajedno?

Tjahnjibok je tipičan neo-nacista i ima dovoljno argumenata za te tvrdnje. Ekstremni je rusofob te je izjavio kako Ukrajinu kontroliše “moskovsko-jevrejska mafija”. Njegova stranka je osnovana 1995. i iz početka je koristila službeni simbol koji liči na svastiku. U stranku mogu pristupiti samo etnički Ukrajinci.

Njihov poslanik u parlamentu Ukrajine, Igor Miroščenko, je preuzeo odgovornost za rušenje Lenjinovog spomenika i okupaciju gradske skupštine u Kijevu. Od onda skupština je postala centralno okupljalište radikala i militanata, a uz zastave Svobode isticao se i rasistički logo “Bela moć”.

Fašizam se brzo vratio “u modu” u Ukrajini, kao i stari nacionalistički pozdravi “Slava Ukrajini!” na koje publika odgovara sa “Slava herojima!” – iste uzvikuje i “umereni” Kličko.

Na novu godinu Svoboda je spredvodila marš sećanja na Stepana Banderu koji je bio nacistički kolaboracionist.

No, situacija postaje još i radikalnija – zadnjih dana su se od Svobode odvojile grupe tzv. “autonomnih nacionalista” čiji su članovi većinom fudbalski huligani. Deluju pod nazivom “Desni Sektor” te informacije govore kako imaju oko 500 militanata u vladinim zgradama koje su ranije preuzete od strane demonstranata.

Sergej Kiričuk, član anti-fašističke grupe Borotba, rekao je u razgovoru za britanski Channel 4 News: “Ovi ljudi su se odvojili od Svobode, mada i dalje imaju vezu putem aktivista, no sada deluju sami bez kontrole. Oni su ti koji bacaju molotovljeve koktele i nastoje ubiti pripadnike policije. Kada su se ljevičarske grupe pokušale priključiti protestima, napadnuti su i prebijeni od strane fašista. Ideološki ove demonstracije sada spredvodi Svoboda. Fašizam postaje kao moda sada i sve veći broj ljudi im se pridružuje”.

Svetski jevrejski kongres je pozvao na zabranu stranke Svoboda zbog njihovih žestokih anti-semitskih stavova. Prošlog meseca čak su otkazane proslave jevrejskog praznika u Kijevu zbog straha od nasilja, dok lideri ukrajinskih Jevreja pozivaju ljude da “budu na oprezu svuda”.

Prošle nedelje jedan jevrejski student, Dovbear Glickman, teško je ranjen nožem kada je napadnut pri izlasku iz lokalne sinagoge. Ovo je već drugi napad na ukrajinske Jevreje ovog meseca – ranije je grupa nasilnika pratila jednog jevrejskog nastavnika koji se takođe vraćao iz sinagoge te su ga pred kućom presreli i prebili.

Krupni politički i finansijski interesi često, zadnjih godina gotovo redovno, posežu za fašističkom i ekstremističkom “opozicijom” kako bi postigli svoje ciljeve silom. Bilo da se radi o nacionalističkom fašizmu u Evropi ili islamističkom fašizmu u Africi i na Bliskom istoku, jedan te isti obrazac se opasno ponavlja. U isto vreme jačaju se fašističke grupe u gotovo svim zemljama Evrope iz jasnog razloga – da čekaju i osluškuju bilo kakve signale ili autentične narodne pobune ili ako se neko slučajno “otme kontroli” kao Janukovič u Ukrajini. Dojučerašnje marginalne grupe danas su već paravojne formacije i to ne samo u Ukrajini.

Nekima će sasvim sigurno pominjanje “fašističke revolucije” zvučati kao bauk, senzacionalizam, nešto što se “ne može dogoditi”. Kamo sreće da su u pravu, no realno gledajući ekonomska slika Evrope je po svim parametrima “zrela” za invaziju fašizma, pa makar on i ne bio ovako eksponiran kao ovih dana u Ukrajini. Narodi bi morali shvatiti kako iza ovih pokreta nikada ne stoji nekakav “romantični nacionalni zanos” ili bilo što te vrste – možda takvi idealizmi i egzistiraju među nekima koji jurišaju na policijske kordone, ali oni su samo potrošni vojnici – lideri ovih grupa su direktno i indirektno povezani i rade za transnacionalne kapitalističke interese.

Nisu kapitalisti “fašisti” u Ukrajini, kao što nisu ni “džihadisti” u Siriji, kapitalizam nema političku ideologiju već koriste sve raspoložive subjekte za širenje svog interesa. U tom procesu možda i izgube kontrolu nad istima, to se događalo i u istoriji i zadnjih godina, ali će svejedno pokušati.

Situacija u Ukrajini je po mnogočemu puno opasnija nego što nam se možda na prvu čini. “Logično” se nalaže da predsednik treba odstupiti pre nego fašizam postane nezaustavljiv. No, gde nas takva filozofija vodi? U apsolutnu, globalnu, dominaciju jedne strane. Pogledajmo Siriju danas – na njenom severnom delu teritorije formira se prva fašistička država u 21. veku, tzv. Islamska Država Iraka i Levanta. Da je Assad odstupio s vlasti još 2011., to se ne bi dogodilo, ali bi Sirija tada postala još jedna kolonija supranacionalne ekonomske ideologije potpunog globalnog porobljavanja. Što je onda bolje rešenje? Predati se ili puštati da konflikt stvara fašističku pretnju? Oko ovoga ne bi trebali uopšte previše filozofirati – borba protiv fašizma uvek je jedini i tačan odgovor.