Izvor: Tanjug

Američke lobističke i advokatske firme koje zastupaju multinacionalne korporacije okupirale su Brisel, kao sedište Evropske unije, pokušavajući da utiču na donošenje odluka u Uniji, u zavisnosti od kojih bi njihovi klijenti mogli da zarade stotine, ako ne i milijarde dolara, piše “Njujork Tajms”.

Vodeći američki dnevnik navodi da se radi o vrlo unosnom poslu, pošto se lobiranje i pružanje pravnih usluga za vašingtonske lobističke firme plaća i po hiljadu dolara po satu.

List navodi kao primer firmu “Covington&Burling”, poznatu lobističku grupu iz američke prestonice, koja zastupa naftne gigante kao što su Ševron i Statoil. Cilj ove grupe je da u sedištu EU utiče na politiku i pravila koja će se ticati tehnologije vađenja nafte i bušotina. Ono što čini lobiranje ovakvih firmi drugačijim u odnosu na to kako one rade u Americi, je nedostatak transparentnosti, na koju su obavezane zakonima u SAD, navodi Tajms.

“Zbog manje kontrole koja postoji u Briselu, i slabijih etičkih pravila, čime se dopušta da bivši državni funkcioneri i službenici počnu da koriste svoje veze istog dana kada napuste službu, ovakve kompanije obezbeđuju za svoje klijente odlične rezultate kada su u pitanju energetska i hemijska industrija, lekovi, kao i proizvodi firmi iz Silikonske doline i za vojne preduzimače”, dodaje njujorški dnevni list.

“Od kada su američke firme ušle u Brisel, angažovani su bivši visoki zvaničnici Evropske komisije, Parlamenta i Saveta, koji za to dobijaju pozamašne čekove”, navodi Tajms. Kao izgovor zašto ne mogu da budu transparentnije, lobističke kompanije se pozivaju na poverljiv odnos s klijentom. “Covington&Burling tako odbija da saopšti koga zastupa, što ne bi mogao da uradi u Americi”.

“Skrivaju se iza poverljivosti, a to nije fer i predstavlja monopolsko ponašanje. Kada ljudi žele nešto tajno da urade, obrate se ovakvim firmama”, kaže Robert Mek, direktor briselske kancelarije kompanije za odnose s javnošću “Burson-Marsteller”. Slično smatra i potpredsednica Evropskog parlamenta iz Belgije Izabel Diran, koja ističe da nije protiv lobiranja, ali da je protiv “skrivenog lobiranja”.

“Trebalo bi da znamo ko radi za koga i koliko je za to plaćen”, dodala je ona.

Prema usvojenim zakonskim rešenjima, lobisti mogu dobrovoljno, ako žele, da se registruju i od 2011. godine je to učinilo blizu šest hiljada kompanija i firmi, dok se za oko četvrtinu od tog broja smatra da postoje a da to nisu učinile.

Poslanici Partije Zelenih su pokušali da registraciju uvedu kao obaveznu, ali u tome nisu uspeli.

“Lobiranje je kao prostitucija, uvek će postojati, i ako pokušate da zabranite to, samo će se prebaciti na crno tržište”, zaključuju Zeleni.