Izvor: Standard

Prvo, dobra vest. Američka hegemonija je završena. Siledžija je savladan. Očistili smo Rt dobre nade, simbolički govoreći, u septembru 2013. Sa sirijskom krizom svet je prošao kroz ključnu promenu savremene istorije. Bilo je opasno, jednako rizično kao sa kubanskom raketnom krizom iz 1962. Izgledi za totalni rat bili su veliki jer je čelična volja Amerike i Evroazije doprla do istočnog Mediterana. Potrajaće dok ne vidimo rezultat onoga kroz šta smo prošli, što je normalno za događaj takve veličine. Previranja u SAD, od lude jurnjave kolima u Vašingtonu do zatvaranja savezne vlade i mogućeg nevraćanje dugova, direktne su posledice tog događaja.

Pamtite li Berlinski zid? Kada je srušen, bio sam u Moskvi, pisao za Haarec. Otišao sam na konferenciju za štampu sa članovima Politbiroa u hotel Prezident i pitao ih da li se slažu da je kraj SSSR i svetskog socijalističkog sistema sada veoma blizu. Bio sam ismejan, bilo je neprijatno. O, ne, rekli su. Socijalizam će procvetati zbog pada zida. SSSR je pao dve godine kasnije. Naše sećanje danas sabija te godine u sekvencu, ali u stvarnosti je sve to potrajalo.

Najdramatičniji događaj iz septembra 2013. bio je obračun u blizini obale Levanta sa pet američkih razarača i njihovim “tomahavcima” uperenim ka Damasku, suočenim sa ruskom flotom od jedanaest brodova na čelu sa ubicom nosača raketnom krstaricom Moskva, podržanom kineskim ratnim brodovima. Dve rakete lansirane prema sirijskoj obali nisu stigle na odredište.

Jedan libanski list je, citirajući diplomatske izvore, tvrdio da su te dve rakete lansirane iz NATO baze u Španiji i da su oborene sa ruskog broda sistemom odbrane more-vazduh. Drugo objašnjenje predložio je Azija tajms, rekavši da su Rusi svojim jeftinim i moćnim GPS džemerima učinili skupe “tomahavke” bespomoćnim, dezorijentišući ih i navodeći ih da padnu. Još jedna verzija pripisuje lansiranje Izraelcima, bilo da su pokušavali da pokrenu obračun i pucnjavu ili su samo posmatrali oblake, kako oni tvrde.

Šta god da je razlog, posle ovog čudnog incidenta, očekivane pucnjave nije bilo jer je predsednik Obama ostavio svoje oružje u futroli. Ovome je prethodilo neočekivano glasanje u britanskom parlamentu. Staro uvaženo telo odbilo je čast učestvovanja u napadu, koji su predložile SAD. Ovo je prvi put za dve stotine godina da britanski parlament ne izglasa predlog da se započne rat, Britanci obično ne odolevaju iskušenju.

JUNAK SE UPLAŠIO Posle toga, predsednik Obama je odlučio da prebaci vruć krompir Kongresu. Nije bio voljan da otpočne Armagedon na svoju ruku. Izgubljeno. Kongres nije želeo da ide u rat sa nepredvidivim posledicama. Obama je pokušao da zastraši Putina na sastanku G20 u Sankt Peterburgu, i nije uspeo. Ruski predlog za uklanjanje sirijskog hemijskog naoružanja dozvolio je predsedniku Obami da sačuva obraz. Ova nezgoda ide na račun američkog hegemonizma, nadmoći i izuzetnosti. Gotovo je sa Manifest Destiny. Svi smo naučili od Holivuda: junak se nikad ne povlači, on poteže i puca. Ako svoje oružje ostavi u futroli, on nije heroj: uplašio se.

Posle toga stvari su počele brzo da se raspadaju. Američki predsednik imao je razgovor sa novim predsednikom Irana, na žalost Tel Aviva. Pobunjenička “Slobodna sirijska vojska” odlučuje da razgovara sa Asadom posle dve godine borbe s njim, a njihova delegacija stiže u Damask, ostavljajući islamske ekstremiste na suvom. Predimenzionirana, podrška Katara se ruš. Pad vlade i dugovi postavljaju pred Amerikance nešto stvarno o čemu mogu da vode brigu. Završetkom američke hegemonije dani dolara kao svetske rezervne valute su odbrojani.

Treći svetski rat skoro da je započet, što su banksteri želeli. Oni imaju previše dugova, uključujući i neodrživ inostrani dug SAD. Da su “tomahavci” poleteli, banksteri bi se mogli pozvati na višu silu i negirati dug. Milioni ljudi bi umrlo, ali milijarde dolara bile bi bezbedne u trezorima JP Morgana i Goldman Saksa. U septembru svet je bezbedno prešao prelomnu tačku, jer je predsednik Obama odbio da padne za bankstere. Možda je zaslužio Nobelovu nagradu za mir, na kraju krajeva.

Bliska budućnost je puna nevolja, ali nijedna nije fatalna. SAD će izgubiti svoje pravo da emituju dolare kao izvor prihoda. Dolar će prestati da služi kao rezervna svetska valuta, mada će ostati severnoamerička valuta. Ostali delovi sveta će pribeći svojim evrima, juanima, rubljama, bolivarima ili dinaru. Američki vojni troškovi moraće da se vrate na normalu, a ukidanje prekomorskih baza i naoružanja će omogućiti stanovništvu SAD da kroz sve prođe prilično bezbolno. Niko neće želeti da krene na Ameriku, svet se samo umorio od njenog vitlanja sačmaricom. SAD će morati da nađu novi posao za sve te bankare, tamničare, vojnike, čak i političare.

SAD PROTIV RUSIJE Kako sam tokom krize bio u Moskvi, posmatrao sam ovaj razvoj događaja onako kako su ga Rusi videli. Putin i Rusija bili su pod teškim pritiskom neko vreme:

– SAD su podržavale i subvencionisale rusku liberalnu i nacionalističku opoziciju, a izbori u Rusiji su predstavljeni kao velika prevara. Ruska vlada je delegitimisana u izvesnoj meri;

– “Zakon Magnitski” američkog Kongresa ovlastio je američku vlast da hapsi i pleni imovinu bilo kog Rusa za koga smatra da nije dobar, bez obraćanja sudu;

– Deo ruske državne imovine zaplenjena je na Kipru, gde su banke u nevolji;

– SAD ohrabruju Pussy Riot, gej-paradu u Moskvi itd. kako bi se promovisao imidž Putina diktatora, neprijatelja slobode i mrzitelja gejeva – i sve to preko medija u vlasništvu zapadnih i ruskih oligarha;

– Ruska podrška Siriji je kritikovana, ismevana i predstavljana kao brutalan čin lišen čovečnosti. Istovremeno, stručnjaci zapadnih medija izražavali su uverenje da će Rusija, izvesno, dići ruke od Sirije.

Kao što sam ranije pisao, Rusija nije imala nameru da preda Siriju zbog nekoliko dobrih razloga: bila je saveznik; zatim, sirijski pravoslavni hrišćani verovali su u Rusiju; rat se geopolitički suviše približavao ruskim granicama. Ali glavni razlog je bila nelagodnost Rusije zbog američke arogancije. Rusi su smatrali da tako važne odluke treba da donese međunarodna zajednica, što znači Savet bezbednosti UN. Nisu bili radi da SAD preuzima ulogu svetskog arbitra.

Godine 1990. Rusija je bila veoma slaba, i nije mogla da efikasno protestuje, ali je bila ogorčena kada je Jugoslavija bombardovana i kada su se NATO trupe pomerile na istok, kršeći obećanje SAD Gorbačovu. Libijska tragedija još je jedno ključno mesto. Tu nesrećnu zemlju NATO je bombardovao, i ona se na kraju raspala. Od najprosperitetnije afričke države pretvorena je u najjadniju. Rusko prisustvo u Libiji bilo je prilično ograničeno, ali ipak Rusija je tamo izgubila neke investicije. Rusija je bila uzdržana u glasanju o Libiji jer je to bio stav tadašnjeg ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva, koji je verovao u fer igru sa Zapadom. Ni na koji način Putin nije bio spreman da prepusti Siriju istoj sudbini.

Ruska pobuna protiv američke hegemonije počela je u junu, kada je avion Aeroflota iz Pekinga, noseći Eda Snoudena, sleteo u Moskvu. Amerikanci su pritisli svaki taster koga su mogli da se sete kako bi ga vratili. Aktivirali su ceo spektar svojih agenata u Rusiji. Samo nekoliko glasova pozvalo je Rusiju da pruži Snoudenu sigurno utočište, ali naši glasovi su prevladali. Uprkos pritisku SAD, Snoudenu je odobren azil.

Sledeći korak bila je sirijska eskalacija. Ne želim da idem u detalje o navodnom hemijskom napadu. Prema ruskom mišljenju, nije bilo i nije moglo biti razloga za SAD da jednostrano deluju u Siriji ili bilo gde drugde. Na neki način Rusi su obnovili pravo naroda na svoje zasluženo mesto. Svet je postao bolje i sigurnije mesto.

Ništa od svega ovoga nije moglo biti ostvareno bez podrške Kine. Azijski gigant smatra Rusiju svojom “starijom sestrom” i oslanja se na njenu sposobnost da se izbori sa “okruglim očima” (azijski izraz za belce, posebno Amerikance – prim. prev.). Kinezi u svom mirnom i skromnom maniru igraju zajedno sa Putinom. Prosledili su Snoudena u Moskvu. Stavili su veto na antisirijske nacrte u Savetu bezbednosti UN, poslali su svoje ratne brodove u Mediteran. Zato je Putin ustao ne samo za Rusiju već i za čitavu masu Evroazije.

Crkva je podržala Putinove napore, ne samo Ruska crkva, već su katolici i pravoslavci bili ujedinjeni u suprotavljanju kampanji SAD za podršku pobunjenicima koji masakriraju hrišćane. Papa se obratio Putinu kao braniocu crkve, isto su učinile i crkve u Jerusalimu i Antiohiji. Papa je gotovo zapretio da će ekskomunicirati Olanda, i ta prikrivena pretnja impresionirala je francuskog predsednika. Dakle, Putin je dobio podršku i blagoslov pravoslavnog patrijarha i pape: takav dvostruki blagoslov je izuzetno retka stvar.

PUTINOVA VELIKA POBEDA Bilo je mnogo uzbudljivih i napetih trenutaka u sirijskoj sagi, dovoljno da se ispune tomovi. Pokušaj da se Putin potčini na sastanku G8 u Irskoj bio jedan od njih. Putin je trebalo da se sastane sa ujedinjenim frontom Zapada, ali je uspeo da okrene neke od njih na svoju stranu, posejavši seme sumnje u srca drugih tako što ih je podsetio na sirijske pobunjeničke poglavice koji jedu ljudska srca.

Predlog da se eliminiše hemijsko oružje Sirije je vešto postavljen: Rezolucija Saveta bezbednosti UN blokirala je mogućnost napada na Siriju pod okriljem sedmog poglavlja. Začudo, Rusi su pobedili u ovom natezanju konopca među moćnicima. Alternativa je bila strašna: Sirija će biti uništena kao Libija, što bi dovelo do sledećih posledica: izraelsko-američki napad na Iran bio bi neizbežan; orijentalno hrišćanstvo bi izgubiti svoju kolevku; Evropa bi bila preplavljena milionima izbeglica; Rusija bi dokazano postala irelevantna, sva u priče i neaktivna, podjednako važna kao i Bolivija, čiji predsednički avion može biti zadržan i pretresan do mile volje. Nemoćna da brani svoje saveznike i svoj stav, Rusija bi samo izašla kao “moralni pobednik”, što je eufemizam za poraz. Sve što je Putin uradio za 13 godina bilo bi izgubljeno, Rusija bi se vratila tamo gde je bila 1999, kada je Klinton bombardovao Beograd.

Vrhunac ovog sukoba je dostignut u Obaminoj i Putinovoj polemici o izuzetnosti. Njih dvojica nisu u početku bili u dobrim odnosima. Putina je nerviralo to što doživljava kao Obaminu neiskrenost i licemerje. Čovek koji je sa dna došao do samog vrha, Putin neguje sposobnost da iskreno razgovara sa ljudima iz svih sfera života. Njegov otvoren razgovor može biti šokantno brutalan. Kada mu je jedan francuski novinar nešto dobacio o pitanju prava čečenskih separatista, odgovorio je: “Muslimanski ekstremisti (takfiri) su neprijatelji hrišćana, ateista, pa čak i muslimana, jer smatraju da je tradicionalni islam neprijateljski raspoložen prema ciljevima koje su sami postavili. A ako želite da postanete islamski radikal i spremni ste da se obrežete, pozivam vas u Moskvu. Mi smo zemlja sa više vera, imamo stručnjake koji mogu da to urade. I ja ću ih posavetovati da izvrše operaciju tako da ništa više neće rasti na tom mestu ponovo.”

Još jedan primer njegovog šokantno iskrenog govora dogodio se na Valdajskom forumu, kada je odgovorio Bridžet Kendal s BBC. Ona je pitala da li opasnost od američkih vojnih udara zaista može biti korisna u Siriji da bi ova zemlja pristala da joj se oružje stavi pod kontrolu? Putin je odgovorio: “Sirija ima hemijsko oružje kao odgovor nuklearnom arsenalu Izraela”. On je pozvao na razoružanje Izraela, pozivajući se na Mordekaja Vanunu kao primer jednog izraelskog naučnika koji se protivi nuklearnom oružju. (Moj intervju sa Vanunom nedavno je objavljen u najvećem ruskom dnevnom listu i privukao je izvesnu pažnju).

SVET STAROG I NOVOG ZAVETA Putin je pokušao iskreno da razgovara sa Obamom. To znamo preko procurelog zapisnika poverljivog razgovora Putina i Netanjahua. Putin je nazvao Amerikanca i pitao ga: “Šta je poenta u Siriji?” Obama je odgovorio: “Ja sam zabrinut što Asadov režim ne poštuje ljudska prava”. Putin je gotovo povraćao od čistog licemerja tog odgovora. On je to shvatio kao odbijanje Obame da razgovara s njim oči u oči.

U periodu sirijske krize, Obama je apelovao na ljude u svetu u ime američke izuzetnosti. Politika SAD “je ono što čini Ameriku drugačijom. To je ono što nas čini izuzetnim”, rekao je. Putin je odgovorio: “Izuzetno je opasno ohrabrivati ljude da vide sebe kao izuzetne. Svi smo različiti, ali, kada tražimo Božji blagoslov, ne smemo zaboraviti da nas je Bog stvorio jednake.” Ovo nije bilo samo ideološko, već teološko suprotstavljanje.

Kao što sam nadugačko izložio, SAD su izgrađene na judejskoj teologiji izuzetnosti – biti izabran. To je zemlja Starog zaveta. To je dublji razlog za poseban odnos SAD i Izraela. Evropa prolazi kroz fazu otpadništva i odbacivanja Hrista, dok Rusija ostaje duboko hrišćanska. Njene crkve su pune, oni blagoslove jedno drugo za Božić i Vaskrs umesto da imaju “neutralne praznike”. Rusija je zemlja Novog zaveta. Odbacivanje izuzetnosti, izabraništva, jeste osnovni princip hrišćanstva.

Zato, ok organizovano američko jevrejstvo podržava rat, proklinje Asada i poziva na američku intervenciju, jevrejska zajednica u Rusiji, veoma brojna, bogata i uticajna, ne podržava sirijske pobunjenike, već staje uz Putina da se sačuva mir u Siriji. Isto važi i za Iran, gde bogata jevrejska zajednica podržava legitimnu vladu u Siriji. Čini se da su zemlje vođene jakim tradicionalnim crkvama imune na remetilačke uticaje lobija, dok države koje nemaju takvu crkvu – SAD i ili Francuska – potpadaju pod uticaj i usvajaju nelegalni intervencionizam kao normu.

Kako američka hegemonija opada, gledamo ka neizvesnoj budućnosti. Abnormalno velika američka vojska i dalje može da napravi haos, ranjena zver je najopasnija. Amerikanci bi trebalo da poslušaju Rona Pola, koji je pozvao da se ukinu vojne baze u inostranstvu i smanje rashodi za vojsku. Norme međunarodnog prava i suverenitet svih država treba poštovati. Ljudi u svetu će ponovo voleti Ameriku kada prestane sa njuškanjem i maltretiranjem. To nije lako, ali već smo ispregovarali Rt i stekli Dobru Nadu.

Izrael Šamir, uticajni švedski pisac i novinar poznat je i pod imenima Joran Jermas i Adam Ermaš. Specijalista je za arapsko-izraelske odnose i jevrejsku kulturu. Ovo je njegov govor održan 5. oktobra 2013. na Rouds forumu o dijalogu među civilizacijama.