Izvor: Fakti
U Viljnusu je 6. septembra zvanično otvoren Centar za napredne oglede NATO u oblasti energetske bezbednosti (NATO Energy Security Centre of Excellence). Govoreći na tada upriličenom skupu, generalni sekretar Severnoatlantskog saveza Anders fog Rasmusen izjavio je: „Čvrsto sam uveren da će većina problema u oblasti resursa biti rešena snagom tržišta… Energetska bezbednost nije poziv na oružje. Ali, kada se radi o razumevanju posledica razvoja globalnih događaja u oblasti resursa za nacionalnu bezbednost, onda NATO mora da bude korak ispred”.
Čak i u uslovima zaoštrene konkurentske borbe među liderima industrijski razvijenih zemalja i zemalja u razvoju za slobodni pristup tradicionalnoj sirovinskoj bazi, koja je sve istrošenija – ranije se smatralo da je problem obezbeđivanja Evrope energentima čisto ekonomski problem. Međutim, počev od 2006. godine, ovaj problem se sve češće razmatra sa aspekta politike bezbednosti. Danas on zauzima jedno od centralnih mesta na dnevnom redu NATO.
U kontekstu sveevropske diskusije o pitanjima energetske bezbednosti primetno su se aktivirale države Centralne i Istočne Evrope, koje temu „energetske zavisnosti” Evrope od Rusije tradicionalno koriste za razne političke ciljeve. Tako je nedavno Poljska istupila sa idejom o stvaranju „energetskog NATO”, koji bi objedinio članove EU, Ukrajinu, Moldaviju i Gruziju kako bi zajedničkim snagama obezbedile zaštitu od mogućih „energetskih napada”.
Poljsku ideju su podržale države članice Višegradske grupe i predložile projekat stvaranja „organizacije za kolektivnu energetsku bezbednost”. U okviru Severoatlantske alijanse, a „po uzoru” na nju.
U SAD su inicijativu stvaranja „energetskog odbrambenog saveza” prihvatili kao mogućnost da se neposredno za NATO zvanično vežu funkcije garantovanja „bezbednosti energetske infrastrukture” i u zemljama izvoznicama energenata i u tranzitnim državama u „nestabilnim periodima”. Vašington ovaj mogući natovski institucionalni resurs shvata kao instrument koji će mu pomoći (uporedo sa povećavanjem preventivnog baziranja američkih Oružanih snaga u okviru proklamovanog rata protiv međunarodnog terorizma) da uspostavi direktnu ili indirektnu američku kontrolu nad transgraničnim tokovima sirovina.
Neki evropski saveznici SAD su istupili protiv toga da se odgovornost za nesmetano funkcionisanje najvažnijih energetskih maršruta prepusti NATO, smatrajući da će to u perspektivi dovesti do daljeg geografskog i funkcionalnog širenja ovlašćenja Alijanse. Ti saveznici sumnjiče Vašington za nameru da iskoristi najvažnije debate o problemima energetske bezbednosti da Evropljanima nametne svoje energetske interese, a potom i viđenje geopolitičke bezbednosti u celini.
AKTIVNOSTI NATO
Uostalom, pod pritiskom SAD u sedištu NATO se već razrađuje uloga Severoatlantskog saveza u uslovima pojačanih izazova globalnog karaktera vezanih za nerešene probleme garantovanog snabdevanja energetskim resursima. Specijalni izveštaj Uloga NATO u oblasti energetske bezbednosti (NATO’s Rolein Energy Security) omogućuje da se izdvoji šest pravaca u kojima će se razvijati odgovarajuća aktivnost Alijanse:
1. Razmena informacija i obaveštajnih podataka među saveznicima;
2. Objedinjavanje informacionih resursa;
3. „Projekcija stabilnosti”;
4. Promocija međunarodne i regionalne saradnje;
5. Podrška „odgovornom menadžmentu” (sa aspekta obezbeđivanja neprekinutih isporuka energetenata); i
6. Pomoć u zaštiti objekata energetske infrastrukture koji su od životne važnosti.
Razmatranja kako da NATO „smanji aktuelne rizike i pretnje energetskoj infrastrukturi zemalja-članica” imala su naglašeno mesto na svim poslednjim samitima NATO, počev od onog u Rigi (iz novembra 2006). U zaključnoj Deklaraciji poslednjeg samita NATO u Čikagu (iz maja 2012) ponovo su pomenuti osnovni principi politike Alijanse u oblasti energetske bezbednosti i potvrđena prioritetnost „preduzimanja odgovarajućih mera” (52. tačka).
Pitanje koja dejstva (uključujući i vojna) Alijansa može da preduzme reagujući na prekid isporuka energenata zasad se nalazi u početnom stadijumu razmatranja. Pritom se ne analiziraju samo scenariji koji pretpostavljaju mogućnost prekida u snabdevanju fosilnim gorivima već i situacije vezane za izmene uslova poslovanja stranih kompanija na teritoriji države vlasnika resursa (unošenje korektiva u poresku politiku i sl.) koji obavezno moraju da izazovu aktivnu reakciju „energetskog NATO”. Zasad funkcioniše mehanizam vojnog patroliranja tranzitnih energetskih arterija u zemljama članicama Alijanse i u državama koje se spremaju da stupe u tu Organizaciju.
Rukovodstvo Severnoatlantskog saveza već je odlučilo da razmatra inicijativu američkog senatora Ričarda Lugara koji je inicirao da se prekid energetskih isporuka smatra dovoljnim osnovom za aktiviranje najžešćeg mehanizma Vašingtonskog ugovora NATO – posebno njegovog člana 5 o kolektivnoj odbrani, koji izjednačava agresiju na jednu članici NATO sa napadom na čitavu Alijansu – iako takva interpretacija odredbi tog dokumenta još ne nailazi na razumevanje u svim zemljama NATO.
Američki analitičari smatraju da na strateški balans u svetu može određeni uticaj izvršiti dalji razvoj Kaspijskog regiona, gde je ključno pitanje dobijanje pristupa centralnoazijskim resursima. Očigledno je da se u novoj strategiji SAD , koje Severnoatlantski savez doživljavaju kao instrument za obezbeđivanje vlastitih energetskih interesa, posebna pažnja posvećuje zemljama kao što su Azerbejdžan i Kazahstan sa perspektivom njihovog uvlačenja u Alijansu.
Zasad nije jasno kakve je perspektiva širenja kompetencija Alijanse u oblasti energetske bezbednosti, na šta posebno ukazuju rezultati diskusije o toj temi na specijalnom seminaru posvećenom analizi rezultata čikaškog samita, a koji je organizovao američki Atlantski savet. Tada je načelnik sekcije za energetsku bezbednost u Upravi za nove bezbednosne izazove NATO M. Rile (headof Energy Security Section of NATO’s Emerging Security Challenges Division) istakao neophodnost da NATO izmeni pristup datom pitanju koje je trenutno, u osnovi, vezano za problem isporuka energenata iz Rusije. Pritom je skrenuo pažnju krizna žarišta postoje po čitavom svetu.
ARKTIČKA POLITIA SAD
On smatra da zemalje partnere treba aktivirati na realizaciju natovske energetske politike po formuli „28+n”, „pošto se njihovi važni infrastrukturni objekti neretko nalaze u kritički osetljivomm stanju”. Rile takođe smatra da je energetska bezbednost tesno povezana sa vojno-operativnim pitanjima, ekologijom i širom resursnom problematikom. U kontekstu povećanja uloge faktora sile u borbi za svetske resurse treba u prvom redu istaći aktivizaciju politike NATO na Arktiku.
Ranije se smatralo da su arktičke države – Rusija, SAD, Norveška, Kanada i Danska (Grenland) – koje su međusobnim sporazumima držale odgovarajuće sektore Arktika, omeđene meridijanima od krajnjih tačaka na severnim granicama tih zemalja do Severnog pola Zemlje. Trenutno na Arktički region u određenoj meri pretenduje sedamnaest država (SAD, Kanada, Norveška, Danska, Velika Britanija, Španija, Belgija, Irska, Švedska, Finska, Holandija, Litvanija, Letonija, Estonija, Poljska, Nemačka i Rusija). Osim toga, u „arktički proces” uvučene su i neke druge zemlje, uključujući Japan i Kinu.
Vojno-strateški interesi SAD na Arktiku oslikani su u direktivi o arktičkoj politici koja je usvojena 12. januara 2009. godine. U njoj se ističe da „na Arktiku SAD imaju široke fundamentalne interese u oblasti nacionalne bezbednosti i spremne su da dejstvuju samostalno ili u savezu sa drugim državama u zaštiti tih interesa”. Arktička doktrina SAD izdvaja dve kategorije američkih interesa u obalsti nacionalne bezbednosti.
Prvo, to su vojno-strategijski interesi među kojima su najprioritetniji – protivraketna odbrana i rano upozoravanje; strategijsko odvraćanje, prisustvo vojno-pomorskih snaga i obavljanje pomorskih operacija i sloboda navigacije i letova. Drugo, u vezi sa gore pomenutim interesima to su i realizacija unutrašnje bezbednosti u odvraćanju terorističkih napada ili drugih kriminalnih radnji na Arktiku (po svemu sudeći, postojanje ovako postavljenog cilja objašnjava težnju Vašingtona da ubuduće obezbedi legitimnost vojnih akcija u datom reguonu pod izgovorom borbe protiv međunarodnog terorizma).
Očigledno je da će SAD – koje se nisu priključile konvenciji o pomorskom pravu – za jačanje svojih pozicija na Arktiku koristiti NATO (koji je još 2009. godine proglasio da ima strateške interese u Arktičkom regionu), kao i mehanizme vojno-političke kooperacije uz učešće zemalja koje nisu članice Alijanse. Tako je britanski premijer Dejvid Kameron 19. i 20. januara 2011. godine primio svoje kolege iz Danske, Finske, Španije, Norveške, Švedske, Estonije, Litvanije i Letonije na prvom NATO samitu koji je sazvan sa ciljem da „konsoliduje opšte interese”, pa je u stručnoj javnosti bio nazvan pokušajem da se formira arktički „mini-NATO”.
Organizatori susreta nisu posebno skrivali da je ta ideja – odgovor na dejstva Rusije u istraživanju i osvajanju arktičkog priobalja. Britanska strana je tada izjavila da je potrebno izgraditi takvu „strukturu povezanu sa NATO koja bi Finskoj i Švedskoj omogućila da se komfornije osećaju i ojačala član 5 Vašingtonskog sporazuma u interesu pribaltičkih zemalja. To je bila demonstracija da će takva struktura NATO povećati mogućnost rešavanja regionalnih sporova sa Rusijom. Da bi ostvarivali sopstvene interese, u Alijansi su zainteresovani da ovakve multilateralne regionalne forme jačaju.
SAN U POLARNOJ MAGLI
Inače, u skladu sa dokumentima koji su dospeli na sajt WikiLeaks, ova inicijativa preko okeana izaziva određeni skepticizam. Tako je, na primer, bivši američki ambasador u Norveškoj B. Vitni budući „mini-NATO” nazvao „snom u polarnoj magli”. Prilično je problematično stvaranje neke regionalne strukture čiji bi članovi bili povezani zajedničkim odbrambenim obavezama po uzoru na NATO. U Norveškoj posebno negoduju protiv ovakvog dupliranja funkcija. Osim toga, primena člana 5 Vašingtonskog sporazuma posebno bi protivrečila vojnoj neutralnosti Švedske i Finske. Ipak, u praksi se događa suštinsko jačanje vojnih aktivnosti NATO na Arktiku, posebno u formi intenzivnih manevara i vežbi, tokom kojih Alijansa demonstrira svoje vojne mogućnosti i dobija dodatne prednosti u informativno-psihološkom ratu.
Eksperti smatraju da pitanje militarizacije Arktika postaje posebno aktuelno u vezi sa postavljanjem američkog segmenta globalnog sistema protivraketne odbrane. Inače, ministar inostranih poslova RF Sergej Lavrov izjavio je nakon rusko-američkog susreta u okviru APEK u Honoluluu da Amerikanci ne isključuju mogućnost da postave brodove sa protivreketnim sistemima ne samo u Mediteranu već i u severnim morima, posebno Barencovom moru, u neposrednoj blizini mesta baziranja podvodnih nosača raketa Severne ratne flote RF.
Posmatrači tvrde da karakter razmatranja „energetske politike” u sedištu NATO sadrži antiruske nijanse. U vezi sa tim svrsishodno je istaći sledeće:
1. U okviru transatlantskih odnosa postoje konceptualne razlike u razumevanju same suštine problema obezbeđenja energetske bezbednosti. Mnoge vodeće države u Evropskoj uniji, koje su članice NATO, kao i ranije smatraju da je ovaj problem, pre svega, ekonomski i time blokiraju pokušaj da se uključi u sferu Zajedničke spoljne politike i politike bezbednosti EU. Dok su SAD sklone da energetsku bezbednost povezuju sa „zaštitom snabdevanja energentima”, dotle EU generalno ovaj pojam podvodi pod „upravljanje tražnjom”;
2. Prilično su problematične perspektive izgradnje cevovoda koji bi zaobilazili Rusku Federaciju. Prvo, neka razmišljanja potvrđuju da teritorije, na kojima bi mogli da se izgrade cevovodi (Iran, Kurdistan, Zakavkazje, Balkan) karakteriše visoka politička nestabilnost. Drugi, svetsko tržište gasa nije raznoliko. Tako da isporuke gasa iz Norveške veoma teško mogu biti uvećane, dok centralnoazijski gas već sada u ogromnim količinama kupuje upravo Rusija i reeksportuje u treće zemlje. Istovremeno, u kontekstu poslednjih odluka na NATO samitima, može se prognozirati da će doći do aktiviranja napora da se slični projekti realizuju;
3. SAD je pošlo za rukom da u okviru NATO „energetske pretnje“ izjednače sa borbom protiv međunarodnog terorizma i širenja oružja za masovno uništenje;
4. Pretnje i rizici po bezbednost Rusije, koji proističu iz Severnoatlantskog saveza, uslovljeni su povezivanjem problema energetske bezbednosti sa pitanjima transformacije Alijanse, u prvom redu sa perspektivama njegovog daljeg proširenja.
Prema najnepovoljnijem scenariju, zbog širenja NATO na Istok, sa izgradnjom transportno-energetskih koridora koji zaobilaze RF, Rusija kao politički, ekonomski i vojni subjekt može biti potisnuta na periferiju jedinstvenog sistema međunarodnih odnosa. Ne smeju se gubiti iz vida pokušaji saveznika da Rusiji otežaju pristup strateški važnim saobraćajnim i energetskim komunikacijama. Uporedo sa ovim tendencijama, primetan je raskol između već usaglašenog stava u okviru Severnoatlantskog saveza (koji odražava realne namere saveznika u datom trenutku) i razmatranja energetske problematike na nivou lobističkih grupa povezanih sa vašingtonskim establišmentom.