Izvor: FAKTI

Član Državnog saveta NRK Jang Džajši (Yang Jiechi) i sekretar Saveta bezbesnosti Ruske Federacije Nikolaj Platonovič Patrušev smatraju da je 2013. godina bila plodonosna u odnosima Pekinga i Moskve. Osim toga, prošle godine obe zemlje su još više iskomplikovale odnose sa Zapadom, a situacija, po svemu sudeći, u 2014. godini može biti samo gora.

Mnogi su proteklih godina govorili da su dva teška rata – u Iraku i Avganistanu – i slabljenje američke ekonomske moći SAD podrezali krila i dali šansu Kini. Jer, u tom periodu je rast kineske privrede bio dvocifren, a još je relativno stabilna bezbednosna situacija Kini pomogla da učvrsti ulogu azijskog hegemona.

Dok su se SAD trudile da se izvuku iz ratova koje nisu mogle da dobiju, Peking je ubirao plodove „mirnog uspona“, razvijao privredu, rešavajući stare teritorijalne sporove sa susedima, jačao veze sa slabijim zemljama u regionu i neutralisao Tajvan kao potencijalni izvor oružanog konflikta.

Prema tome, kada je Peking počeo da koristi mišiće u Istočno-Kineskom i Južno-Kineskom moru, američki „zaokret u Aziju“ i „politika uspostavljanja balansa“, nisu ga zaustavili.

Bilo je očigledno da ponovno jačanje interesa Vašingtona za Pacifički region ne znači – u krajnjoj liniji, na srednjoročnom planu – i spremnost da potroši priličan novac i resurse na ozbiljno „balansiranje“ uticaja Kine. Sami Kinezi, kao i mnogi američki eksperti za pitanja odbrane, smatraju da promena kursa spada pre u dobre namere i akademske rasprave, nego u realnu strategiju – šta više, u strategiju koja ima šanse da u najskorije vreme bude primenjena.

Upravo zbog toga Peking ne mora ozbiljno da se plaši izmene statusa kvo u regionu – slično onom kada je 23. novembra objavio da postavlja identifikacionu zonu PVO u Istočno-Kineskom moru. Ali, može se sa puno osnova pretpostaviti – ukoliko SAD zaista svojoj politici daju azijski pravac – da to Kinu, kojoj u ovom trenutku nije do rata, ne bi odvratilo od sličnih avantura.

Treba dodati da Kina i Rusija zajedničkim naporima mogu naterati Vašington – čak i ako se Bela kuća ozbiljno zauzme za Aziju – da dalje troši snagu, a da pritom njegova dejstva budu potpuno neefikasna. Drugim rečima: da mogu SAD navesti da šire spektar zadataka u oblasti bezbednosti što bi dodatno povećavalo pritisak na ionako ograničene resurse američkih oružanih snaga.

Pre nekoliko godina saradnik tink-tank organizacije Čatam Haus Bobo Lo (Bobo Lo) saradnju Rusije i Kine nazvao je“osovinom komfora“. Od tada, kada je objavio knjigu sa takvim nazivom, prošlo je pet godina, ali odnosi između dve zemlje postali su još komforniji – za obe.

Moskva i Peking su, po svemu sudeći, regulisali – makar i privremeno – svoje teritorijalne sporove i sada sarađuju na strateškom nivou u nadi da će naterati SAD da potpuno napuste Aziju.

Trenutno se velika pažnja poklanja kineskoj strategiji sprečavanja dostupa određenim oblastima (strategija A2/AD), čija je ključna komponenta protivbrodska balistička raketa DF-21D i čijim delom takođe treba smatrati identifikacionu zonu PVO.

Manje se govori o pokušajima Rusije da ne dozvoli pristup SAD svojoj okolini. Međutim, treba istaći da je dve nedelje nakon što je Kina objavila da postavlja identifikacionu zonu, ruski predsednik Vladimir Putin na sastanku sa najvišim vojnim rukovodstvom zemlje istakao da Rusija mora jačati svoje prisustvo u Arktiku koji je potencijalno bogat resursima.

Malo pre toga, u istom mesecu – nedelju dana pre nego što je Kina iznenadila svet vešću o svojoj protivvazdušnoj odbrani – ruska mornarica je proglasila Arktik svojim prioritetom u 2014. godini.

Časopis The Diplomat pisao je već da Rusija trenutno u ovaj region upućuje jedinice PVO i PKO, kao i odrede za radio elektronsku borbu i da u regionu Vorkute, na krajnjem Severu, stvara ogromni sistem za rano radarsko otkrivanje.

Povećano rusko prisustvo u Arktiku, koji se pretvara u strateški važan region, biće nesumnjivo izjednačeno sa reakcijom SAD (Vašington je već stavio do znanja da planira veće prisustvo na Severu). Međutim, ovo „uspostavljanje balansa na Arktiku“ povećava pritisak na američki vojni budžet i odvlači resurse sa „azijskog pravca“.

Ruska armija je 16. decembra potvrdila da je u svojoj baltičkoj eknklavi – Kalinjingradskoj oblasti, koja je na granici sa NATO-zemljama Poljskom, Estonijom, Litvanijom i Letonijom – postavila taktičke raketne komplekse Iskander-M dometa oko 400 kilometara koji mogu da nose i nuklearne bojeve glave.

Poslednji satelitski podaci govore da se u eknklavi nalazi 10 Iskandera. Iako je 19. decembra prošle godine predsednik Putin demantovao informaciju o raketnim kompleksima u Kalinjingradu, Rusija jasno pokazuje da ima nameru da poveća svoju aktivnost u Zapadnom vojnom okrugu koji pored Kalinjingradske oblasti obuhvata solidan deo evropskog dela Rusije.

Trenutno mnogi sumnjaju da Vašington ozbiljno može povećati odbrambene rashode, a da pri tom ne bankrotira. Teško da je Amerika u stanju da istovremeno parira jačanju Kine u Istočnoj Aziji i Jugo-Istočnoj Aziji, gde Kina ima nameru da formira i drugu identifikacionu zonu, kao i rastu ruskog prisustva na Arktiku i na granicama pribaltičkih država.

Ili će se SAD koncentrisati na jedan pravac ili će pokušati da se ozbiljnije pozabave svim pravcima – ali sa očigledno nedovoljnim resursima. A pošto Vašington smatra da mora izabrati drugi put, Kina i Rusija će se ili suprotstaviti oslabljenom protivniku, koji nije u stanju da se skoncentriše, ili će jednostavno naterati Ameriku da pođe na prekomerne troškove i u njima se uguši.

Vašingtonu bi pomoglo ukoliko bi se Japan i zemlje NATO složile da ozbiljno povećaju svoje vojne rashode, što je maloverovatno. Šta više, sumnja se da su Japanci čak spremni da promene svoj Ustav čime bi podela tereta vojnih rashoda bila nemoguća.

Da li SAD imaju „pravo“ na prisustvo u regionima koje Rusija i Kina smatraju svojom interesnom sferom – ovo pitanje izlazi izvan okvira ovog teksta. Međutim, očigledno je da se sada oslabljene SAD, čija je sposobnost da rešavaju probleme koji su povezani sa „usponom“ Kine ionako sumnjiva, mogu suočiti i sa dugoročnim izazovom – kinesko-ruskom osovinom.

Da bi se efikasno borili sa ovim izazovima možda će Amerikancima biti potrebno da naprave ceo niz „preokreta“. Za sada je teško reći da li je ruska privreda u stanju da izdrži troškove tolikog jačanja svojih oružanih snaga i time natera SAD da menjaju strategiju. Međutim, sve autoritativnija priroda ruske vlasti označava da će Moskva biti manje ranjiva od Vašingtona na javno nezadovoljstvo rastom odbrambenih rashoda u periodu sveopšte štednje.

I Rusija i Kina su izučile lekcije s kraja hladnog rata i dobro se sećaju kako su SAD na kraju pobedile SSSR i dovele ga do bankrotstva. Verovatno su, nakon dve decenije, Moskva i Peking odlučili da Americi uzvrate istom merom.

Autor je novinar, Michael Koul, The Diplomat, Tokio