Izvor: Fond strateške kulture, Olga Četverikova

Još pre trideset godina američki stratezi su uveli pojam „Veliki Bliski Istok“ (The Greater Middle East), kojim je označen prostor od Magreba do Bangladeša, a tu ogromnu teritoriju oni su proglasili za zonu prioritetnih interesa SAD. Godine 2006. taj program američke dominacije je obnovljen i konkretizovan: Kondoliza Rajs, američki državni sekretar, uvela je termin „Novi Bliski Istok“, koji je označio prekrajanje granica Bliskog Istoka od Libana do Sirije, Iraka, Irana i sve do Avganistana. To je nazvano strategijom „konstruktivnog haosa“. Iste godine je u američkom magazinu Armed Forces Journal objavljena karta „Novog Bliskog Istoka“, koju je napravio pukovnik Ralf Peters i koja je počela da cirkuliše u državnim, političkim, vojnim, pa i širim krugovima, što je javnost pripremilo za predstojeće promene na Bliskom Istoku. [1]

Početkom „arapskog proleća“ Amerikanci su prešli na geopolitičko prestrojavanje regiona kada se, prirodno, postavilo i pitanje sudbine Izraela. Od tada ono ne nestaje. I kakav god oblik da dobija, ono je uvek jednostrano usmereno tako da se Izrael prikaže kao žrtva. Tako su u proleće 2011. godine, u jeku rata protiv Libije, kada je Palestinska autonomija postavila pitanje svog prijema u UN, svetski mediji istovremeno zagrajali o izdaji Vašingtona jer on jevrejsku državu „izdaje“ islamistima. Danas, kada je apsurd takve tvrdnje postao potpuno očigledan, akcenat se stavlja na to da najteža pretnja Izraelu dolazi od Irana, i ta se tvrdnja pojačava onako kako se zaoštrava situacija u Siriji.

Pritom ostaje u senci ili se jednostavno samo prećutkuje ono najvažnije, a to je najjači mogući interes Izraela da se situacija u zemljama arapsko-muslimanskog sveta koje ga okružuju potpuno destabilizuje kao i da se rat u Siriji rasplamsa što je moguće jače.

Međutim, razloge za tu zainteresovanost je u intervjuima iz 2011. godine otvoreno izneo rabin Avram Šmulevič, jedan od osnivača doktrine „hipercionizma“, koja je među izraelskom elitom vrlo proširena. Interesantno je da je Šmulevič „arapsko proleće“ ocenio kao dobru stvar po Izrael. „Muslimanski svet će“, pisao je Avram Šmulevič,„potonuti u stanje haosa, i to će za Jevreje biti dobro. Haos je najbolje vreme za preuzimanje situacije u svoje ruke, odnosno za uvođenje jevrejskog civilizacijskog sistema. Sada se vodi borba ko će biti duhovni vođa čovečanstva – Rim (Zapad) ili Izrael… Mi smo ti koji treba da u svoje ruke preuzmu potpunu kontrolu. Nećemo samo da kupimo arapsku elitu već ćemo je hraniti iz ruke i vaspitavati… Čovek koji stekne slobodu treba istovremeno da dobije i savete kako da tu novostečenu slobodu koristi. A te savete čovečanstvu ćemo da napišemo mi, Jevreji… Procvat jevrejstva stiže kroz plamen arapskih revolucija“ (podvukla O. Č.). [2]

Govoreći o spoljnopolitičkim ciljevima Izraela, Šmulevič je podvukao potrebu da se zauzmu „prirodne granice koje vode Nilom i Eufratom, a koje je odredila Tora“, posle čega treba da dođe do druge etape napada – do širenja hegemonije Izraela na celu oblast Bliskog Istoka. I tu je Šmulevič bezgranično otvoren: „Paralelno na Bliskom Istoku počinje lančani proces raspadanja i preformatiranja. Asad, koji u Siriji sada natapa krvlju revolucionarne procese, neće izdržati više od godinu-dve. Počeće revolucija u Jordanu. Dići će se Kurdi i Kavkaz kao sastavni deo Bliskog Istoka…“ (Podvukla O. Č.). Sve to treba da izgleda kao jedinstveni Irak ili Avganistan.

Šmulevič bi mogao da se svrsta u marginalce da ne ponavlja osnovne stavove strateške zamisli izraelskog vrha, poznate kao „plan Inona“, koji je objavljen još 1982. godine. Taj plan, koji je bio usmeren ka postizanju regionalne premoći izraelske države preko destabilizacije i „balkanizacije“, odnosno preko sitnjenja susednih arapskih država, faktički je obnovljen – prepisan u projektu „Novi Bliski Istok“, koji su objavili Kondoliza Rajs i pukovnik Ralf Peters.

Radi se o planu Strategija Izraela ’80. godina, koji je pripremio Oded Inon, izraelski novinar, pripojen Ministarstvu inostranih poslova Izraela. Taj plan je prvi put objavljen na hebrejskom u magazinu Kivunim (Putevi) u februaru 1982. godine u izdanju Informacionog odeljenja Svetske cionističke organizacije. Iste godine je Asocijacija arapsko-američkog univerziteta objavila prevod njegovog teksta poznatog izraelskog publiciste Izraela Šahaka, zajedno sa Šahakovim komentarima uz tekst. [3] U oktobru 2013. Šahakov članak je objavljen na sajtu Majkla Hosudovskog Global Research. [4]

„Objavljeni dokument“, pisao je Hosudovski u svom predgovoru tom članku, „odnosi se na formiranje ’Velikog Izraela’ i predstavlja kamen-temeljac uticajnog cionističkog pokreta, koje danas oličava vlada Netanjahua (frakcija partije Likud) i koji je široko zastupljen u vojnoj i intelektualnoj eliti Izraela… Zato ratove u Iraku i Libanu (2006), u Libiji 2011. godine, rat u Siriji, koji i dalje traje, kao i procese u vezi sa smenom režima u Egiptu, u današnjim uslovima treba razmatrati kao deo cionističkog plana o Bliskom Istoku“ (podvukla O. Č). [5]

Taj plan se zasniva na dva osnovna stava kojima se određuju uslovi za opstanak Izraela u arapskom okruženju:

1. Izrael mora postati regionalna imperijalna država;

2. Izrael mora da izvrši sitnjenje svih susednih teritorija tako što će razbiti postojeće arapske države. Veličina tih država će zavisiti od njihovog etničkog ili religioznog sastava. A izdvajanje novih država, napravljeno na religioznoj bazi, postalo bi izvor moralne legitimacije jevrejske države.

Treba reći da ideja fragmentacije država arapskog sveta nije nova, ona odavno postoji u cionističkom strateškom načinu mišljenja [6], ali Inonova publikacija, kako je to još 1982. godine rekao Izrael Šahak, predstavlja „precizan i detaljan plan sadašnjeg cionističkog režima (Šaronovog i Ejtanovog) na Bliskom Istoku, zasnovanog na podeli kompletne teritorije na sitne države i na rasturanju svih arapskih država“. Tu Šahak skreće pažnju na dva momenta:

1. U izraelskoj strateškoj misli se uvek iznova pojavljuje stav da sve arapske države moraju biti usitnjene koliko god je moguće;

2. Pada u oči veza sa neokonzervativnim mišljenjem SAD u kome je prisutna ideja o „zaštiti Zapada“, ali je to samo formalna veza, dok je stvarni cilj autora plana da napravi Izraelsku imperiju i da je pretvori u svetsku („drugim rečima“, komentariše Šahak, „Šaronov cilj je da prevari Amerikance pošto prvo on lično, Šaron, prevari sve ostale“).

Glavna ideja od koje polazi Oded Inon je da se svet nalazi u ranom stadijumu nove istorijske epohe, čija je suština „raspad racionalističkog i humanističkog pogleda na svet kao kamena-temeljca koji još od vremena renesanse održava život i dostignuća zapadne civilizacije“. Zatim Inon govori o mišljenju Rimskog kluba da na Zemlji postoji pomanjkanje energenata, da količina energenata ne odgovara potrebama čovečanstva, njegovim ekonomskim potrebama i demografskim karakteristikama. „U svetu, u kome žive četiri milijarde ljudskih bića, a ekonomski i energetski resursi se ne povećavaju proporcionalno kako bi zadovoljili sve veće potrebe čovečanstva, bilo bi nerealno očekivati da se ispune osnovni prohtevi zapadnog društva, tj. želje i težnje za bezgraničnom potrošnjom. Gledište prema kome pravac postojanja koji čovek bira određuje ne etika, već pre njegove materijalne potrebe – takvo gledište danas postaje najzastupljenijec jer mi vidimo svet u kome nestaju skoro sve vrednosti. Gubimo sposobnost da procenjujemo najjednostavnije stvari, posebno ukoliko se one tiču onog najprostijeg – pitanja šta je Dobro, a šta Zlo“.

Svet se kreće prema globalnom ratu za resurse, a to se više od drugih regiona tiče Persijskog zaliva. Ocenjujući u vezi s tim situaciju u arapsko-muslimanskom svetu, Inon piše: „Na kraju krajeva, sa svojom savremenom strukturom taj svet ne može da postoji u regionima oko nas, a da se ne sukobljava sa potrebom da prolazi kroz revolucionarne promene. Muslimanski arapski svet je sagrađen kao privremena kućica, kula od karata, uz pomoć stranaca (Francuske i Velike Britanije – dvadesetih godina 20. veka), pri čemu njeni stanari ne osećaju potrebu i ne teže da budu primećeni. Uslovno – ona je podeljena na 19 država, od kojih se svaka sastoji od kombinacije manjina i etničkih grupa, koje se jedna prema drugoj ponašaju neprijateljski, tako da se sada svaka arapska muslimanska država sudara sa etničkim socijalnim rušenjima do kojih dolazi iznutra, a među tim državama ima i onih u kojima već besni građanski rat…“

Pošto je opisao šarenu sliku arapskog i nearapskog muslimanskog sveta, Inon zaključuje: „Ta nacionalna etnička slika manjina, koja se prostire od Maroka i Somalije sve do Turske, navodi na nepostojanje stabilnosti i na brzu degeneraciju čitavog regiona. Kada se ta slika doda ekonomskoj situaciji vidimo da je čitav region sagrađen kao kula od karata koja ne može da izdrži neki ozbiljan problem“. Tu Inon opisuje „nove mogućnosti za potpunu promenu situacije“, koje u najbližoj deceniji treba da učini Izrael.

Što se tiče Sinajskog poluostrva, to je obnavljanje kontrole nad njim kao strateškom, ekonomskom i energetskom rezervom za dugoročni period. „Egipat sa njegovim sadašnjim unutarpolitičkim stanjem već predstavlja mrtvaca, tim pre ako se uzme u obzir sve jači muslimansko-hrišćanski raskol. Rasturanje Egipta po teritorijalnim osobinama na različite geografske regione osamdesetih godina predstavlja politički cilj Izraela na njegovom zapadnom frontu“.

Što se tiče istočnog fronta Izraela, komplikovanijeg od zapadnog, Inon piše: „Potpuni raspad Libana na pet provincija poslužiće kao presedan za ceo arapski svet, između ostalog i za Egipat, Siriju, Irak i Arabijsko poluostrvo, i sve se već kreće ka tome. Raspad Sirije i Iraka na etničke ili religiozno jedinstvene oblasti kao kod Libana do koga će doći posle Libana, predstavlja glavni zadatak Izraela na istočnom frontu u dugoročnoj perspektivi, dok nestajanje vojne snage tih država predstavlja zadatak za kratkoročni period. Sirija se, prema njenoj etničkoj i religioznoj strukturi, raspada na nekoliko država, kao što se to sada dešava sa Libanom, jer će tamo biti šiitsko-alavitska država u rejonu Alepa, još jedna sunitska država u Damasku, koja je u neprijateljstvu sa svojim severnim susedom, druzi koji će formirati svoju državu možda čak i na Golanskoj visoravni i, naravno, u Hauranu i u Severnom Jordanu“.

„Irak je, sa jedne strane, bogat naftom, a, sa druge, ga razdiru unutrašnji konflikti, te je i on garantovano kandidat za postizanje ciljeva Izraela. Raspad Iraka za nas je još važniji od raspada Sirije… Bilo kakva međuarapska konfrontacija nama kratkoročno pomaže i istovremeno može da skrati put prema važnijem cilju – rasturanju Iraka na nekoliko denominacija, kao kod Sirije i Libana. U Iraku jeste moguća podela na provincije na etničkom i religioznom principu, kao što je to učinjeno u Siriji u vreme Otomanskog carstva. I tako, tri države (ili više njih) će postojati oko tri velika grada: Basre, Bagdada i Mosula, a šiitski rejoni na jugu će biti odvojeni od sunitskog i kurdskog severa“.

Celo Arabijsko poluostrvo, zbog unutrašnjeg i spoljnog pritiska, predstavlja prirodnog kandidata za rasturanje, i to je neizbežno, posebno kada se radi o Saudijskoj Arabiji, bez obzira da li će ona sačuvati svoju ekonomsku snagu koju joj daje nafta ili će se u dugoročnoj perspektivi smanjiti. U svetlu sadašnje političke strukture unutarnje pukotine i rupe spadaju u razumljiv i prirodan razvoj događaja.

„Jordan predstavlja neposredan kratkoročni strateški cilj, ali ne i dugoročan, jer dugoročno on neće predstavljati realnu pretnju posle raspada, prekida dugotrajne vlasti kralja Huseina i prelaska vlasti u ruke Palestinaca na kratak rok. Ne postoje nikakve šanse da Jordan još dugo opstane u svom sadašnjem obliku, a politika Izraela kako za vreme rata, tako i u mirnom periodu treba da bude usmerena ka njegovoj likvidaciji, zajedno sa njegovim sadašnjim režimom i predaji vlasti palestinskoj većini. Nestanak režima istočno od Jordana će dovesti i do nestanka problema prenaseljenosti teritorije zapadno od Jordana arapskim stanovništvom… Istinski suživot i mir će nastati u zemlji tek kada Arapi shvate da bez jevrejske države između Jordana i mora oni niti mogu da postoje niti mogu da se osećaju bezbedno. Svoju zemlju i bezbednost oni mogu da steknu tek u Jordanu“.

Zatim Inon izlaže unutrašnje strateške ciljeve i načine kako da se oni postignu, podvlačeći pri tom potrebu za ozbiljnim promenama u svetu. „Raseljavanje stanovništva predstavlja unutrašnji strateški cilj od najveće važnosti jer ćemo u suprotnom prestati da postojimo u bilo kojim granicama. Judeja, Samarija i Galileja su naša jedinstvena garancija za postojanje kao samostalne nacije… Postizanje ciljeva na istočnom frontu zavisi pre svega od realizacije pomenutog unutrašnjeg strateškog cilja. Transformacija političke i ekonomske strukture tako da se omogući realizacija tih strateških ciljeva predstavlja ključ za postizanje svih promena. Od centralizovane ekonomije u kojoj aktivno učestvuje vlada treba da pređemo na otvoreno i slobodno tržište, kao i da od zavisnosti američkih poreskih obveznika pređemo na razvoj prave produktivne ekonomske infrastrukture, do koje ćemo doći sopstvenim rukama. Ukoliko ne budemo u stanju da slobodno i dobrovoljno izvršimo te promene, bićemo prinuđeni da to učinimo preko razvoja događaja u svetu, posebno u ekonomiji, energetici, politici i našoj sopstvenoj sve većoj izolaciji“.

„I brze promene u svetu će dovesti do promena u svetskom jevrejstvu, jer će za njega Izrael postati ne samo poslednja nada već i poslednji izbor“.

Ocenjujući taj plan, mogu da se izvedu sledeći zaključci. Prvo – obzirom da su ovde izloženi strateški ciljevi, plan je predviđen za dugoročan period, i već danas je posebno aktuelan. Drugo – mogućnost ostvarivanja opisane spoljne strategije je povezana sa ozbiljnim promenama i u položaju samog Izraela i u svetskim srazmerama. A sve to je počelo da se dešava od sredine osamdesetih godina prošlog veka.

Prelaskom svetske vladajuće klase na neoliberalnu strategiju u Izraelu je došlo do dubokih promena, zbog kojih se zemlja našla pod kontrolom 18 najbogatijih porodica, pri čemu je izraelski kapital počeo da se aktivno ulaže u inostranstvo, dok se, sa druge strane, izraelsko tržište širom otvorilo za strani kapital. Zbog aktivnog ugrađivanja zemlje u svetski ekonomski sistem, izraelski kapital se toliko stopio sa transnacionalnim kapitalom da je pojam „nacionalna ekonomija Izraela“ jednostavno izgubio smisao. U tim uslovima je postao sasvim moguć prelazak Izraela na aktivnu ekspanziju, a ta ekspanzija ne mora uvek da ispoljava u vojnoj kontroli i u prisustvu fizičke snage, već i u intelektualnom i ekonomskom uticaju i sve jačem prodoru. Najvažnije je uključivanje teritorija u zajedničko polje, u čijem centru je Izrael. O tome je i govorio Šmulevič kada je ukazivao na zapovest judaizma „da se bude snaga koja usmerava ljudsku civilizaciju, snaga koja ljudskoj civilizaciji postavlja standarde“.

Primer za takvo arapsko-izraelsko udruživanje je, na primer, formiranje investicionog fonda EMSO – Markets Credit Opportunity od švajcarske bankarske grupe Credit Suisse AG uz učešće tri najkrupnija akcionara banke – izraelske poslovne grupe IDB Groupe, državnog investicionog fonda Katara Qatar Investment Authority, kao i privatne investicione kompanije iz Saudijske Arabije Olayan Group, sa prihodom od milijardu dolara. Još je upečatljivivija činjenica da je Saudijska Arabija angažovala G4S, najstariju izraelsku kompaniju za bezbednost, za zaštitu hodočasnika u Meki (perimetri bezbednosti: aerodrom u Dubaiju u Emiratima i oblast Džide). Saudijska filijala kompanije od 2010. godine radi tajno i u mogućnosti je da skuplja privatne informacije ne samo o hodočasnicima već i o putnicima koji lete avionima preko Dubaija.

Što se tiče planiranog „haosa u muslimanskom svetu“, Izrael ga stvara tuđim rukama, jer deluje isključivo preko tajnih službi, održavajući na taj način bajku o „žrtvi islamizma“. U vezi s tim ostaje aktuelno objašnjenje Izraela Šahaka o tome zašto objavljivanje strateškog plana Izraela za tu zemlju ne predstavlja opasnost.

Pošto kaže da takva opasnost može da dođe samo od arapskog sveta i iz SAD, on podvlači: „Arapski svet je sve do sada pokazao svoju apsolutnu nesposobnost za detaljnu i racionalnu analizu izraelsko-jevrejskog društva… U takvoj situaciji čak i oni koji glasno viču o opasnostima od izraelskog ekspanzionizma (koje su potpuno realne) čine to ne preko stvarnih i detaljnih podataka, već zato što veruju pričama… Izraelski stručnjaci pretpostavljaju da Arapi, uopšte uzevši, neće obratiti pažnju na njihove ozbiljne diskusije o budućnosti“. Slična je situacija i u SAD, gde se kompletna informacija o Izraelu preuzima od liberalne proizraelske štampe. Odatle Šahak pravi sledeći zaključak: „Obzirom da postoji situacija u kojoj Izrael predstavlja društvo stvarno zatvoreno za ostali svet, jer i svet želi da zatvori oči pred njegovim problemima, objavljivanje, pa čak i početak ostvarivanja takvog plana je i realan i ostvariv“.

_________

Uputnice:

[1] Karta „Novog Bliskog Istoka“.

[2] Posle arapskih revolucija Veliki Izrael će vladati Bliskim Istokom?

http://www.chechenews.com/world-news/worldwide/3555-1.html

[3] Izrael Šahak (1933–2001) je poznat po svojoj kritici judaizma i rasističkih pogleda izraelskih političara u odnosu na nejevreje. Kao profesor organske hemije na Jevrejskom univerzitetu u Jerusalimu, on je bio na čelu Izraelske lige za ljudska i građanska prava i objavio je više istraživačkih radova, među kojima su i Nejevrej u jevrejskoj državi, Globalna uloga Izraela: Oružje represije, Jevrejska istorija, jevrejska religija: breme od tri hiljade godina.

[4] globalresearch.ca

[5] Ibid.

[6] Objavljeno je u knjizi Livije Rokah Sveti terorizam Izraela (1980), koju je objavila već pominjana Asocijacija. Knjiga je napisana na bazi sećanja Moše Šareta, prvog ministra inostranih poslova u istoriji Izraela i bivšeg premijera, i opisuje cionistički plan prema Libanu i proces njegove razrade sredinom pedesetih godina 20. veka. Prva masovna invazija na Liban 1978. godine je doprinela razradi tog plana do najsitnijih detalja, a upad iz juna 1982. godine je bio usmeren na ostvarenje dela tog plana prema kome je trebalo da se raspadnu Sirija i Jordan.