Izvor: Fakti, Sergej Kizima doktor političkih nauka (Minsk)

Ovih dana je održan istorijski susret lidera „demokratskog” sveta predsednika SAD Baraka Huseina Obame i prvog čoveka Narodne Republike Kine, generalnog sekretara Komunističke partije Kine Si Đinpinga.

Značaj dvodnevnog samita „bez kravata”, susreta koji podrazumeva da prve figure periodično razgovaraju bez savetnika, nije za potcenjivanje. SAD su neverovatno zabrinute zbog perspektive da uskoro izgube status jedine supersile, najveće svetske privrede i najmoćnije države na svetu.

Kina razume da će neizbežno morati da zauzima te pozicije iako i sama ima mnogo problema. Ali, ne žure kineski lideri da ponesu odgovornost za događaje u svetu, znajući da je daleko bolje ostaviti Amerikancima da truju sopstvenu krv i guraju nos u sve probleme.

To su dobro pokazale intervencije u Avganistanu i Iraku, na koje su Amerikanci „bacili” 4 biliona dolara i dobili neprijatelje u islamskom svetu. Dok su Kinezi istovremeno, koristeći američku odgovornost, zbog njihovog odnosu prema muslimanima, mirno povećavali veličinu svog BDP, izvoz i tehnološki nivo u ekonomiji.

Drugi važan problem je prirodno odbijanje SAD da prepuste primat kineskom konkurentu. Mnogi američki lideri su ubeđeni da je američka nacija Bogom izabrana, čime samo mogu izazivati nesreće u nameri da spreče konkurente da preuzmu njihov status.

Ukoliko je Barak Husein Obama retka i pritom prijatna različitost od ostalih američkih predsednika, sposoban da razmatra probleme i o njima raspravlja, u SAD su na vlasti najčešće predsednici koji više vole rat kao jedini način za rešavanje problema. Međutim, Kina baš i ne želi rat, imajući u vidu da i SAD i Kina raspolažu nuklearnim oružjem.

Kina bi više volela da SAD i dalje ništa ne primećuju, dok ona zaista ne postane najveća ekonomija sveta i na toj bazi stvori najjaču armiju u svetu, dakle – sigurni rast uz sve nesrećne posledice po liderstvo SAD koje iz toga proizlaze. Ali, to praktično nije moguće.

Postavlja se pitanje: kako izbeći neizbežni američko-kineski obračun za dominaciju u svetu?

Barak Husein Obama je još 2008. godine predlagao Kini da zajedno upravljaju svetom, što je Hu Đingtao odbio.

Nema sumnje da Obama želeo da na tom pitanju proveri tadašnjeg kineskog lidera.

Istina, tada je odgovor bio negativan. Nema potrebe deliti vlast u svetu sa bilo kim, ako ćeš biti u stanju da to uskoro radiš samostalno? Tim pre što bi partnerstvo sa SAD, Kinu omelo na ideološkom planu.

Model Pekinškog konsenzusa sve više jača, a Kina ima korist od toga što se na ideološkom planu ograđuje od svog konkurenta i od modela Vašingtonskog konsenzusa koji je pretrpeo krah i nije uspeo ništa novo da izgradi.

Zbog toga je Kina spremna na kompromis u određenim aspektima, gde postoje zajednički interesi, ali nema nameru da potpisuje nikakve savezničke obaveze sa još uvek aktuelnim svetskim liderom.

U tom kontekstu SAD su uspele da se na samitu sa Kinom dogovore o zajedničkom radu na kontroli hidrofluorugljenika koji umnome povećava efekat staklene bašte.

Dve zemlje su nesumnjivo uspele da usaglase stavove i povodom Severne Koreje.

U principu, SAD žele da imaju što više vojnika blizu granica Kine, što bi bio faktor odvraćanja, ali Amerikanci nemaju želju da se upuštaju u rat sa Demokratskom Narodnom Republikom Korejom. Tim pre što bi se u slučaju poraza DNRK, Severna i Južna Koreja ujedinile, pa razloga da se velike američke snage nalaze u Južnoj Koreji, više ne bi bilo.

Kina je otvoreno protiv vojnih dejstava oko svojih granica. DNRK je još uvek saveznik NRK, čak i uprkos činjenici što kineske vlasti nemaju respekt za nesposobnost severnih Korejanaca da slede uspešni kineski put ekonomskih reformi.

Ukoliko Kina ne bi pružila pomoć Severnoj Koreji u ratu sa Amerikancima, njen prestiž bi silno pao. A ako bi je pružila, to bi značilo nuklearni rat sa SAD. Zato će Severna Koreja u budućnosti morati da bude mirnija.

Izrazita je sposobnost novog lidera Kine da pokaže da sigurno vlada situacijom, čak i kada se nalazi u gostima svog konkurenta.

Susret Baraka Huseina Obame i Si Đinpinga bio je planiran za septembar, ali su se dva lidera dogovorila da se sretnu ranije.

Kina je imala dovoljno vremena da smisli snažan odgovor na kritike koje SAD redovno iznose na njen račun.

Ali, dva dana pre susreta Sija i Obame zapadni mediji su pokrenuli skandal otkrivanjem činjenica koje govori da specijalne službe SAD koriste tajni program za praćenje korisnika velikih društvenih mreža. A posle samita predsednika SAD i Kine saznaje se da je okrivljeni za odliv informacija Edvard Snouden dobio politički azil u Hong Kongu. Da li je to slučajnost? Pre će biti da je to majstorski udarac.

Setimo se poznatog kineskog vojnog lukavstva: „Ubiti tuđim nožem”.

Potpuno u tom duhu skrenuta je pažnja sa Kine na SAD. I, umesto agresivnog pritiska na Kinu tokom susreta sa Si Đinpingom, uz zahtev da se prekine kineska sajber-špijunaža američkih organizacija i građana, Barak Husein Obama je pred novinarima morao da objašnjava zašto američke specijalne službe špijuniraju ljude po čitavom svetu.

Na taj način je Kina jasno poručila da neće trpeti optužbe tokom razvoja odnosa sa SAD, a i da je u stanju da pruži odlučan otpor na neprijateljske optužbe na svoj račun.

Kina je istovremeno pokazala i dobru informisanost o tajnim poslovima američkih specijalnih službi, što je za nju izuzetno dobro – od sada će CIA više napora ulagati u obezbeđenje tajnosti, nego na realnu borbu sa snažnim kineskim konkurentom.