Izvor: Fakti, Dmitrij Borisovič Rjurikov

Iz saopštenja zvaničnih izvora i sredstava javnog informisanja teško je razumeti da li je Henri Kisindžer predao Vladimiru Putinu bilo kakvu poruku Baraka Obame. Ipak značajno je da je – u vreme dok u Vašingtonu traje pauza za razmišljanje o odnosima sa Rusijom, koju je najavio Obama i na osnovu čijih rezultata se mogu pojaviti političke odluke – na susret sa ruskim vođstvom u Moskvu doputovao upravo Kisindžer, poznat po veštini da organizuje diplomatske prodore.

Za pripremanje takvih odluka potrebne su adekvatne informacije o „raspoloženjima na licu mesta“ i strateške procene. Možda je to i bio zadatak Kisindžerovog službenog putovanja. Kisindžer je u razgovorima sa Putinom, Sergejom Ivanovom i Sergejom Lavrovom govorio o tome da od odnosa između SAD i Rusije zavisi stabilnost u svetu, da se suprotnosti nacionalnih interesa uvek mogu prevazići, da se vremenom povećava potreba za saradnjom između dve zemlje i da su direktni pregovori njihovih lidera najbolji način za rešavanje problema. Prilikom susreta sa predsednikom Rusije bard svetske diplomatije sa njemu svojstvenim humorom istakao je da on posle putovanja u Rusiju izveštava američko rukovodstvo o ruskom stanovištu, ali da ipak ta informacija njemu, Kisindžeru, u SAD ne pomaže uvek.

U Diplomatskoj akademiji MIP Rusije, gde je Kisindžeru dodeljeno zvanje počasnog doktora, učitelj diplomatije održao je predavanje o omiljenoj temi – svetskom poretku. Pošto je, po tradiciji, odao dužno poštovanje Vestfalskom uređenju kao osnovi međunarodnih odnosa, Kisindžer je istakao neophodnost očuvanja tih principa u današnjim uslovima, odnosno praktično se založio za suverenitet i suverenu ravnopravnost nacionalnih država u 21. veku.

U svečanoj dvorani Akademije vladala je tišina – danas to čuti od Amerikanca, tim pre od Kisindžera, bilo je neobično. On je otišao i dalje pošto se osvrnuo na današnju tesnu, organsku, globalnu uzajamnu povezanost svih zemalja sveta u svim oblastima života, izneo je mišljenje o tome da i u novim vremenima svaka država treba da čuva svoj nacionalni karakter, da ne zaboravlja svoju istoriju i ne odriče se od svog nasleđa – razume se, u konstruktivnom smislu i uzimajući u obzir ravnotežu interesa i kultura drugih država.

Ali to nije sve. Izgovarajući na početku predavanja reč „izuzetni“ (vidi poznati govor B. Obame o izuzetnosti SAD), Kisindžer se diskretno osmehnuo i na kraju predavanja rekao da SAD, Rusija i Kina ne treba da jedni za druge predstavljaju opasnost – nastupanjem nove ere i novih izazova one bi trebalo iznova da procene svoje mogućnosti i uloge u svetu i da zajedno rade u ime zajedničkih ciljeva. Dakle, ni unipolarni ni multipolarni svet, već trougao SAD-Rusija-Kina, adaptiran za moderno doba u neovestfalskom svetu.

Osetio se dah 70-tih i diplomatskog trougla Ričarda Niksona – popuštanja napetosti u odnosima SAD sa Sovjetskim Savezom i američko-kineskog zbližavanja. Diplomata nije precizirao da li neko u Obaminoj administraciji deli takvo mišljenje.

PRIZNANJE ISTORIJSKOG PREOKRETA

Pripremajući posetu Kisindžera Moskvi, njegov saradnik u Kisindžer Asošijets, politikolog sa bogatim iskustvom Tomas Grem, napisao je za Izvestija članak o Americi i Rusiji, u kojem je na svoj način izneo svoj stav o svetskom poretku (Izvestija, 8. oktobar 2013). On piše: „Svet je ušao u period istorijskog preokreta, koji menja formirani svetski poredak. On je takođe izazov za dominantnu predstavu svake zemlje o njenoj globalnoj ulozi“.

Verovatno se generalno može složiti sa Gremovom definicijom – „istorijski preokret formiranog svetskog poretka“. Preokret ili priprema za njega uistinu se odvija, na promenama u uređenju sveta rade određene snage, realni igrači – države, strukture izvan države i pojedinci. Oni znaju kakav svet žele da vide, nastoje da usmeravaju događaje da bi korak po korak stvarali novi svet i novi svetski poredak. Mnogo toga se realno promenilo u životu sveta i nastavlja da se menja, ali mnogo toga ostaje nepromenljivo – oni, koji se kategorično ne slažu sa onim što promoteri novog svetskog poretka smatraju da je ispravno i neizbežno, ne manje nego pristalice revolucija.

Nastaju konkretna pitanja – kakav je to istorijski preokret, šta on konkretno „preokreće“, odnosno potpuno menja, u čemu su suština, ciljevi i zadaci preokreta i kako je svet ušao u taj preokret? Grem je odlučio da to ne otkriva. A promene u uređenju sveta su – konkretna stvar, svet sam po sebi ne može preći ni u kakvo novo stanje ni u jednoj oblasti. Kako je jednom rekao bivši šef službe bezbednosti jedne od država ZND: „Moja profesionalna obuka i moje iskustvo u službi ne dozvoljavaju mi da pretpostavljam da bilo koji primetan događaj u bilo kojoj zemlji ili u svetu može da se desi sam po sebi bez odgovarajuće pripreme“.

Slika sveta danas je protivrečnija nego ikad. Bez obzira na globalizaciju i formalno deklarisanje svetskih igrača za jedinstvo osnovnih stavova, njihove ocene događaja ili pojava često se veoma razlikuju – prema tome i pristup politici. Pozitivne strane su očigledne: nastavlja se razvoj znanja, tehnologija i njihovih razmena u svetu, uvećavaju se svestrane veze između država i naroda, sve šire se prenose tačne informacije, pojačava se njihov uticaj na političke odluke, sve veći ugled stiče neprihvatanje metoda rešavanja konflikt silom itd. U isto vreme egzistencijalne pretnje čovečanstvu poprimile su globalni karakter, i ne radi se samo o vojnim pretnjama, ratovima i naoružanju.

„Generesani konflikti“ (izraz potpredsednika SAD Džozefa Bajdena) u vrućim tačkama koriste se za napad na Statut UN, na važeće međunarodno pravo i norme ponašanja u međunarodnim poslovima, posebno za napad na vestfalske principe suvereniteta i nemešanja u unutrašnje stvari država, koje je pomenuo Kisindžer. Ratoborne pristalice „novog sveta“, kojima, sudeći prema njegovim govorima i člancima, Kisindžer ne pripada, smatraju da pravne norme i pravnu svest koji su se formirani u prošlosti treba eliminisati, a da su ratovi, promene režima i generisani konflikti normalna sredstva na putu prema geopolitičkim ciljevima.

„Tvrda sila“ energično deluje od početka 90-tih godina sve do sada, ali poslednjih godina izaziva sve veći otpor. U oblasti „meke sile“, odnosno u unutrašnjem uređenju života ljudi vodi se borba bez krvi, ali ne manje radikalna, između filozofije i prakse. Odvija se napad na nematerijalne osnove, principe i norme postojeće civilizacije – menja se matrica svesti i poimanja ispravnog i nedozvoljenog, desakralizuju se i ukidaju ranije osnove ličnog, porodičnog, društvenog i političkog života ljudi. Grubo se uvode nove norme ponašanja, koje su do juče smatrane nedozvoljenim. Karakter, razmere i sistematičnost inovacija pružaju mogućnost da se govori o tome da se realizuje globalni projekat anticivilizacije. Napredovanje na mapi maršrute anticivilizacije ide brzo, ali je i otpor tome u porastu.

RUSKO-AMERIČKE RAZLIKE U negativnu oblast spada i neadekvatnost svetskih finansija i ekonomije, gde dominira paradigma svojine i bogatstva, koju niko ne namerava da menja. Krize u ekonomiji po tradiciji dovode do iskušenja u svetskoj politici. Negde više, negde manje, konflikt je prisutan praktično u svim regionima sveta sem možda u Evropi, Severnoj Americi i za sada uglavnom na prostoru ZND. Za niz država, uključujući i Rusiju, nestabilnosti na Bliskom Istoku, ratu u Siriji i napetosti u vezi sa Iranom biće dodate nove pretnje bezbednosti. Nakon povlačenja trupa SAD iz Avganistana 2014, u Rusiji se očekuje porast prometa avganistanskog heroina i preko Avganistana priliv u Centralnu Aziju i Rusiju pešadije džihadista obučenih u Siriji.

Nastaju konkretna pitanja: kome svet treba da zahvali za sve to? Zašto novi svetski poredak grade bojovnici Al Kaide? Američko viđenje svetske situacije – problema, događaja i budućnosti – principijelno se razlikuje od ruskog. Za razliku od ruskih građana, Amerikanci smatraju da sve što se desilo i što se dešava jesu pozitivne promene, borba za bolji svet i da Amerika s pravom predvodi tu borbu. Grem za Izvestija piše da je liderstvo deo nacionalnog DNK Amerikanaca. Istina, on priznaje da je tokom poslednje decenije u spoljnoj politici SAD bilo grešaka.

Što se tiče ruske političke genetike, izgleda da se zbog katastrofalnih posledica revolucije i prevrata u Rusiji 20. veka u ruskom DNK učvrstila odbojnost ili barem veoma oprezan odnos prema pojmovima „prevrat“, „revolucija“, „novi poredak“. U Rusiji suviše dobro znaju šta može da se čini pod izgovorom parola o „slobodi“, „ljudskim pravima“, „revoluciji“, „novom svetu“, „boljoj budućnosti“ i tome slično. Istorijsko iskustvo Rusije pomaže da se danas vide realni interesi i političke tehnologije igrača i ne dozvoljava da se smesta daje podrška bilo kakvim radikalnim promenama bilo gde i u bilo čemu, bilo da je to akt promene režima koji je odjednom postao kriv, bilo da je slamanje kulturne tradicije ili normi ponašanja. Stanovište Rusije – pravo i realnost – postignuto je patnjama u najtežim iskušenjima

Formirani svetski poredak i međunarodno pravo nisu idealni, ali su neophodni radi odbrane i promovisanja legalnih interesa države. Ako nastaju akutni problemi i konflikti, onda treba razumeti šta je pravi razlog – možda se ne radi o pravilima igre, nego o tome da neko ta pravila ne poštuje?

Razlika između ruskog i američkog stanovišta jasno se vidi na sirijskom pitanju. Za Rusiju je principijelno važno po kom osnovu će se regulisati situacija u Siriji. Rusija ne idealizuje, ali i ne demonizuje vladu Bašara Asada, ona poziva spoljne igrače da se ne mešaju u unutrašnje stvari Sirije i da se Sirijcima pruži mogućnost da sami rešavaju svoje probleme.

Prema mišljenju posmatrača, Rusija pokazuje sposobnost da koristi širok spektar instrumenata za podršku takvom stavu. Obamina administracija, naprotiv, preuzela je na sebe ulogu arbitra, odredila krivca, podvukla crvenu liniju i nameravala da primeni silu ne vodeći računa o vladavini prava i poziciji drugih država. Međutim, takve stvari danas ne prolaze. Treba odati priznanje Obami, koji je, pošto je shvatio da su mu podmetnuli napad Asadovih trupa „otrovnim gasom na civilno stanovništvo“, doneo tešku odluku da odustane od udara na Siriju i podržao pravno stanovište, koje omogućava da se utvrdi pouzdana slika incidenta sa hemijskim oružjem i tek onda donese presuda.

Da li će njegova administracija biti dosledna ili dolaze novi obrti u njegovoj politici? Ovde nema naročitog optimizma. U sirijskoj opoziciji desio se kadrovski prevrat, umereni su potisnuti, a politiku i vojne operacije već vode džihadisti – naslednici Al Kaide. Iz SAD i „novih velikih sila“ Katara i Saudijske Arabije i dalje se slivaju novac i oružje. Dvadesetak odreda nekih bojovnika, većim delom plaćenika, koje SAD smatraju opozicijom i podržavaju direktno i preko regionalnih partnera, odbijaju da učestvuju u pregovorima o normalizaciji. Šta je to – priprema za novu rundu vojnih dejstava?

Da li je u takvim uslovima realna Ženeva 2 i neće li se opet pokazati uzaludnim napori ministra Lavrova i državnog sekretara Džona Kerija? Šta čeka Siriju – rat do maksimuma i granica istrebljenja, podela na alavitsku, salafitsku i kurdsku zonu, ili su ipak moguće značajne odluke?

Od Vašingtona umnogome zavisi da li će rusko-američko razumevanje po pitanju hemijskog oružja u Siriji postati presedan za regulisanje drugih pitanja. Šteta ako se zbog pritiska proizraelskih i saudijskih lobista propusti strateška šansa.

DA LI JE MOGUĆE PARTNERSTVO? Zanimljivo je Kisindžerovo mišljenje o sirijskom pitanju. Njegov članak Intervencija u Siriji rizikuje da naruši svetski poredak, koji je objavljen u Vašington Postu još u junu 2012, zaslužuje da ga u Americi pročitaju svi oni koji učestvuju u donošenju odluka. Ugledni diplomata potpuno jasno savetuje spoljnim igračima da se ne mešaju u konflikt u Siriji.

Po pitanju iranske i avganistanske teme, prilike za mir nisu manje od sirijskih. Prema nekim parametrima, iranska situacija podseća na sirijsku. Pojavila se diplomatija koja pruža šansu za popuštanje krize. Međutim, sa američke i izraelske strane nastavljaju se demonizacija zemlje, režima i lidera i nove izjave o neophodnosti da se nanese udar, da se promeni režimi pojačaju sankcije (svojevremeno je Rusija delimično podržala sankcije protiv Irana, ali verovatno uzalud).

U iranskom pitanju aktivni su Saudijci: šiitski Iran je za njih i geopolitički suparnik i ideološki neprijatelj (sunitska teokratija protiv šiitske teokratije). Zanimljiva je oštra reakcija Er Rijada na američki gest u odnosu na Iran – šta je to, strategija partnera koji širi krila ili privremeno nezadovoljstvo?

Tokom poslednjih godina Obama je uspevao da izbegne nametljive savete i pritiske na račun raketnih udara na Iran, ali može li se smatrati da je sa početkom američko-iranskih razmena stavova na najvišem nivou opasnost od rata nestala? Kako će postupiti američka administracija ako neko „sa strane“ organizuje pod iranskom zastavom veliku terorističku akciju ili napad na objekte SAD ili Izraela da bi doveo Obamu u bezizlaznu situaciju? Kako će se u takvom slučaju ponašati Vašington – kao prema presedanu sa hemijskim oružjem u Siriji ili, ne čekajući istragu, odmah započeti rat? Zar kabinetski jastrebovi i grupe lobista u SAD ne shvataju posledice rata sa državom kao što je Iran, ako rat počne? Ili će, po njihovom planu, rat dovesti do većeg konflikta, čiji se parametri i ciljevi za sada ne otkrivaju?

Situacija u Avganistanu je životno važno pitanje za Rusiju. RISI je u 2013. više puta upućivao na tu temu, održao međunarodnu konferenciju na temu Avganistan 2014, na koju je pored ostalih bio pozvan predstavnik ambasade SAD. Bilo je i drugih kontakata sa Amerikancima. U ponašanju SAD u avganistanskoj situaciji ima mnogo nejasnog. Jedina oblast u kojoj za 13 godina okupacije Avganistana ima krupnih dostignuća jeste narko-ekonomija. Proizvodnja i izvoz heroina uvećani su nekoliko desetina puta. Posle povlačenja stranih trupa, slika Avganistana ne odaje optimizam – nastajanje novog sistema vlasti najverovatnije će biti praćeno konfliktima.

ODKB se priprema za najgore scenarije. Ali, ako se vlast u Kabulu, „novi talibanI“ i komanda preostalih američkih trupa čak i dogovore o razgraničavanju interesa i uzajamnom delovanju, po svemu sudeći, sistem narko-ekonomije ostaće neprikosnoven. Rusiji to uopšte ne odgovara – novi Avganistan može postati opasniji od sadašnjeg. Od avganistanskih narkotika u Rusiji su već stradale desetina hiljada ljudi. Sa američkom stranom o avganistanskom pitanju ne može da se postigne nikakvo razumevanje.

Da li je to partnerstvo? Postoji utisak da se najavljeni ciljevi SAD u Avganistanu ne slažu sa realnom politikom koja sledi neki drugi plan. Koji? Mi i Amerikanci imamo šta da razmatramo odvojeno i zajedno: princip partnerstva i njegov konkretan sadržaj, regionalne probleme, američki sistem PRO, kosmos, nove tehnologije, liderstvo i izuzetnost Amerike, preporod Rusije, temu evroazijske integracije i druge.

Grem skreće pažnju na termin „preporod Rusije“. Amerikanci ne treba da ga negativno shvataju – ne radi se o izazovu SAD ili mesijanizmu, već o obnavljanju izgubljenog: duhovnosti i kulture, koje su stradale i u sovjetsko i postsovjetsko vreme; o traženju nacionalnog identiteta; o razvoju realne ekonomije, koja je posle raspada Sovjetskog Saveza pretrpela gubitke; o ozbiljnom podizanju nivoa upravljanja; o poboljšanju uslova biznisa; o rešavanju socijalnih i mnogih drugih zadataka.

Obamina ideja da uzme tajm-aut za razmišljanje o budućnosti odnosa sa Rusijom može se razmatrati u pozitivnom kontekstu. U Americi se vode debate na širem planu o ulozi i mestu SAD u svetu u celini. Kisindžer i drugi predstavnici realpolitike imaju šta da kažu, ali im očigledno nije lako. Iako su akutnost problema u samoj Americi i odnos prema njoj u svetu takvi da se revizija američke strategije čini neizbežnom, u američkoj političkoj eliti raspoloženja dominacije i izuzetnosti i dalje su jaka i sasvim je moguće da se odgovor na probleme neće zasnivati na kritičkoj introspekciji, već na tradicionalnoj surovosti.

Budućnost će pokazati da li će u novoj proporciji dobro doći ideja trougla SAD-Rusija-Kina kao oslonca svetskog poretka.

Dmitrij Borisovič Rjurikov je savetnik direktora RISI

Prevela Ksenija Trajković