Izvor: Evroazija.info

Izbori za nemački Bundestag održani krajem prošle godine i promena sastava nemačke vlade mogu imati pozitivne promene u spoljnoj politici Nemačke – na prvom mestu u odnosu prema Rusiji. Naime, formiranjem nove vlade u okviru „velike koalicije“ (tako u Nemačkoj zovu savez dve „narodne stranke“ – CDU i SPD) u ministarski kabinet se vratio socijalistički političar Frank Valter Štajnmajer. Jedan od ključnih figura Socijademokratske partije Nemačke , Štajmajer je autor koncepta ponovnog približavanja Rusiji putem razvijanja i povezivanja ekonomskih interesa dva naroda. Međutim, mogući povratak Štajnmajera i novih pozitivnih smerova u „ruskoj“ politici Nemačke sa jedva prikrivenom zabrinutošću gledaju u Poljskoj. Imajući to u vidu uopšte nije slučajno što je za svoju prvu posetu u svojstvu šefa MIP Štajmajer izabrao upravo Varšavu, posebno u svetlu rastuće političke krize u Ukrajini.

Mnogi u Varšavi smatraju da je novi šef nemačke diplomatije naklonjen Rusiji, što ga automatski čini „neprijateljem Poljske“, što je posledica poznatog antiruskog raspoloženja poljskih elita. Važan razlog za oprez u Poljskoj predstavlja činjenica da je Štajmajer bio desna ruka bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, koji je između ostalog zapamćen po tomo što je okarakterisao predsednika Rusije Vladimira Putina kao „kristalno čistog demokratu“ (uzgred, ova fraza je prilično zbunjeno doživljena u evropskoj javnosti).

„U političkoj eliti u Berlinu ima dovoljno prijatelja Rusije, ali Štajnmajer se posebno izdvaja. On je pravi prijatelj Rusije, spreman da joj uvek da podršku, čak i u onim slučajevima, kada je to u suprotnosti sa interesima Zapada“, – pisao je početkom decembra konzervativni poljski list Do Rzeczy. I zaista, tokom svoje političke karijere Štajnmajer je pokazivao simpatije u odnosu prema Rusiji i prilično hladan odnos prema SAD – najbližem spoljnopolitičkom savezniku Varšave. Upravo je aktuelni šef nemačkog MIP, 2003. doprineo odbijanju Nemačke da se uključi u operacije protiv režima Sadama Huseina u Iraku, a on je takođe učestvovao u razvoju saradnje sa Rusijom u projektu polaganja gasovoda po dnu Baltičkog mora. Štajnmajer je govorio i protiv postavljanja vojnih baza SAD u Istočnoj Evropi bez konsultacija sa Rusijom – i ova njegova pozicija je izuzetno važna u uslovima američko-ruskog sukoba zbog planova SAD da razmesti sistem PRO u Istočnoj Evropi.

Poseta Štajnmajera Poljskoj je verovatno, učinjena u cilju ublažavanja zabrinutosti poljskih kolega, i njemu je to u velikoj meri i uspelo – na prvom mestu, uz pomoć čvrste retorike na račun Rusije. Bivši poljski šef MIP Vladislav Bartoševski, koji se smatra tvorcem poljske politike prema Nemačkoj je povodom toga neočekivano izjavio da je Štajnmajer „mnogo naučio“. Takoj oceni Štajnmaer je doprineo pre svega, svojom izjavom o Ukrajini, u kojoj je izrazio gnušanje što „Rusija u poslednjih nekoliko meseci koristi ekonomiske probleme Ukrajine u cilju sprečavanja potpisivanja sporazuma o pridruživanju sa EU“. Sa tačke gledišta Poljske ova poruka Štajnmajera je označila da je šef MIP Nemačke od samog početka svog novog mandata odlučio da ublaži preovlađujući kliše o njemu kao o „drugu Rusije“.

Izjava Štajnmajera je dočekana u Poljskoj sa zadovoljstvom i zato što, za razliku od Berlina, Varšava gleda na Ukrajinu kao ključni geopolitički čvor. U poljskim političkim elitama su uvereni da će njihova zemlja ostati bezbedna samo ako Ukrajina bude nezavisna. Poljski predsednik Bronislav Komarovski je svim silama pokušao da obrlati ukrajinskog kolegu Viktora Janukoviča i privoli ga da pređe na stranu Zapada. Nemačku politiku prema Ukrajini, blisko povezanu sa „evropskim vrednostima“, koja dozvoljava potpisivanje sporazuma o pridruživanju sa EU samo pod uslovom sprovođenja značajnih demokratskih reformi u zemlji, u Poljskoj vide kao idealističku i neodrživu u konkurenciji sa „ruskom hegemonističkom politikom“.

Nakon što je Rusija ostvarila u decembru značajnu pobedu u borbi za Ukrajinu, zbog spremnosti da da više milijardi dolara kredita i smanji cenu gasa, Poljaci smatraju svoju zabrinutost više nego dokazanu. Štajnmajerovo priznanje u Varšavi da je Brisel premalo ponudio Ukrajini, da bi je ubedio u potpisivanje sporazuma o pridruživanju sa EU, u Varšavi je dočekano kao kritika novog šefa MIP na adresu politike bivše nemačke vlade prema Ukrajini. Uticajni poljski list Gazeta Wyborcza je povodom toga pisala da se „jedva može zamisliti većeg priznanje ukrajinskoj politici Poljske“.

Dakle, novi šef MIP-a Nemačke ima istorijsku šansu da odagna predrasude Poljaka protiv nemačkih socijal-demokrata. Tradicionalno se u Poljskoj smatra da socijalisti u Nemačkoj naivno gledaju na Istok, prema Rusiji, i da su čak i spremni na kompromis sa Moskvom nasuprot interesima centralne Evrope.

Poseta Franka-Valtera Štajnmajera Poljskoj je unekoliko smirila poljsku javnost, poslavši poruku da se ne očekuju radikalne promene i „prorusko restartovanje“ uz kršenje interesa Varšave. U svakom slučaju, po „ukrajinskom“ pitanju Berlin polazi od sopstvenih osnovnih geopolitičkih interesa i još uvek nema nameru da ih se odrekne radi Moskve, bez obzira na to ko je na čelu nemačke diplomatije. Međutim, kao i u odnosima sa Rusijom, tako i sa Poljskom Nemačka polazi isključivo od svojih sopstvenih političkih interesa. Tako, Poljaci još uvek ne mogu da Nemcima oproste gasni projekat Gerharda Šredera i Vladimira Putina „Severni tok“, koji zaobilazi teritoriju Poljske, koji je u Varšavi obeležen kao udarac nožem u leđa. Uostalom, ovaj gasovod, lišavajući Poljsku važnu uloga tranzitne zemlje, je zapravo ostavlja bez aduta u mogućem „gasnom ratu“ sa Rusijom. Pored toga, političko vođstvo Poljske ne može da zaboravi iskustva iz nedavne istorije. Nije ni čudo što je šef MIP Sikorski jednom uporedio „Severni tok“ sa „paktom između Hitlera i Staljina“, aludirajući na podelu Poljske između SSSR i nacističke Nemačke 1939. godine.