Izvor: Advance

Američki predsednik Barack Obama prolazi verojatno kroz najteži period od kako je u novembru 2008. izabran u Belu kuću. I dok je republikanski revolt na domaćoj sceni nešto na što se već trebao priviknuti (s obzirom da traje od početka), činjenica da mu međunarodna zajednica, a među ostalima i najbliži saveznici, okreću leđa mora biti zabrinjavajuća. U samo par nedelja, američka administracija suočila se s nekoliko neočekivanih obrta koji bi mogli prouzrokovati značajne promene na međunarodnoj političkoj sceni.

Za prvi je kriv Edward Snowden, u ovom času najpoznatiji zviždač, koji već mesecima, posredstvom uglednih evropskih novina, otkriva najblaže rečeno neprimereno ponašanje američkih obaveštajaca koji se, kako saznajemo, ne uzdržavaju od špijuniranja najbližih saveznika. Britanski Guardian tako je objavio da je Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) nadzirala 35 svetskih državnika. Hamburški Der Spiegel šokirao je nemačku javnost otkrićem da je među državnicima bila i kancelarka Angela Merkel čiji su telefon Amerikanci prisluškivali više od deset godina. Le Monde je pak pisao da je NSA u samo mesec dana prikupio podatke o telefonskim razgovorima i elektronskoj korespondenciji za više od 70 milijuna Francuza. Isto se, navodno, događalo i u Španiji i ko zna još gde tako da se Evropa s pravom uskomešala te traži od SAD-a dodatna objašnjenja i momentalni prekid nadziranja.

I dok će špijunska afera, u najmanju ruku gubitkom poverenja, naštetiti transatlantskim odnosima, teško je verovati da će evropske sile okrenuti leđa Sjedinjenim Državama. SAD je ipak ključni saveznik i Nemačke i Francuske s kojima deli vitalne interese. Za očekivati je zato da će se trenutna kriza brzo rešiti i da će Evropa preći preko američkog špijuniranja.

Ono što je mnogo opasnije po Washington jest, čini se, ozbiljni zaokret Saudijske Arabije, njegovog najvažnijeg saveznika u arapskom svetu. To je taj drugi obrt za koji je kriva Obamina administracija. Iako mnogi deluju iznenađeni saudijskim potezom, ne može se reći da je on potpuno iznenadan. Kako je u The Washington Postu napisao David Ignatius, ugledni novinar i vrsni poznavalac Srednjeg istoka, kvalitet saudijsko-američkih odnosa već dve godine pada no niko u Rijadu ili Washingtonu ne čini ništa na spašavanju savezništva.

Javno, kriza je eskalirala, 18. oktobra kada je Saudijska Arabija odbila prestižno rotirajuće mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija za koje je godinama lobirala u međunarodnoj zajednici (Reč je o presedanu. Dok su neke zemlje poput Sovjetskog Saveza znale bojkotovati rad Saveta bezbednosti, niti jedna država u istoriji Ujedinjenih nacija nije odbila mesto u SB. Inače, Saudijska Arabija po prvi je put izabrana u to društvo).

Logično objašnjenje takvom potezu bilo bi nezadovoljstvo radom Ujedinjenih nacija, na što su Saudijci već upozoravali. Tako je, na primjer, u septembru saudijski ministar spoljnih poslova princ Saud al-Faisal odustao od govora pred Generalnom skupštinom UN-a zbog ‘nedelovanja’ u Siriji, odnosno ignorisanja palestinskog pitanja. Istom argumentacijom saudijski dužnosnici pokušali su opravdati povlačenje iz Saveta bezbednosti. Premda je reč o nerazumnom potezu jer bi Rijad upravo kroz SB mogao najlakše gurati svoja rešenja kako za Siriju tako i za Palestinu, mogli bi se složiti da su Saudijci postigli kakav-takav šok i možda ukazali na nedelotvornost najvišeg tela Ujedinjenih nacija.

No, pravi šok usledio je tek koji dan kasnije kada je Wall Street Journal objavio kako je Saudijska Arabija svojim potezom poslala poruku Sjedinjenim Državama, a ne Ujedinjenim nacijama. Nije to bila analiza WSJ-a, već citat princa Bandar bin Sultana, šefa obaveštajne zajednice Saudijske Arabije, čoveka koji predvodi operaciju naoružavanja sirijskih pobunjenika. Bandar bin Sultan otvorio je dušu evropskim diplomatima, navodno francuskom ambasadoru u Saudijskoj Arabiji Betrandu Besancenotu koji je pak isto podelio sa svojim evropskim kolegama.

Princ je navodno kazao kako je njegova zemlja spremna promeniti odnose sa SAD-om, odbaciti saradnju s CIA-om i okrenuti se nekim drugim saveznicima poput Jordana i Francuske s ciljem rušenja Assadovog režima u Siriji. Teško je reći je li Bandar želio medijsku pažnju, no činjenica je da Rijad nakon toga nije učinio ništa da demantuje ili barem ublaži njegove reči.

Zadnju reč u Saudijskoj Arabiji ima kralj Abdullah bin Abdulaziz al Saud. Službeno on nije okrenuo leđa SAD-u, no kako je izjavio jedan diplomata iz Rijada, ‘ovo nisu bile kraljeve reči no osjećaj je isti: Saudijci su ozbiljno uznemireni Washingtonom te utiska su da ih se ne sluša’.

Postoji više razloga saudijsko-američkog zahlađenja odnosa. Prvi i najvažniji jest Sirija. Saudijska Arabija otvoreno podržava sunitske pobunjenike u Siriji i pomaže u rušenju predsednika Bashara al-Assada. Time želi stati na kraj širenju moći Irana s kojim se takmiči za mesto regionalnog lidera. Washington bi takođe rado stao na kraj Assadu no za razliku od Rijada nije spreman bespogovorno naoružavati pobunjenike, odnosno strahuje od ekstremističkih skupina koje dominiraju sirijskom opozicijom.

Saudijsku Arabiju je posebno pogodila Obamina odluka da ipak ne napadne Siriju i frustrirani su otporom Assadovog režima, tj. činjenicom da njegov pad uopšte nije izgledan. Kako piše Wall Street Journal tokom priprema za napad na Siriju, Saudijska Arabija tražila je od SAD-a detaljni plan obrane Istočne pokrajine, saudijskog naftnog centra. Kraljevska vlast je, navodno, bila iznenađena kada joj je rečeno da Washington ne garantuje potpunu zaštitu te regije. Razočarani odgovorom, Saudijci su poručili kako su otvoreni za druga odbrambena partnerstva a ne samo sa SAD-om, te da su spremni nabavljati oružje od drugih izvora.

Drugi razlog loših odnosa Washingtona i Rijada krije se u već spomenutom Iranu. Saudijskoj Arabiji ne odgovara promena iranske politike i njihova diplomatska inicijativa. Strahuje od mirovnog sporazuma Irana i međunarodne zajednice, rešavanja dugogodišnjeg spora oko njegovog nuklearnog programa, nakon čega bi Iran imao slobodnije ruke za delovanje u regiji, na primer Bahreinu i Jemenu u kojima podržava šiitske grupe.

Saudijska Arabija većinom je sunitska zemlja, no 10 do 15 posto stanovništva čine šiiti koji bi se mogli pobuniti protiv kraljevske monarhije. U Rijadu su uvređeni što ih Sjedinjene Države nisu konsultiovale oko diplomatskih pregovora s Iranom zbog čega se, možda i opravdano, osećaju napušteni.

Treći razlog je Egipat u kojem SAD i Saudijska Arabija imaju različite interese. Saudijska monarhija bila je razočarana činjenicom da je Washington tokom Arapskog proljeća relativno brzo okrenuo leđa bivšem egipatskom predsedniku Hosniju Mubaraku. Na njihovu sreću, u Saudijskoj Arabiji tada nije došlo do masovnih protesta, no da je bilo drugačije, s pravom se mogu pitati bi li Washington i njima okrenuo leđa. Saudijska Arabija ne podržava Muslimansko bratstvo i zadovoljna je vojnim pučem kojim je svrgnut demokratski izabrani predsednik Mohamed Morsi. SAD takođe nije ljubitelj egipatskih islamista, ali nije ni vojnih pučeva, tako da s rezervom podržava ono što se trenutno događa u Egiptu što pak smeta Rijadu.

Zbog svega je evidentno da su odnosi među saveznicima poremećeni. No, ne treba preterivati i tvrditi kako je ovo kraj njihove saradnje. SAD i Saudijska Arabija već su ‘preživeli’ puno veće krize. Na primer onu oko naftnog embarga 1973. godine, ili terorističkog napada na SAD 11. rujan 2001. godine nakon čega je otkriveno da većina napadača dolazi upravo iz Saudijske Arabije, a među njima i Osama bin Laden.

I dok neki (prvenstveno republikanci) kritikuju Obamu jer ugrožava savezništvo s najvažnijom arapskom zemljom, drugi se pitaju treba li Americi Saudijska Arabija, odnosno je li trenutak za snažniji zaokret i s njihove strane. Ugledni američki novinar Fareed Zakaria tako piše kako ponašanje Rijada nije ono po čemu bi trebalo vrednovati Obaminu politiku na Srednjem istoku. Na koncu, piše Zakaria u Timeu, Saudijska Arabija sprovodi verojatno najneodgovorniju spoljnu politiku. Ona je najviše odgovorna za uspon islamističkog ekstremizma jer već više od 40 godina zahvaljujući petrodolarima izvozi u svet ekstremnu i nasilnu verziju Islama.

Saudijska Arabija bila je jedna od samo tri zemlje koja je prije 2001. godine priznala i podržavala talibansku vladu u Afganistanu, a danas ima važnu ulogu i u Pakistanu. I dok je Rijad rešio terorističke pretnje na svojoj teritoriji, nastavio je podržavati esktremne vahabiste izvan zemlje. Tokom rata u Iraku bio je glavna podrška sunitskim pobunjenicima, a slično je danas i u Siriji.

Ono što bi trebalo pogoditi Obaminu administraciju je to da nisu samo Saudijci zabrinuti američkom politikom na Srednjem istoku. Isti stav dele i četiri ostala tradicionalna američka saveznika u regiji: Egipat, Jordan, Ujedinjeni Arapski Emirati i Izrael. Kad je reč samo o Saudijskoj Arabiji, Washington ipak ne može ignorisati njenu moć i uticaj. Pre svega ona ima naftu i na zahtjev SAD-a podigla je proizvodnju ne bi li se nadoknadio manjak na energetskom tržištu uzrokovan nametnutim sankcijama Iranu. Eventualna odluka o manjoj proizvodnji digla bi cenu nafte na svetskom tržištu što bi dovelo u pitanje spori ekonomski oporavak SAD-a.

Rijad, nadalje, ima veliki uticaj u susednom Bahreinu u kojem je vojno intervenisao i pomogao vladi da uguši ustanak šiita. U toj zemlji smeštena je američka Peta mornarička flota i Bahrein je okosnica američke vojne prisutnosti u regiji. Rijad bi dakle mogao uticati na Bahrein da se reši američke flote iz Maname, tim više što je bahreinskim vlastima dosta američkih kritika na račun gušenja protesta.

Osim toga, Saudijska Arabija ima još nekoliko džokera u džepu, na primer mogla bi podstaknuti palestinski ustanak, pružiti novčanu pomoć egipatskoj vlasti u trenutku kada Washington razmišlja o povlačenju iste ili pak naoružavati sirijske pobunjenike teškim oružjem čemu se protive u SAD-u.

Kako god bilo, SAD ipak ne može samo tako posmatrati zaokret saudijske politike. Zbog toga je razumljiv i ovonedeljni dolazak američkog državnog tajnika Johna Kerryja u Rijad gde je istaknuo kako je ‘Saudijska Arabija jako, jako važan saveznik’.