Izvor: Fond strateške kulture, Valentin Katasonov

U članku Američka dugovanja: vrh i baza glečera, dat je široki dijapazon procena o veličini duga SAD. Danas je ta zemlja opet pred neophodnošću da poveća plafon zaduživanja države jer će u suprotnom već u novembru ekonomija Amerike pasti u komu. Ali da li za Ameriku postoji granica zaduživanja? Čime ona garantuje otplatu svojih dugova? Najzad, da li je ona uopšte u stanju da vraća te svoje dugove?

Najčešće se stepen dužničke zaduženosti zemlje meri pomoću pokazatelja koji se dobija kao odnos veličine zaduženosti i BDP. Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija SAD, nivo državne zaduženosti u ovom trenutku iznosi 106 odsto BDP. Drugim rečima, čak i ukoliko bi Amerika prekinula svu svoju delatnost (ukoliko prestane da jede, pije, gradi, vozi se automobilom, greje prostorije, proizvodi oružje, ratuje u različitim delovima planete i sl.), ona ne bi mogla da za godinu dana otplati svoje državne dugove.

Za razliku od mnogih drugih zemalja, struktura BDP u SAD pokazuje da se ceo proizvod američke ekonomije troši i potroši. Samo zemlje u kojima je potrošnja manja od proizvodnje mogu nešto da uštede i tako da time otplaćuju svoja dugovanja. U mnogim zemljama sa periferije svetskog kapitalizma učešće BDP je na nivou 20-30 odsto BDP. Na teret ušteđenog dela BDP one pokrivaju svoje dužničke obaveze (plaćaju kamate, uplaćuju osnovni dospeli deo duga). A u Americi se navedena rata – učešće – već nalazi oko nule ili čak ima negativni predznak. To znači da SAD troše više nego što proizvode, odnosno žive od zaduživanja ili, drugačije rečeno, parazitiraju na račun drugih zemalja. A to znači da BDP SAD ne može da se smatra garancijom za otplatu dugovanja.

Čak i ukoliko bi Amerika mogla da uštedi 20 ili 30 odsto BDP i taj iznos koristi za otplatu dugovanja, ona teško da bi mogla da se bilo kada izvuče iz njih.

Prvo, zato što državni dug predstavlja samo onaj deo glečera američke zaduženosti koji viri iznad vode. Ako se saberu sva dugovanja u ekonomskom sektoru (domaćinstava, država SAD i opština, finansijskog i nefinansijskog sektora), „sakrivenih“ obaveza vlasti, socijalnih obaveza države – dug Amerike iznosi najmanje 1.000 (jednu hiljadu) odsto BDP.

Drugo, zato što značajan deo BDP SAD danas čini „penu“, samo malo iznad jedne petine dela BDP predstavlja proizvod realnog sektora ekonomije. Ostalo su usluge finansijskog sektora, različitih posrednika i konsultanata. Američki političari to nazivaju „postindustrijsko društvo“. Ustvari, to je najobičnija finansijska podvala. Statističke službe SAD na povocu vode finansijski špekulanti, i one se na tržištu fondova, tržištu nekretnina i ostalim tržištima bave naduvavanjem statističkih mehurova. Ozbiljni kreditori odlično znaju da razlikuju penu od „suvog ostatka“ i zato od svojih dužnika zahtevaju izmirenje duga ne preko finansijske „pene“, već upravo kroz stvarno postojeće vrednosti. Naravno, i danas „pena“ postoji u statistici mnogih zemalja (zahvaljujući upornosti eksperata MMF, koji su pomagali da se usavrše nacionalni sistemi za statistički obračun). Međutim, kako to priznaju ozbiljni eksperti, upravo je statistika SAD danas po srazmerama falsifikovanja BDP potpuno van konkurencije. Uostalom, ako bismo, na primer, upoređivali SAD i Kinu preko nominalnih cifara BDP, a ne po „suvoj materiji“ (tj. robama i uslugama realnog sektora ekonomije), onda je ova druga odavno prevazišla Ameriku.

„AKTIVE AMERIČKE EKONOMIJE“

Ozbiljni kreditori pre svega ne gledaju na sposobnost klijenta da generiše nekakve finansijske tokove uz čiju bi pomoć pokrivao svoje obaveze po kreditima, već čime klijent obezbeđuje kredit koji mu je potreban. To može biti bankarska garancija, jamstvo – kaucija. Ali najčešće je to postojeća imovina, tj. hipoteka. Da možda Amerika, koja je već pojela ceo svoj bruto proizvod, ne poseduje velike rezerve u imovini, pomoću kojih može da vrati svoje dugove? Zbir čitave imovine koju je stvorila ekonomija neke zemlje svih prethodnih godina i decenija, zajedno sa prirodnim resursima koje je ta zemlja dobila od Boga, kako je prihvaćeno, naziva se nacionalnim bogatstvom.

Amerika ne vodi statistiku o svom kompletnom nacionalnog bogatstvu. Postoje samo procene stručnjaka. Pre deset godina naučnici Odeljenja za ekonomiju Ruske akademije nauka izračunali su (metodologijom Svetske banke) nacionalno bogatstvo SAD, Rusije, pojedinih grupa zemalja i čitavog sveta (stanje iz 2000.godine). Nacionalno bogatstvo SAD (zajedno sa prirodnim resursima) je procenjeno na 24 triliona dolara. Procena nacionalnog bogatstva Rusije je bila 2,5 puta veća od američkog (pre svega, zahvaljujući prirodnim bogatstvima). Jasno da procenu nacionalnog bogatstva SAD za ovu, 2013. godinu, treba, zbog obezvređivanja američkog dolara, uvećati. Otprilike četiri puta. Dobiće se oko 100 triliona dolara. To će biti dovoljno da se plate takozvane obaveze Amerike po ugovorima. A da bi se vratili svi dugovi, zajedno sa socijalnim obavezama iz zdravstva i penzijama (mi smo ih nazvali „konsolidovani dug“) – jednostavno nema para.

Za pojedine elemente nacionalnog bogatstva (aktiva) SAD postoje neke procene koje su napravili američki ekonomisti. Kao primer možemo da navedemo rad Džejmsa Džeksona Sjedinjene Države kao čisti dužnik nacije: pregled međunarodne investicione pozicije, koji je objavljen krajem prošle godine, a napisan po narudžbi nekoliko američkih kongresmena (The United States as a Net Debtor Nation: Overview of the International Investment Position. James K. Jackson Specialist in International Trade and Finance. November 8, 2012 // Congressional Research Service // 7-5700). U Džeksonovom istraživanju aktiva SAD stanje za 2011. ilustruju sledeći podaci, u trilionima dolara:

a) Osnovni kapital privatnog sektora – 35,2;

b) Osnovni kapital državnog sektora – 11,2;

c) Finansijske aktive američke ekonomije – 44,8;

d) Sve aktive američke ekonomije – 95,4.

Ako se izvrši ovakva podela, u tom slučaju polovina američke ekonomije (47 odsto) spada u finansijske aktive koje pripadaju „peni“. „Suve“ aktive (osnovni kapital) procenjene su na 46,4 biliona dolara. Za isplatu socijalnih obaveza već više nema aktiva.

Može da se navede i procena aktiva američke ekonomije koja postoji u „kalkulatoru duga SAD“. Prema stanju od početka oktobra 2013, sve aktive SAD su iznosile 104,9 u trilionima dolara. Pojedinačni elementi tog pokazatelja su sledeći (u trilionima dolara): aktive malog biznisa – 8,5; aktive korporacija – 20,1; aktive domaćinstava – 76,3. Očigledno je da značajan deo aktiva spada u finansijsku „penu“, ali kalkultor ne vrši podelu aktiva na finansijske i stvarne. Mi smo u prošlom članku naveli ocenu profesora Laurensa Kotlikova, koji smatra da je konsolidovani dug Amerike još 2011. godine premašio 220 triliona dolara. Tako, ako je verovati podacima kalkulatora, aktive američke ekonomije (zajedno sa finansijskim aktivama) nema čak ni da se pokrije polovina konsolidovanog duga. U tom slučaju postavlja se pitanje – da li je Amerika uopšte u stanju da otplaćuje svoja dugovanja?

MOGUĆNOST OTPLATE

Pod otplatom duga se podrazumeva redovno plaćanje kamate koja se obračunava na osnovni deo duga. Ne samo obični Amerikanci već i mnogi političari imaju vrlo mutnu predstavu o tome koliko je Amerika u stanju da otplaćuje svoje dugove. Da pokušamo da raščistimo najjednostavnije pitanje: koliko Amerika troši za otplatu zvaničnog državnog duga? Taj dug se plaća iz federalnog budžeta SAD. U prošloj finansijskoj godini, koja je završena 30. septembra, troškovi za plaćanje kamata po državnom dugu SAD (troškovi kamate) su izneli približno 220 milijardi dolara. Uz ukupan obim troškova federalnog budžeta od približno 3,5 triliona dolara, učešće troškova kamate je bilo 6,2 odsto. U principu, to je prilično umeren pokazatelj ako se uzme u obzir šta se sve dešavalo u istoriji SAD. Tako je 1929/30 finansijske godine pokazatelj troškova vlade za kamate iznosio 21,2 odsto. Tada je u zemlji nastala Velika kriza, vlada je pokušavala da svoje budžetske troškove naglo poveća preko kredita kako bi spasila američku ekonomiju. Ali su državni krediti, sa svoje strane, iznedrili ogromne troškove kamata, kakvih do tada nije bilo.

U 1947/48. finansijskoj godini relativni nivo troškova kamata je iznosio 15 odsto. To je bio rezultat aktivnog državnog zaduživanja u vreme Drugog svetskog rata. Možemo da pogledamo poslednje godine. Na primer, 2010/11. finansijske godine troškovi kamata su iznosili 454 milijarde dolara, ili 12,6 odsto svih troškova federalnog budžeta. Vrlo ozbiljan nivo! Poređenja radi: iste finansijske godine troškovi u budžetu za Ministarstvo odbrane su imali relativni nivo od 18,8 odsto. Odnosno troškovi kamata su iznosili dve trećine vojnih troškova SAD.

Od 2010/11. do 2012/13. finansijske godine državni dug SAD je povećan za nekoliko biliona dolara, a kamata je manja preko dva puta. To je sasvim prosto: smanjene su kamate na državne kredite, zato što u Federalne rezerve uključile štampariju novca da radi punom parom, i to je nazvano „količinska olakšica“. Ako se povećava ponuda novca – njegova vrednost neizbežno opada.

Postoji više objašnjenja zašto je Americi trebala „količinska olakšica“. Mislim da je najvažniji razlog bila potreba da vlada dođe do jeftinog i skoro besplatnog novca (stopa u Federalnim rezervama je odavno na nivou od 0,25 odsto). Međutim, ne može se beskonačno sedeti na igli „količinske olakšice“. Na to je već više puta upozoravao predsednik FED B. Bernanke. Kada prestanu „količinske olakšice“, kamata će prvo početi polako da raste, ali će zatim brzina rasta kamata naglo da se povećava. Ozbiljni ekonomisti smatraju da će pri normalnim uslovima (tj. kada „količinske olakšice“ ne budu deformisale stvarne pokazatelje) već početkom sledeće decenije troškovi za kamate u vladi SAD doći do cifre od trilion dolara.

Možemo se pozvati i na Budžetsku upravu kongresa SAD, koja prognozira da će 2021. godine troškovi kamata biti veći od vojnog budžeta zemlje. Uostalom, autori takvih prognoza govore da su njihovi proračuni hipotetički. Verovatnoća da će SAD kao jedinstvena država doživeti početak sledeće decenije je daleko od 100 odsto. Verovatnoća njenog bankrota je vrlo visoka, a ekonomske, socijalne i političke posledice tog bankrota je nemoguće predvideti.

Obračunavanje i plaćanje kamata se vrši ne samo na državni dug SAD već i na dugove država koje čine SAD, opština, banaka, korporacija, domaćinstava. Eksperti su poslednjih godina više puta pokušavali da izračunaju ukupan obim troškova koji se plaćaju po svim dugovanjima SAD. Najnovija procena je 2,8 triliona dolara. Relativno izraženo, to je 17,5 odsto BDP SAD. Odnosno: zemlji je, kako ne bi još više tonula u dužničko blato, pri očuvanju sadašnjeg nivoa potrošnje potrebno da svake godine rast BDP bude minimalno 17,5 odsto. A Amerika od 2007. godine, kada je počela finansijska kriza, tapka u mestu. U najboljem slučaju godišnji rast njenog BDP iznosi nula procenata. Ne treba biti prorok da bi se zaključilo: Ameriku čeka bankrot, i to ne samo zbog državnog duga, već i zbog svih ostalih vrsta zaduživanja.