Izvor: Akter

Korupcionaška afera u Turskoj, u koju su uključeni pojedini političari, među kojima su i ministri i članovi njihovih porodica, privrednici, bankari, do sada je najviše uzdrmala premijera Redžepa Tajipa Erdogana i vladajuću AKP (Stranka pravde i razvoja). Nakon njihovih hapšenja, u okviru istrage o korupciji, smenjeno je oko 350 policajaca i visokih policijskih zvaničnika, uključujući i načelnika istanbulske policije, kao i šefovi odeljenja za finansijski kriminal, organizovani kriminal i borbu protiv trgovine narkoticima.

Premijer je istakao da je čitava afera podmetnuta kako bi se kompromitovala njegova vlada i uklonila s vlasti.

Erdogan je pre nekoliko dana u crnomorskom gradu Giresun izjavio da su njegove pristalice u stranci suočene sa „silama mračne zavere“ izvan Turske, koje žele da podele zemlju, i uputio preteću poruku.

„Neka naši prijatelji i neprijatelji ovo znaju. Ko god se usudi da naškodi, postavi zamke u ovoj zemlji, ko god pokuša da dotakne našu nezavisnost, mi ćemo polomiti te ruke“, rekao je Erdogan.

Po drugi put za svega nekoliko meseci Erdogan i njegova stranka našli su se u iskušenju. Prvo veće iskušenje za proislamskog turskog premijera bili su prošlogodišnji protesti građana zbog uništavanja parka Gezi, u blizini Trga Taksim, u centru Istanbula. Ubrzo su protesti prerasli u narodni bunt protiv Erdogana i njegove islamističke AKP, a Erdogan je uzvratio naredbom da se upotrebi sila, pri čemu je bilo mrtvih i povređenih.

Time je ozbiljno vlast Erdogana stavljena na probu, koji je od 2002. godine uspeo da stavi pod svoju kontrolu sve represivne strukture u zemlji i bitno umanji uticaj armije koja je smatrana za čuvara sekularizma u državi.

Za poslednje događaje u državi on je okrivio neprijatelje za koje je rekao da su se uvukli u sve državne institucije, posebno u policiju, pravosuđe i birokratski sistem. Time je praktično prozvao Fetulaha Gulena, istaknutog islamskog teoretičara, propovednika i vođu uticajne organizacije Hizmet, koji od 1999. godine živi u SAD.

Tako je bivši Erdoganov saveznik, inače umereni islamista koji je u znatnoj meri doprineo njegovom dolasku na vlast, postao najveća pretnja ambiciji premijera da se kandiduje za predsednika Turske 2014. godine.

Ko je Fetulah Gulen

Muhamed Fetulah Gulen, koji je i poznati turski pisac, rođen je 27. aprila 1941. u selu Korucuk u Izmiru. Njegov otac Ramiz bio je imam. Kako bi nastavio porodičnu tradiciju, Fetulah je 1966. godine postao regionalni propovednik za Izmir.

Njegove propovedi i predavanja bila su veoma posećena i popularna. Počeo je da obilazi i drži predavanja i u drugim provincijama. Ilegalni kampovi koje je organizovao tokom leta služili za indoktrinaciju omladine, kojoj se ukazivalo da Turska treba da bude islamska zemlja. Zbog takvih stavova postao je interesantan bezbednosnim službama, koje su ga 1971. godine uhapsile i optužile da podriva temelje sekularne Turske. Nakon oslobađanja on je znatno smanjio svoje aktivnosti i postao lokalni propovednik. Od 1988. do 1991. godine u Istanbulu i Izmiru održao je veliki broj dobro posećenih predavanja, a službe bezbednosti su i dalje pratile njegov rad. Prema nekim informacijama bila je planirana i njegova likvidacija. Kako bi se zaštitio, već oslabljenog zdravlja, 1998. otišao je u SAD, gde se naredne godine za stalno nastanio na velikom imanju sa raskošnom vilom u Pensilvaniji, odakle sa najbližim saradnicima rukovodi radom pokreta Hizmet. Odmah po dolasku u SAD osnovao je Fondaciju „Nijagara“, 2004. godine humanitarnu organizaciju „Kimse Yok Mu“, a naredne godine moćnu i uticajnu organizaciju turskih privrednika i industrijalaca „Tuskon“.

U više od 60 knjiga obrađuje socijalna, politička, verska, naučna i druga pitanja, kojima se bavi i na oko hiljadu video i audio kaseta. Njegovi članci objavljivani su u najuticajnijim turskim i stranim medijima. Snimci Gulenovih propovedi, koje distribuiraju mreže Hizmeta i njegovi simpatizeri, slušaju se u džamijama, na raznim skupovima, u pozorištima, klubovima, obrazovanim ustanovama.

Njegove ideje poznate su i van Turske, a 1998. godine izložio ih je u Rimu papi Jovanu II. Pažnju svetske javnosti na sebe je skrenuo septembra 2001. godine, kada je kao prvi istaknutiji islamski lider osudio teroristički napad Al Kaide na Njujork. Tada je izjavio da „terorista ne može biti musliman i musliman ne može biti terorista“.

Zagovornik je pristupanja Turske Evropskoj uniji i uspostavljanja bliske saradnje sa predstavnicima svih verskih zajednica. Zbog njegovih stavova SAD, koje podržavaju njegovu međunarodnu aktivnost, smatraju ga za umerenog islamistu.

Uticajni magazin „Tajm“ svrstao ga je među 100 najuticajnijih ličnosti u svetu za 2013. godinu.

Hizmet

Pokret Hizmet, koji prema procenama raspolaže sa oko 25 milijardi dolara, pored ostalog propagira turski jezik i kulturu. Pritom zagovara poseban islam turskog tipa, a ne onaj koji postoji u pojedinim arapskim zemljama. Prerastao je u veoma uticajni pokret koji podržava više miliona Turaka. Pristalice pokreta ili gulenisti, kako se nazivaju, imaju svoje veoma uticajne medije u Turskoj i širom sveta, univerzitete, nevladine organizacije i preduzeća. Njegovi simpatizeri uspešno su se infiltrirali u sve turske državne institucije, uključujući tajne službe, policiju i pravosuđe.

Hizmet ima svoju globalnu mrežu od više od 3.000 privatnih škola širom sveta, čiji polaznici dobijaju školarine. U obrazovanom sistemu Hizmeta zaposleno je više od 100.000 ljudi.

S obzirom na to da su škole savremenije od državnih i da pružaju bolje obrazovne uslove, veoma su popularne posebno u Turskoj, gde ih ima preko 800. U 25 američkih država ima oko 120 škola koje finansira taj pokret, a samo u Teksasu ima ih 36. Hizmetove škole postoje i u nekim azijskim i afričkim zemljama, kao i u Australiji.

Pokret finansira i letnje kampove i fondacije širom sveta. Na njegovom platnom spisku nalazi se veliki broj istaknutih novinara, publicista, akademika širom sveta. Pod uticajem gulenista je nekoliko elektronskih i štampanih medija, među kojima je i najtiražniji turski list „Zaman“.

Hizmet je razgranao svoju mrežu širom Evrope, posebno na Zapadnom Balkanu, u Bosni i Hercegovini, Albaniji, Kosovu i Makedoniji.

Vreme saradnje

Gulen je kao islamista bio na meti turskog sekularnog režima, posebno vojske, koja je 1997. godine primorala tadašnjeg turskog premijera Nedžmetina Erbakana da podnese ostavku. Nakon toga je Gulen, koji je podržavao Erbakana, morao da deluje u ilegali.

Posle egzila u Ameriku preko svoje uticajne mreže, koja je već u znatnoj meri bila zastupljena u obrazovnom sistemu, pravosuđu, tajnim službama i policiji Turske, podržavao je Erdogana da dođe na vlast i pobedi na tri puta organizovanim parlamentarnim izborima.

Poseban doprinos u obračunu Erdogana sa najznačajnijim čuvarom sekularizma – turskom armijom, pružila je mreža gulenista koja je bila na istaknutim položajima u pravosuđu i policiji. Tursko tužilaštvo je 2007. godine otvorilo sudski proces „Ergenekon“, kojim su bili obuhvaćeni najviši armijski oficiri. Usledila su hapšenja visokih oficira turske armije, kao i demobilisanih istaknutih generala i admirala. Po završetku detaljne istrage izvršena su nova hapšenja u aprilu 2009. godine. Do sada je zbog zavere na zatvorske kazne od šest do 20 godina osuđeno 325 oficira. Presude čekaju i dvojica bivših generala koji su izveli krvavi vojni udar 12. septembra 1980. godine.

Februara prošle godine pritvoreno je 70 visokih oficira koji su optuženi da su 1997. godine primorali premijera Erbakana da podnese ostavku. Ubrzo je Erdoganu pošlo za rukom da pod svoju potpunu kontrolu stavi oružane snage, policiju i obaveštajne službe. Da bi kontrolisali vojsku preko predsednika Turske Abdulaha Gula za načelnika Generalštaba postavio je generala Nedžeta Ozela, koji je pre toga komandovao žandarmerijom koja je uvek bila u suparništvu sa armijom. Nova postavljenja na rukovodeća mesta u turskoj armiji praktično predstavljaju pobedu nad tvrdim armijskim krilom koje je bilo i glavni protivnik dolaska islamista na vlast u Turskoj. To najbolje potvrđuje i Erdoganova izjava nakon poslednjih hapšenja, da Turska više nije zemlja vojnih udara i mešanja armije u politiku. Jasno je da je ključnu ulogu u obračunu sa armijom odigrao Hizmet preko svoje uticajne mreže koja je delovala u okviru bezbednosnih i pravosudnih institucija.

U to vreme Erdoganove i Gulenove pristalice bile su primer političke simbioze. Gulenove pristalice svojim glasovima uvećavale su Erdoganovo biračko telo. U isto vreme Erdogan je štitio od progona Gulenove sledbenike.

Iako je Erdogan nekoliko puta upućivao poziv Gulenu da se vrati u Tursku, pojedini potezi koje je preduzeo prema gulenistima jasno su ukazivali da mu smetaju njegova velika popularnost i uticaj u Turskoj, ali i na međunarodnom planu.

Praktično je bilo pitanje vremena kada će se sukobiti dve islamističke struje, umerene na čelu sa Gulenom i tvrđe koju predvodi Erdogan.

Sukob

Kada je konačno ocenjeno da je položaj vojske znatno oslabljen, započeo je međusobni obračun i sukob za politički uticaj i vlast u zemlji.

I na početku saradnje bile su vidljive razlike između stavova Hizmeta i AKP, koje su se najviše ogledale u sprovođenju turske spoljne politike prema Izraelu, Bliskom istoku, Rusiji i Evropskoj uniji. Erdoganu se posebno zamera što je Turska znatno poboljšala svoje odnose sa Rusijom i Iranom i da ne želi iskreno da država postane članica EU.

Međutim, ujedinjavala ih je želja da tursko društvo oslobode od duboko ukorenjenog sekularističkog uticaja vojske i ideologije kemalizma, kao i zajednička opredeljenost ka tradicionalnim islamskim vrednostima.

Prvi nagoveštaj ozbiljnijeg sukoba između vladajuće Partije pravde i razvoja i Hizmeta započeo je 2004. godine, nakon što su pojedini uticajni turski mediji objavili poverljiva dokumenta bezbednosnih službi u kojima se sagledavaju pristalice pokreta u zemlji i inostranstvu, posebno finansiranje Hizmeta.

Erdogan je takođe izneo plan njegove vlade u kojem se predviđa da se sve predškolske ustanove i takozvane primarne škole koje je finansirao Hizmet preregistruju u privatne škole. S obzirom na to da bi kriterijume mogao da ostvari samo manji broj od oko hiljadu škola koliko ih ima u Turskoj, to bi značilo i znatni finansijski gubitak za Hizmet. Na to su žestoko reagovali štampani i elektronski mediji koje kontroliše Gulen, optuživši Erdoganovu vladu da je nesposobna da izvrši transformaciju obrazovnog sistema, nakon čega su počeli da optužuju premijera za postupke protiv demonstranata u Istanbulu.

Na scenu su stupili istaknuti tužioci, inače simpatizeri Hizmeta, koji su prošle godine optužili Hakana Fidana, šefa turske centralne nacionalne obaveštajne agencije (MIT), zbog njegovog učestvovanja u tajnim pregovorima sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK). S obzirom na to da je Fidan smatran za najodanijeg Erdoganovog čoveka, napad na šefa turske tajne službe premijer je shvatio kao zaveru Gulena protiv njega. Erdogan je optužio Hizmet da sarađuje i zajednički deluje sa Izraelom i jevrejskim lobijem kako bi oborili AKP sa vlasti.

Iako je Erdogan sa glasovima 326 poslanika, od ukupno 550 koliko ih je u turskom parlamentu, obezbedio vlast, smene u policiji i hapšenja gulenista pokazuju strah i nervozu pred predstojeće predsedničke izbore koji treba da se održe u avgustu. Pored toga Erdogan je suočen i sa podelom u svojoj partiji koju je napustilo nekoliko istaknutih članova. Oni sada podržavaju Gulena.

Da li se se nazire kraj Erdoganove vladavine, ili će pobediti umereni islamista Gulen i njegove pristalice koje su prihvatljive za Zapad, u znatnoj meri će zavisti i od toga ko će u narednom periodu ostvariti presudan uticaj na tursku vojsku.

Korupcionaška afera

Da je cela korupcionaška afera krenula iz SAD ukazuje hapšenje generalnog direktora „Halkbanke“ Sulejmana Aslana.

Američki kongresmeni uspeli su da izvrše pritisak da se ispita poslovanje „Halkbanke“ zbog sumnji da krši međunarodne sankcije poslovanjem sa Iranom. Prema američkim saznanjima Turska je zlatom isplaćivala Iranu milijarde dolara potraživanja, poslovala je sa iranskim kompanijama, dok je Sulejman Aslan primao mito u milionskim iznosima od iranske kompanije „Saraf“.

„Halkbanka“ je jedna od najmoćnijih finansijskih institucija koja ima 850 filijala u Turskoj i kapital od 65 milijardi dolara. Od 2008. godine ima najveću stopu rasta u Evropi. Razradila je i strategiju rasta na Balkanu, u Makedoniji ima mrežu od 27 filijala, a u julu prošle godine predstavništvo „Halkbanke“ u Beogradu svečano je otvorio Sulejman Aslan.

Pridobijanje armije

Erdoganova vlada ne kontroliše pravosuđe, već je ono pod uticajem Hizmeta. To najbolje potvrđuje nedavni zahtev turskog pravosuđa da se prema žalbi koju je podneo Generalštab izvrši revizija dva velika sudska procesa iz 2012. i 2013. godine, kada je na zatvorske kazne osuđeno više stotina oficira. Mediji pod kontrolom gulenista navode da su dokazi koji su upotrebljeni protiv oficira izmišljeni.

Iako je Erdoganova vlada odlučna da nikog neće amnestirati, nesumnjivo je da Hizmet nastoji da na taj način pridobije i armiju, iako su u početku borbe protiv sekularizma u Turskoj najviše doprineli da se njen uticaj marginalizuje.

S obzirom na to da se Erdoganova vlada najviše zamerila turskom vojnom establišmentu, moguća saradnja vojske i gulenista postaje sve realnija. Tim pre što se značajan broj turskih oficira obrazovao u školama i univerzitetima koje finansira Hizmet.