Izvor: Fakti

Američki prestonički list Vašington Post objavio je veći tekst u kojem se priznaje da „Asadove snage počinju okretati plimu rata”.

Zaokretanje ratnih vetrova se objašnjava: „podrškom Irana i Rusije i asistencijom libanskog Hezbolaha”. U tekstu se takođe ističe da brojne pobede sirijske vojske poslednjih nedelja još uvek nisu dovele do odlučujućeg preokreta, ali i priznaje – da se stvari sada kreću prema tome.

„Napredak vojske dogodio se na strateški važnim mestima a to ukazuje na novi nivo spremnosti i energije koja se do sada nije viđala u operacijama vojske, saglasni su vojni analitičari, pobunjenici i Sirijci koji su bliski vlastima”, objavio je Vašington Post.

Napredovanje sirijske vojske zaista traje već nekoliko nedelja u kontinuitetu, naročito poslednjih dana. Analitičari, piše VP, su složni u proceni da se situacija okreće sve više u Asadovu korist što bi mu moglo dati izuzetno snažnu poziciju za vreme predstojećih pregovora u sklopu konferencije koju zajedno organizuju Rusija i SAD.

„Ako se sve nastavi ovako, sirijske vlasti će svakako biti snažnija strana u tim pregovorima. Ako kliknemo „pauzu” na današnjoj situaciji, postaje jasno da pobunjenici ne predstavljaju egzistencijalnu pretnju režimu”, rekao je za VP londonski analitičar Čarls Lister.

Sada je vojska gotovo u potpunosti povratila kontrolu nad širim prostorom oko Damaska, dok su stvari pre nekoliko meseci – naročito nakon velike pošiljke oružja koja je preko Jordana stigla za sirijske pobunjenike – izgledale znatno bolje po pobunjenike.

Centralna tema tadašnjih analiza bila je da će Asad „pobeći” u Latakiju ili Tartus, negde gde većinom žive „njegovi Alaviti”. Na početku sukoba se jako mnogo pisalo o vojnim prebezima. Time se stvarao utisak da je vojska pred raspadom i porazom.
Danas je jasno da to nije bilo dominantno i da prebezi – kojih je zaista bilo – nisu brojno bili značajni da bi se poljuljala stabilnost vojske. Bilo je i nekoliko manje bitnih političkih dezerterstava, ali je i njih bilo premalo da bi se izazvala kriza sirijske vlasti.

Kadar koji se odlučio za izdaju brzo je smenjen, često i adekvatnijim ljudima. Dobar primer je aktuelni sirijski premijer. Koliko su za ofanzivu sirijske vojske zaista zaslužni Iran i Hezbolah, verovatno će uvek ostati pitanje za polemike. Ubedljivih informacija o direktnom učešću zasad nema.

Izgleda da ne pije više vodu ni zapadna propaganda verskom sukobu u Siriji. Religijska sekta kojoj pripada predsednik Asad, Alaviti, čini tek 11 odsto stanovništva. Da se radi o pravom verskom ratu, sirijska vojska bi se odavno raspala i sukob bi poprimio neke sasvim druge dimenzije.

Ako religija ima ikakve veze sa sirijskim sukobom, onda se može pre govoriti o sukobu većinski sekularnog stanovništva s manjinski fundamentalistički nastrojenim delom.

Jer, 74 odsto žitelja Sirije su suniti, a da su oni zaista svi pobunjenici – kako neki mediji žele da dokažu – to bi opet značilo da je vojska trebalo već davno da se raspadne.

U Vašington Post-u čak i analitičar Salem Zahran priznaje da su „70 odsto sirijskih vojnika suniti”.

To je podatak koji baca u vodu sve priče o verskom sukobu.

Pravi razlog što je vojska počela znatno napredovati je taj što je sada krenula s masovnijim pristupom direktnom urbanom ratovanju, dok se pre koncentrisala na napade s teškom mehanizacijom i vazduhoplovima. Zapravo, ovo je prirodni nastavak incijalne strategije – nakon oslabljivanja neprijatelja vazdušnim napadima i artiljerijom, kreće se u preuzimanje gradova, naselja i drugih uporišta.

A „gradovi” su zapravo manji gradovi od po nekoliko desetina hiljada stanovnika jer pobunjenici od početka rata nisu uspeli da zauzmu ni jedan veći sirijski grad. Najveći uspeh im je bila okupacija nekoliko gradskih četvrti u Homsu i kontrola nad znatnim delom istočnog Alepa – kojeg i dalje drže.

Glavni razlog uspeha u delu Alepa je blizina turske granice odakle im pristiže možda i najveća pomoć u sirijskom ratu.

Mnogi vojni analitičari, kao što je penzionisani libanski general Elias Hana, tvrde da se na terenu u Siriji „oseća” Hezbolahova obuka jer je poznato da je libanski Hezbolah izuzetno dobro uvežban za urbano ratovanje.

Kontinuirano preotimanje pobunjeničkih uporišta širom zemlje dovodi do dezorganizacije pobunjeničkih jedinica koje često ostaju odsečene jedne od drugih i imaju hroničan problem s nedostatkom municije.

Jedan od najvećih problema pobunjenika predstavlja nemogućnost da se udruže u zajednički vojni front.

Bilo kako bilo, sirijska vojska ima sve veću kontrolu nad Homsom – gde je upravo i buknula oružana pobuna 2011. A Homs je važan jer se graniči sa 5 sirijskih provincija i 3 države (Libanom, Jordanom i Irakom).

Kontrolišući Homs vojska može prekinuti doturanje oružja pobunjenicima iz više smerova.

Druga izuzetno važna lokacija je grad Kusajr na libanskoj granici. Vojska taj grad trenutno drži pod opsadom.

Tokom protekla dva dana u ruke jedinica lojalnih Bašaru Asadu pala su i poslednja naselja oko grada.

Uz sve ovo, Sirija obećava Izraelu velike probleme na Golanskoj Visoravni. Juče je sirijski ministar informacija, Omran al-Zoubi, rekao: „Možemo ući u Golan kad nam se god prohte, to je sirijska zemlja”.

Pobunjenicima ništa dobro ne sluti ni činjenica da je sirijska vojska u potpunosti preuzela kontrolu nad autoputem Deraa-Damask koji vodi prema granici sa Jordanom.

Južni deo ovog važnog puta pobunjenici su držali gotovo dva puna meseca.