Izvor: Ruska reč, Fjodor Lukjanov

Posle zapanjujućeg preokreta čitave sirijske kolizije, Rusija je iznenada pokrenula inicijativu koja će, po svoj prilici, omogućiti da se odstupi od ideje o vojnoj intervenciji. To je učinila ista ona Rusija, kojoj je na Zapadu sa toliko samouverenosti pripisana glavna uloga u ometanju regulisanja krize. Kako se dogodilo da je Moskva ranije samo govorila „njet“, a sada je odjednom postala izvor konstruktivnih predloga?

Ključnu frazu izgovorio je ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov u leto 2012. na konferenciji za novinare: „Od toga kako će se rešiti sirijska kriza umnogome zavisi budući model reagovanja međunarodne zajednice na unutrašnje krize u pojedinim državama“. Upravo to je odredilo odnos Moskve prema bratoubilačkom ratu u Siriji.

Neredi u Siriji su počeli u danima kada je Savet bezbednosti UN donosio rezoluciju 1973, kojom je odobrio mešanje drugih zemalja u građanski rat u Libiji. Kao što je poznato, Rusija je tada našla za shodno da ne sprečava uvođenje zona zabranjenog leta za libijsku avijaciju radi zaštite mirnog stanovništva. Dokument je usvojen nabrzinu, i to sa vrlo neodređenim formulacijama, što nije uobičajeno za inače precizan pravni stil Saveta bezbednosti. Upravo taj dokument je poslužio kao osnova za masovno učešće drugih zemalja u unutrašnjem konfliktu i smeni vlasti.

Stav Rusije prema sirijskom pitanju je rezultat situacije oko Libije. Prvo, Zapad je tada „obmanuo“ Rusiju, tako da je ona sada „uvređena i ljuta“. Drugo, Rusija je izvukla nedvosmislenu pouku: nedovoljno jasne formulacije će kasnije „možda“ biti protumačene kao odobrenje „svetske zajednice“ da se primeni nasilje u korist jedne izabrane strane u sukobu, a to je, po zamisli Zapada, osnova „budućeg modela reagovanja međunarodne zajednice na unutrašnje konflikte u pojedinim državama“.

Kako se situacija u Siriji zaoštravala, tako su Rusija i Kina dosledno odbacivale sve nacrte rezolucija u kojima se definišu krivci i pominje automatizam primene sankcija: ako Damask ne učini to i to, onda slede nekakve mere, uključujući i oružane akcije. Radilo se o tome da se ne dopusti legitimizacija libijskog modela.

Međutim, stanje na frontovima građanskog rata u Siriji postajalo je sve zamršenije, tako da je diplomatska aktivnost na kraju krajeva dospela u ćorsokak. Rusija je sve više insistirala na tome da je intervencija destruktivna mera, a Zapad se, sa jedne strane, plašio intervencije, a, sa druge, je bio svestan da bez nje situacija ne može biti preokrenuta u korist pobunjenika.

Kad su primenjene otrovne supstance, spoljna intervencija je postala neizbežna. Obami je odmah skrenuta pažnja na njegove pretnje vezane za „crvenu liniju“ i izjave da „Asad mora otići“, tako da je za njega ispunjenje obećanja postalo pitanje časti. Velikom brzinom se bližilo ono što je Rusija više od dve godine pokušavala da izbegne. Skoro niko u Moskvi nikada nije sumnjao da intervencija neće rešiti nijedan problem Sirije, nego samo izazvati dalje pogoršanje situacije. Bitno je, međutim, da bi se rat krajnje negativno odrazio na prestiž Rusije jer bi anulirao sve poene koje je ona stekla zahvaljujući svojoj doslednoj liniji.

Ideja o međunarodnoj kontroli hemijskog oružja bila je, dakle, pored ostalog i šansa da se kapitalizuje ono što je postignuto u prethodnom periodu.

Svet priznaje, mada mnogi to čine nerado, da je Rusija pogodila u centar, s obzirom da će predloženi plan mnogima omogućiti da sačuvaju obraz i elegantno izađu iz ćorsokaka. Pa ipak, bitka za diplomatsku pobedu tek počinje.

Prvo, preuzimanje kontrole nad hemijskim oružjem je samo po sebi krajnje složena operacija, čak i u mirnodopskim uslovima. Potrebno je da to bude koordinirana akcija mnogih zemalja i međunarodnih organizacija, i potrebno je poverenje učesnika u konfliktu, a oni ga zasada nemaju.

Drugo, u toj varijanti postoji strana koja očigledno gubi. To je sirijska opozicija, za koju odlaganje i odbacivanje napada na Asada znači gubitak nade za preokret u ratu. Pobunjenicima se ne može dopasti to što je u čitavoj sirijskoj epopeji iznenada u prvi plan dospela neka druga tema, ona ista od koje je sve i počelo.

Treće, administracija SAD je pod pritiskom potrebe da se brzo postigne rezultat. Obama se boji da ne ostavi utisak nesposobnog državnika i taj strah ga navodi da impulsivno reaguje.

Četvrto je nešto što treba rešiti u narednih nekoliko dana. Naime, neophodna je jasno i profesionalno usaglašena rezolucija Saveta bezbednosti UN. Tu je glavna „nagazna mina“ onaj isti automatizam primene sankcija protiv koga se Rusija ranije borila. Prva varijanta dokumenta, koju je predložila Francuska, formulisana je kao ultimatum Asadu, što ni Moskva ni Peking neće prihvatiti. Zapadne zemlje veruju u potrebu da se i ovog puta odredi „crvena linija“, bez čega će po njihovom shvatanju „Damask vući međunarodnu zajednicu za nos“. Rusija se, sa druge strane, pribojava da ne dospe u situaciju kada odugovlačenje sa realizacijom plana može biti interpretirano kao povod za odmazdu.

Ranije kampanje (Jugoslavija, Irak, Libija) bile su veoma poučne, između ostalog i u tom smislu što je postalo jasno na kakve prepreke se može naići u pokušaju regulisanja sličnih kriza i kako se problemi u potpunosti izvrću samo da bi se postigao željeni rezultat.

Sirija je u izvesnom smislu kvintesencija mnogih ranijih kriza. Realizacija ili neuspeh plana za preuzimanje kontrole nad sirijskim hemijskim oružjem pokazaće da li je svet sposoban da se uči na greškama i izvlači pouke ili može samo da ponavlja ranije greške i da pravi nove, fatalnije od prethodnih. Pitanje „budućeg modela reagovanja na konflikte“ rešava se upravo sada.