Izvor: Politika

SAD se učestano konsultuju sa svoja dva ključna zapadna saveznika, Francuskom i Britanijom, o mogućim vojnim opcijama u Siriji – ako se postigne konsenzus za intervenciju.

Kako iznose američki mediji, pitanje intervencije ponovo je na dnevnom redu posle dva izraleska udara iz vazduha na ciljeve u Siriji, u prošli petak i u nedelju. Prema Rojtersu, SAD o tome nisu bile unapred obaveštene, što ne izgleda baš uverljivo s obzirom na izjavu koju je predsednik Obama dao u jednom intervjuu i nedelju, rekaviši: ”Imamo veoma blisku koordinaciju sa Izraelcima”.

Izrael je svog glavnog pokrovitelja međutim obavestio o učinku bombardovanja i razlozima zašto je preduzeto: da se spreči da u ruke Hezbolaha, neprijatelja jevrejske države u Libanu, stignu raketa iz Irana, čiji transporti idu preko Sirije.

Uloga Irana u podršci sirijskom režimu poslednjih nedelja se inače povećava, a izraelska akcija iz američke perspektive nosi rizik da se građanski rat u Siriji pretvori u širi regionalni sukob.

Tome se međutim suprotstavlja izraelska kalkulacija da su i Sirija i Hezbolasi isuviše preokupirani da otvorili novi front.

Sem toga, upadljiva lakoća kojom su Izraelci obavili svoje akcije (za koje inače smatraju da im nije neophodno zeleno svetlo SAD) daju argumente istaknutim spoljnopolitičkim jastrebovima u Vašingtonu, koji zagovaraju da se režim predsednika Bašara Asada pritisne odlučnije, za početak uvođenjem zone neletenja, a po potrebi i bombardovanjem sirijskih vojnih aerodroma i ratne flote.

Situacija je u svakom slučaju zakomplikovana, uz procene da bi najnoviji događaji mogli da ubrzaju odlučivanje u Beloj kući. Prema ”Vaspšington tajmsu”, Obama, pošto se pokazalo da je snaga sirijskog režima dosad potcenjivana (očekivalo se da će Asad da padne još prošle godine) sada razmatra novu strategiju.

Nad svim ovdašnjim kalkulacijama pri tom je debela senka Iraka i lekcija koje su tamo, uz skupu cenu, naučene. Njih je, u svojoj jučerašnjoj analizi, možda najbolje sažeo kolumnista ”Njujork tajmsa” Bil Keler.

”Biti skeptičan prema obaveštajnim procenama, pažljivo odmeriti kome verovati, imati u vidu granice vojne moći i nikad ne ulaziti u krizu, a pogotovo u neku na Bliskom istoku, sa očekivanjima da će se iz nje brzo izaći”, napisao je Keler.

Iako je prošle godine povukao ”crvenu liniju” koju Asad ne bi smeo da pređe – upotreba hemijskog oružja protiv pobunjenika – Obama je krajem prošlog meseca, posle vesti da je ono korišćeno, odlučio da je ignoriše. Po svemu sudeći posle procena svojih službi da je Asad time želeo samo da izmerio taktičku vrednost svog biohemijskog arsenala, odnosno reakcije SAD i Zapada u celini.

Rezultat je da se sada u Vaingtonu preciznije govori o ”crvenoj liniji”: njen prelazak će prema najnovijim tumačenjima biti samo ako on bude korišćen ”na sistematski način”.

Od svih opcija koje su ”na stolu”, zasad je najizglednija direktno naoružavanje pobunjenika od strane SAD, što je dosad izbegavano iz straha da bi ubojita sredstva mogla da dođu u posed radikalnih islamista koji su se pridružili pobuni.

Da li se međutim kuva i ”ograničena vojna intervencija” po modelu koji je 2011. primenjen u Libiji: zajednički poduhvat SAD i evropskih saveznika (isključivo iz vazduha), s tim što je Amerika ”na zadnjem sedištu”?

Mešanje u građanski rat u Libiji opravdano je tada humanitarnim razlozima. Sirijska kriza je u tom pogledu već uveliko nadmašila libijsku: 70.000 poginulih i 1,2 miliona izbeglica. Niko međutim na Zapadu (ako se izuzmu neki republikanski senatori u Vašingtonu kao što je bivši predsednički kandidat Džon Mekejn) ne udara u ratne bubnjeve, niti se za to vrši medijska priprema (kao uoči bombardovanja Srbije 1999.).

Situacije ovog puta komplikovanija nego što je bila ona u Libiji i Srbiji. Zbog protivljenja Rusije i Kine, akcija protiv Sirije ne može da dobije blagoslov Saveta bezbednosti, dok sa druge strane NATO nema više onu unutrašnju prinudu da deluje kao što je imao 1999. Sem toga, Obama polazi i od hladne računice da mu novo vojno angažovanje na Bliskom istoku ne bi donelo neke političke pluseve kod kuće, u situaciji kada je ovogodišnji prioritet izvlačenje iz Avganistana.

Niko dakle nema apetita za da interveniše, što je objašnjenje zašto se ”crvena linija” stalno redefiniše.

Angažovanje Izraela bi u ovom kontekstu mogla da bude smišljena međuigra i kupovanje vremena. U toj funkciji je po svemu sudeći i jučerašnji odlazak šefa američke diplomatije u Moskvu, gde će Sirija biti jedna od glavnih tema.