Izvor: NSPM

Neko oseća simpatije prema predsedniku SAD Baraku Obami. Bilo šta da učini u Siriji, on je osuđen na propast. Da je intervenisao pre godinu dana, kao što su mnogi analitičari zahtevali, on bi sada možda bio usred blata s još više analitičara koji su ljuti na njega i njegov rejting bi bio daleko niži nego što jeste. Ukoliko on sada interveniše, rezultati bi mogli biti čak i gori. Novinari često zahtevaju akciju radi akcije same i čini se da su nesvesni toga da mnogi međunarodni problemi nemaju rešenja, s obzirom na ograničenost moći Sjedinjenih Država. SAD mogu da sruše režime, ali ne mogu čak ni da skromno preurede društvo osim ukoliko se možda ne obavežu na stepen utroška vremena i sredstava kao što su učinile u posleratnoj Nemačkoj ili Japanu.

Zaista, Obama ima tegobnu kalkulaciju: ukoliko intervenišem, koju grupu da naoružam? Da li sam ja siguran da oružje neće pasti u pogrešne ruke? Da li sam siguran da će grupa ili grupe koje podržim zaista biti prihvatljive za Zapad, i čak ukoliko budu prihvatljive, da li će ostati na snazi u Damasku gledano dugoročno? I između ostalog, šta ukoliko rušenje sirijskog lidera Bašara al-Asada putem uspostavljanja zone zabrane letenja neće voditi do još većeg haosa i stoga dovesti do još gore situacije po pitanju ljudskih prava? Da li zaista želim sav taj haos? I čak ukoliko uspem u svemu tome, da li želim da posvetim svoj čitav drugi mandat Siriji? Zato što će možda zahtevati još veće vojno angažovanje.

U bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih intervencija nije isprovocirala druge sile u regionu kao što je Rusija, zato što je Rusija u prvoj dekadi nakon hladnog rata bila slaba i haotična država koja nije bila u mogućnosti da projektuje svoj uobičajeni istorijski interes na Balkanu. Ali intervencija u Siriji bi mogla da uključi SAD u rat sa ojačanom Rusijom i Iranom.

U svetu koga vode mediji održati moć je istinski nezahvalno. Boravak sekretara odbrane Čaka Hejgela u kabinetu biće određen sa tri stvari: povlačenje iz Avganistana, ozbiljna redukcija budžeta odbrane i odgovori na bilo koje prekomorske opasnosti koje iskrsnu. Ne postoji dobar način da se postignu prva dva zadatka, a treći je obično prisutan u istoj vrsti užasnih izbora sa kojima se sada administracija suočava u Siriji. Državni sekretar Džon Keri uključen je u pregovore sa Iranom i Avganistanom i sa Izraelom oko palestinskih teritorija, ne zato što on to neizbežno želi, već zato što mora. Bilo šta manje bi označilo abdiciranje američke odgovornosti kao velike sile. I ipak šanse za uspeh u svim ovim slučajevima su veoma male.

Preovlađujuća tema ovde je da mediji pretpostavljaju da američki krojači politike imaju značajnu kontrolu nad događajima preko mora iako istinski oni imaju veoma malo kontrole. Složena i zbrkana realnost rata i politike u Siriji, Iranu i Avganistanu – uskraćenost bombardovanja mornaričkom avijacijom ili prisustva na desetine hiljada pari čizama na tlu – verovatno neće biti ključno oblikovana od strane američkih zvaničnika.

Tokom hladnog rata, kada je haos bio relativno ograničen i većinski deo sveta podeljen u dva ideološka tabora, bilo je makar moguće formulisati kreativne diplomatske strategije putem mehaničkih manipulacija ove ili one zemlje ili grupe zemalja. Ali u svetu slabih i fragmentiranih demokratija, značajne anarhije i anemičnih savezničkih sistema mnogo je teže manipulisati s realnošću. Ne postoji noćni čuvar. Niko nema kontrolu, čak su i mediji nemilosrdniji nego ranije. (Zaista, da li neko može da zamisli da u današnjoj medijskoj klimi Henri Kisindžer ili Džejms Bejker konstruktivno i strogo izvrše pritisak na Izrael kao što su nekada činili?)

Nemilosrdna medijska sredstva imaju veoma malo vremena da sazru pre nego što objave neuspeh. To znači da je mnogo manje tajni zbog toliko prisutnog curenja informacija. I zbog toga što je toliko procurelo vladini zvaničnici imaju manje podsticaja da budu iskreni čak i na privatnim sastancima uzimajući u obzir pretpostavku da nijedan transkript ne ostaje zauvek skriven bez obzira koji mu je nivo tajnosti pripisan. Tako da kvalitet diskusije unutar vlade opada čak iako se javno mnjenje takođe pogoršava. Ukratko, u poluanarhičnom poslehladnoratovskom svetu sužavaju se opcije za uspeh spoljne politike dok u isto vreme kvalitet spoljne politike sam opada.

Kao dodatak tu su zaista teški problemi – oni koje čak ni najkreativnija politika ne može da reši. Svaki predsednik bilo koje partije idući decenijama unazad nije uspeo da reši probleme sa Severnom Korejom. U međuvremenu, svaka administracija krivi prethodnu zbog neuspeha.

U takvoj klimi bivša državna sekretarka Hilari Klinton računa se kao model diplomate. Ona je često praktikovala akciju radi akcije same. Non-stop je putovala po svetum i dok zapravo nije imala nijedan diplomatski uspeh pripisan u njenu korist uprkos osvežavajućoj tendenciji da hrabro govori u raznim prilikama. Mediji su imali pozitivan stav prema njoj zbog toga što je ona u isto vreme bila i slavna ličnost. Ona je promovisala jednu korisnu ideju iako je „osovina“ bila daleko od Bliskog istoka i bila okrenuta ka azijsko-pacifičkom regionu. Zbog toga i možda samo zbog toga ona će biti upamćena. Osovina je bila manje sjajna ideja od prirodne, organske evolucije nameravane politike sudeći na osnovu dva bliskoistočna rata i rastuće strateške i ekonomske važnosti Pacifika. Ali nekontroverzna kao što je trebalo da bude osovina je napadnuta u medijima kao previše popustljiva (Kako to da nemamo više ratnih brodova koji su namenjeni Aziji?) i kao previše ratoborna (prema Kini).

Šta onda američki lider treba da uradi pod takvim okolnostima? Kako neko može biti portparol u slučaju smanjenog američkog uticaja u poluanarhičnom svetu i da izdrži sve veće zahteve medija?

Odgovor može biti upravo ono što sada Obama čini u Siriji: skromno podržavajući neke pobunjeničke grupe, ali u suštini izbegavajući stepen umešanosti koji bi ga pretvorio u nekog ko bi u budućnosti bio odgovoran za događaje na terenu. Drugim rečima, pustiti Iran da bude uvučen sve dublje i dublje u sirijski vrtlog, a ne Sjedinjene Države. Cena koju Iran plaća u Siriji će rasti čak i ako Iran uživa manji uticaj tamo nego što je to bilo za vreme jakog režima Bašara al-Asada. U isto vreme intenzivirajući ekonomsku i diplomatsku pomoć Jordanu koji, sa svojom relativno malom populacijom i slabom ekonomijom, može biti spasen. Sirija, Liban, Irak, Libija, Jemen itd. su osuđeni da budu slabe, kvazi-haotične države na koje Amerika ne može da stavi pravo bez ogromnog truda koji bi podrio njen interes u svetu i kod kuće.

Može biti, noseći rizik određenog vojnog napada na SAD ili na saveznika koji opravdava proporcionalni vojni odgovor, da se administracija uključi u rat čak iako postoji nevoljno poštovanje u godinama i decenijama koje slede. Ovo je često bio slučaj u američkoj istoriji. Ali sudeći na osnovu prirode medija i prirode sveta preko mora rat može postati sve veća norma. Setite se da je američki predsednik Džordž Buš uživao veliko javno odobravanje od samog početka njegovog predsedavanja uprkos 9/11 i invaziji Iraka i Avganistana. Ali to su bile samo vojne akcije koje je on preduzeo koje su bile popularne u medijima, što je vodilo do njegovog drugog mandata u kome je postao tragično neuspešan predsednik.

Lekcija je sledeća: kada je u pitanju spoljna politika obično nema načina da se dobije dobar pregled. Ali kada jednom američki lider internacionalizuje ovo, on tada može da počne da gradi strategiju koja je časna i koja će na kraju osigurati njegovu reputaciju.

Robert Kaplan je glavni Stratforov geopolitički analitičar, vanredni viši saradnik u Centru za novu američku bezbednost u Vašingtonu i bio je strani izveštač za Atlantik preko 25 godina. On je 2009. postavljen za člana odbrambene komisije Pentagona koja je savetovala bivšeg američkog sekretara odbrane Roberta Gejtsa u vezi mnogih ključnih pitanja. Gospodin Kaplan je služio u komisiji tokom 2011. Od 2006 do 2008. on je bio odlikovan gostujući profesor klase 1960. u nacionalnoj bezbednosti na Mornaričkoj akademiji Sjedinjenih Država.

S engleskog preveo Vladimir Jevtić