Izvor: Standard, Siniša Ljepojević

Javno otkriće da Amerika prisluškuje telefonske razgovore i registruje elektronsku komunikacija miliona građana Evropske unije (EU) i posebno evropske savezničke lidere je naizgled šokiralo javnost i političku elitu vernih američkih saveznika ali utisak je da je najviše vidljivog besa probudilo u Nemačkoj. Nemačka je, međutim, u takvom položaju prema Americi da bi upravo ona trebalo da bude najmanje iznenađena pa se nameće pitanje da li to Berlin ustvari koristi aferu prisluškivanja za još jedan pokušaj da iznudi redefinisanje svog statusa i odnosa sa Vašingtonom. To redefinisanje odnosa je istorijski važno za budućnost Evrope, to je ključ njene sudbine. Budućnost Evrope ne zavisi od već propalog ideološko-političkog projekta Evropske unije, nego od odnosa Nemačke i Amerike i perspektive da se Berlin izvuče iz kandži Vašingtona. Time bi se konačno završio Drugi svetski rat i otvorila nova stranica istorije Evrope.

Da li savremena Nemačka ima stvarni potencijal za taj istorijski iskorak teško je reći, verovatno još nema, duboki su američki stubovi u svim delovima društvene infrastrukture, ali jasno je da Berlin čini korake, pokušava. Gledano iz tog ugla, uzbuđenje i protesti zvaničnog Berlina, uprkos licemerju, postaju jasniji i važniji. Činjenice da Amerika špijunira ne samo kancelarku Angelu Merkel nego i milione nemačkih građana kao i to što je glavni američki saradnik u tom poslu sama služba bezbednosti Nemačke (BND) u tom svetlu postaju manje važne od političkog procesa u čiju svrhu izgleda da Berlin koristi aferu prisluškivanja. Zanimljivo je da su, izvan političke scene, ozbiljne nesuglasice između Berlina i Vašongtona počele upravo u za javnost manje vidljivom domenu bezbednosti i obaveštajnog rada.

SUKOB I NA KOSOVU Neka vrsta sukoba traje već nekoliko godina. Bivši britanski premijer Margaret Tačer, koja je, prema priznanju njenih biografa, imala „urođen antinemački insinkt“, je govorila da Nemci imaju problem sa obaveštajnim i službama bezbednosti i da im taj deo državnih potreba u najvećoj meri opskrbljuju Francuzi, što je, tvrdila je, jedina stvarna veza prijateljstva dveju zemalja. Situacija se, kako sada stvari stoje, donekle izmenila, i nemačke službe sve češće pokušavaju da rade samostalno.

Prvi ozbiljniji američko-nemački sukob je već nekoliko godina primetan na Kosovu i u Makedoniji. Iako se politički dve zemlje na Kosovu ne razlikuju, u operativnom smislu, koji bi na kraju trebalo da ima i zasebne političke rezultate, godinama traju ozbiljni sukobi, a bilo je i nekoliko ljudskih žrtava. Nemačke službe bezbednosti imaju veoma jaku mrežu na Kosovu koju čini najmanje 300 ljudi.

Javno je, međutim, očigledniji „nesporazum“ tokom dosadašnjeg građanskog rata u Siriji. Većinu manipulacija i laži o stanju u toj zemlji koje su kreirane u kuhinjama američkih, i britanskih, obaveštajnih službi „provaljivali“ su Nemci. U nemačkoj štampi se pojavila većina otkrića o tim lažima, što je veoma zanimljivo. Još je zanimljivije da je predsednik Sirije Bašar al-Asad u nedavnom intervjuu nemačkom magazinu Špigl nagovestio da bi bilo dobro da u očekivanim mirovnim pregovorima i procesu formiranja prelazne vlade Nemačka trebalo da bude posrednik.

Tako to obično i bude, počne se na obaveštajno-bezbednosnom, a onda završi na političkom nivou. Izvesni tragovi sukoba postoje i u Iranu. Američki obaveštajni centri tvrde da Nemačka tajno pomaže razvoj nuklearne tehonologije u toj zemlji i da time prikriva i sopstvene nuklearne planove.

Ambicija političkog osamostaljenja Nemačke je sasvim prirodna. Apsurdno je da ekonomski najmoćnija i najveća zemlja Evrope, koja je najveće svetsko tržište, nema srazmeran politički uticaj čak ni u Evropskoj uniji, gde je Nemačka objektivno dominantna, ali nije presudna. Ta ambicija je konstantna, a nikada ostvarena još od ujedinjenja Nemačke. Nemci nekako ne uspevaju da pronađu prave saveznike jer niko, naravno, ne može sam. To je na neki način i nesreća Nemačke i njena istorijska lekcija. Nemačka jeste moćna i velika, ali nedovoljno da bi bila presudna velika sila. Pokušaj sa Francuzima u poslednjih dvadeset godina nije urodio plodom.

SLOVENSKA KANCELARKA Minulih stotinu godina u nemačkim intelektualnim krugovima je dominiralo uverenje da bi prirodni nemački saveznik mogla biti jedino Rusija. To uverenje je posebno isticano u radovima velikog nemačkog pravnika Karla Šmita, koji je tvrdio da „bez Rusije Evropa nije kontinent“, nego samo poluostrvo Azije. Tragovi tog uverenja su vidljivi i u politici savremene Nemačke. Rusija i Nemačka imaju veoma intenzivnu ekonomsku saradnju i odnosi dveju zemalja su daleko svestraniji nego što bi se na osnovu medija mogao steći utisak. Zbog toga je očigledna zabrinutost Amerike koja, mahom na nivou obaveštajnih manipulacija, nastoji da minira taj proces. Na primer, plasirana je bila priča kako je kancelarka Angela Merkel ustvari slovenskog porekla, pošto je iz istočnog dela Nemačke, gde žive Prusi, a oni, kao što im i samo ime govori, imaju i ruske slovenske krvi. To je tačno, ali tvrdnja da je Merkel slovenskog porekla bi trebalo da ima status uvrede i svođenje nemačko-ruske saradnje na lični nivo.

Naravno, u postojećim okolnostima malo je verovatno da je nemačka politička i poslovna elita u stanju da izvede radikalne korake političkog osamostaljenja i građenja novih savezništava ali, očigledno je, taj proces je krenuo i koristi se svaka prilika, kakva je i afera prisluškivanja. Ta afera je pogodna prilika jer je probudila veliku energiju i emocije u javnosti sa obe strane Atlantika.

Ne bi trebalo da čudi to što Amerikanci slušaju i strane lidere, svoje prijatelje, u konkretnom slučaju kancelara Angelu Merkel. Cinici kažu da je to lak posao jer Merkel koristi mobilni telefon više nego drugi lideri, pa je u političkim krugovima često i zovu „mobilna Merkelova“. Naravno, niko ozbiljan ne misli da ona mobilnim telefonom saopštava državne tajne, to je besmisleno ne samo u njenom slučaju nego i generalno među liderima. Uz to, kada se razgovara o ozbiljnim temama, onda postoje i zaštićeni telefoni, kodirani, koji se ne mogu slušati izuzev ako zaštitu nije prodao onaj koji i sluša.

Ali i ti beznačajni ili besmisleni telefonski razgovori za američku obaveštajnu školu imaju smisla. Ti kontakti i nevažne priče omogućavaju sliku o ličnosti, o njenom psihološkom profilu. A to je američka obaveštajno-politička škola. Amerika svoju operativnu politiku u velikoj meri temelji upravo na psihološkom profilu političkih lidera i na osnovu tog profila vuče poteze, kao i u slučaju Srbije. U slučaju Nemačke to bi u krajnjoj lniji mogao biti i uzaludan posao jer Nemačka ipak ima državnu infrastrukturu i sopstvene interese, koji ne zavise samo od jedne ličnosti.