Izvor: Ruski vjesnik, Sergej Rogov

Od vremena Harrija Trumana svaki američki predsednik formuliše svoju vlastitu doktrinu koja odražava prioritete Bele kuće za vreme njegovog mandata. Barack Obama je u februaru 2013. pred američkim Kongresom predstavio dokument „O stanju u zemlji“, u kojem je naveo svoje prioritete. On namerava SAD na svetskoj političkoj sceni postaviti na čelo ogromnih privrednih blokova, Transatlantskog i Transpacifičkog. To bi Washingtonu osiguralo vodeću poziciju u policentričnom sistemu međunarodnih odnosa.

Istovremeno Obama se trudi završiti „deceniju ratova“ koje je započeo njegov prethodnik George Bush Jr., stoga je pred aktuelnim predsednikom još jedan važan zadatak, izvesti na svetskoj pozornici organizovano povlačenje bez paničnog bega. Takva shema postala je jedan od ključnih elemenata „Obamine doktrine“, a temelji se na načelu „pametne sile“.

Prema tom načelu, glavni adut koji treba osigurati uticaj SAD u multipolarnom svetu nisu vojna, nego civilna sredstva.

Kineski „parni valjak“

Tokom zadnje decenije udeo SAD-a u svetskom bruto domaćem proizvodu je s 23% pao na 18%, a udeo Kine je s 10% narastao na 15%. Ako kineski model ekonomskog razvoja ne dospije u slepu ulicu, Kina će već u ovoj deceniji dostići SAD po domaćem bruto proizvodu, a sredinom veka kineski bruto proizvod bit će dva puta veći od američkog po službenom kursu.

Kako priznaje Thomas Donilon, savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost, Bela kuća je došla do zaključka da se položaj SAD-a može popraviti formiranjem Transpacifičkog partnerstva (TPP). Upravo na osnovu tog partnerstva Washington namerava stvoriti regionalnu zonu slobodne trgovine u Azijsko-pacifičkoj regiji.

U slučaju uspešnog formiranja Transpacifičkog partnerstva SAD će imati tri četvrtine zajedničkog bruto domaćeg proizvoda svih zemalja-učesnica. To će Sjedinjenim Američkim Državama osigurati dominaciju u novoj privrednoj alijansi.

TPP je zapravo alternativa šemi „ASEAN+3“ koju razvija Kina (regionalna privredna koalicija Kine, Japana, Južne Koreje i zemalja ASEAN-a). Ova grupa zemalja je nakon pridruživanja Indije, Australije i Novog Zelanda proširena na „ASEAN+6“.

U takvoj alijansi s više od 3 milijarde stanovnika i bruto domaćim proizvodom od 17 milijardi dolara dominantna uloga trebala bi pripasti Kini, koja će osiguravati polovinu bruto domaćeg proizvoda svih 16 zemalja-učesnica.

Takva situacija je, po svemu sudeći, navela Obamu da najavi formiranje Transpacifičkog partnerstva kao jednog od glavnih prioriteta njegove administracije. Washington ne može dozvoliti ujedinjenje Azije pod pokroviteljstvom Pekinga. U ovoj ogromnoj regiji ne mogu istovremeno funkcionirati dva toliko različita projekta.

Peking je krajnje negativno reagovao na plan Washingtona. List „Zhen’min’ zhibao“ piše: „SAD učvršćuje svoje stare vojne saveze, podriva temelje mira u Istočnoj Aziji, zaoštrava teritorijalne nesuglasice između Kine i njenih suseda, stvara jedinstven front protiv Kine, silom nameće stvaranje Transpacifičkog partnerstva i guši samostalni regionalni proces saradnje i integracije.“

Očito je da se u Azijsko-pacifičkoj regiji sve više zaoštrava geoekonomski i geopolitički rivalitet između SAD-a i Kine, i takvo stanje, po svoj prilici, može trajati godinama pa i decenijama.

Regionalni vektori i globalni scenario

No nova strategija SAD-a je globalna i ne ograničava se samo na Transpacifičko partnerstvo. Druga Obamina administracija ima još jedan prioritet, a to je stvaranje Transatlantskog partnerstva (TAP).

Budući da proces globalizacije poslednjih godina stagnira zbog nemogućnosti nadilaženja nesuglasica razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, Obamina administracija se fokusirala na formiranje povezanih regionalnih privrednih blokova koji će okupiti ogromnu većinu razvijenih demokratija u Severnoj Americi, Evropi i Azijsko-pacifičkoj regiji. Bela kuća smatra da će formiranje TAP-a i TPP-a biti završeno pre isteka drugog Obaminog mandata.

Barack Obama, dakle, namerava SAD postaviti na čelo ogromnih „prstenova“, tj. dve ogromne regionalne ekonomske koalicije – Transpacifičkog i Transatlantskog partnerstva. Ove dve regije danas pokrivaju 20% svetskog stanovništva, 65% globalnog bruto domaćeg proizvoda i gotovo 70% svetskog izvoza.

U takvom kontekstu kineski pokazatelji su prilično skromni: 19% stanovništva, 15,8% bruto domaćeg proizvoda, 7,5% kapitalizacije i 10% izvoza. Čak i ako uzmemo u obzir perspektivu daljnjeg ekonomskog rasta Kine, Peking će znatno zaostajati za ovim velikim regionalnim koalicijama na čelu sa SAD-om. To bi osiguralo Washingtonu čvrstu vodeću poziciju u policentričnom sistemu međunarodnih odnosa.

Vojni aspekti

Washington izražava zabrinutost zbog posledica modernizacije oružanih snaga Kine. U godišnjem izveštaju američke obaveštajne službe, objavljenom 12. marta, ističe se da Kina ima „ograničene, ali rastuće mogućnosti projektovanja moći“ ne samo u Tihom, nego i u Indijskom okeanu.

Prema oceni korporacije RAND, Kina će za 20 godina prestići SAD po domaćem bruto proizvodu, ali i po vojnom budžetu, tako da će postati „po snazi zaista ravan rival“.

Pentagon je već najavio prenošenje centra vojne politike SAD-a u Azijsko-pacifički regiju. U Washingtonu se otvoreno govori kako TAP treba postati „ekonomski NATO“.

Odbrambeni državni budžet zemalja TAP-a (tj. SAD-a i evropskih članica NATO-a) iznosit će oko 60% globalnih vojnih troškova. Ako se tome dodaju pacifički saveznici SAD-a, ta će vrednost biti veća od 65%.

Svet sredinom ovog veka

Ipak, dugoročno bi strategija SAD-a mogla biti neuspešna ako Obaminoj administraciji ne uspe razrešiti nesuglasice sa svojim saveznicima i partnerima. Razilaženje ekonomskih interesa Washingtona i njegovih saveznika može se prevazići, ali usklađivanje stavova zahteva uzajamne ustupke, na što ni SAD ni druge učesnice TPP-a i TAP-a, po svemu sudeći, zasada nisu spremne.

Washington zasad ne poziva Moskvu ni u jednu od dve ogromne koalicije. Ni Kina ne zove Moskvu u sveobuhvatno regionalno ekonomsko partnerstvo („ASEAN plus 6“). Zbog toga valja razmotriti mesto Rusije u novoj konfiguraciji međunarodnih odnosa.

„Kritična masa“ Ruske Federacije prilično je mala: oko 2% stanovništva i 3% bruto domaćeg proizvoda. U slučaju evroazijske integracije taj procenat će se povećati, ali će i tada znatno zaostajati za svetskim divovima.

Geopolitička i geoekonomska usamljenost u novom sistemu međunarodnih odnosa krije u sebi velike rizike. Rusija, kao i SAD, ima izlaz na Atlantski i Tihi ocean, ali Moskva ne učestvuje u integracionim procesima niti na Zapadu niti na Istoku.

Čini se da je nužno pronaći izlaz iz te situacije. Zahvaljujući svom geografskom položaju Rusija može postati kontinentalna spona između pacifičke i evroatlantske integracije.

Sergej Rogov direktor je Instituta za proučavanje SAD-a i Kanade i član Ruske akademije znanosti.