Izvor: NSPM

Kriza evra je već preobratila Evropsku uniju (European Union) od jednog dobrovoljnog udruženja u odnos zajmodavca i dužnika, iz koga nema lakog izlaza. Zajmodavcima prete veliki gubici ako bi neka od država-članica napustila Uniju, dok su dužnici podvrgavani merama koje samo još produbljuju njihovu depresiju, otežavaju im dužničko opterećenje i produžavaju položaj potčinjenosti. Kao posledica toga, ova kriza sada preti da uništi Evropsku uniju. To bi bila tragedija istorijskih proporcija, a ona se može sprečiti jedino uz nemačko vođstvo.

Uzroci ove krize su zaprepašćujuće komplikovani. Oni se ne mogu ispravno razumeti bez shvatanja kakve su kardinalne uloge u njihovom nastanku igrale pogrešne koncepcije. Fatalna mana evra je u tome da su države članice, stvarajući nezavisnu centralnu banku, postale zadužene u valuti koju ne mogu da kontrolišu. Rizik bankrota potiskuje neke države-članice u status država trećeg sveta koje na taj način postaju prezadužene u stranoj valuti. Sve do krize u Grčkoj, ovu osobinu evra su zanemarivale i vlade i tržišni učesnici, a ta osobina evra čak ni do danas nije ispravno shvaćena.

U prvom redu, kako vlade, tako i tržišni učesnici odnosili su se prema državnim obveznicama kao da sa njima nema rizika, i na taj način ostvarili su perverzne podsticaje bankama da ove gomilaju nesolidnije obveznice. Kada je Grčka obelodanila visinu svog deficita, finansijska tržišta su otkrila rizik od državnih bankrota, pa su tada povisila premije tržišnih rizika (risk premiums)[1] – i to ne samo za obveznice Grčke, nego i ostalih prezaduženih članica EU, što se samo uzajamno povećavalo. Pošto su evropske banke bile preopterećene gomilama baš takvih obveznica, to je za sobom dovelo do dvostruke krize – krize državnih obveznica i bankarske krize.

Posle toga, takozvane periferne države dobile su tretman kao da su samo one odgovorne za svoje nedaće, pa su greške u strukturi samog evra ostale neispravljene. Nemačka (Germany) i ostale države-kreditori ulagali su minimum napora radi očuvanja evra, ali su zato nastavili da primenjuju pogrešne ugovore i nameću nova pravila koja su samo produbljavala recesiju. Taj bol je evrozona nametnula skoro isključivo sama sebi, a to zaista ima težinu noćne more.

Teret odgovornosti za to pada uglavnom na Nemačku. Bundesbanka je bila ta koja je učestvovala u pravljenju planova za kreaciju evra – pa sada njegovi defekti guraju Nemačku da ona sedne za volan. Ovo je sada stvorilo dva problema: jedan je politički, a drugi je finansijski. Njihova kombinacija je ta koja je dovela do tako teško rešivog problema.

Politički problem je u tome da Nemačka nije želela dominantni položaj u koji je gurnuta, pa ne želi ni da prihvati obaveze i odgovornosti koje tom položaju pripadaju. Razumljivo je da Nemačka ne želi da bude «kasica-prasica» evru. Zato mu ona i pruža samo onoliko podrške koliko je neophodno za izbegavanje bankrota, ništa više od toga, a čim se pritisak od finansijskih tržišta smanjuje, ona teži da postavlja strože uslove za dalje pružanje podrške.

Finansijski problem je što Nemačka evrozoni nameće pogrešne mere. Stroga štednja nema efekte. Ne možeš smanjiti teret dugova time što smanjuješ budžetski deficit. Teret dugova je količnik između nagomilanih dugova i BNP-a, s tim da se oba izražavaju u nominalnim iznosima. U uslovima nedovoljne potražnje, kresanja budžeta dovode do nesrazmerno velikog opadanja BNP-a. Tehničko-terminološki rečeno, takozvani fiskalni umnožak je veći od 1,0. To znači da za svaki milion evra smanjenja budžetskog deficita, BNP te države opada za znatno više od jednog miliona evra, a to dovodi do porasta u odnosu dugovanja prema BNP-u.

Nemačka javnost ima teškoće da to shvati. Fiskalne i strukturne reforme koje je Šrederova vlada uvela imale su dobar efekt 2006. godine. Zašto onda to ne bi imalo i dobrog efekta u evrozoni samo nekoliko godina kasnije? Odgovor je da mere stroge štednje zavedene samo u jednoj državi imaju uspeha time što povećavaju njen izvoz i smanjuju joj uvoz. Ali kada sve države uvode istovetnu meru, to, jednostavno, ne može imati uspeha: potpuno je jasno da je apsolutno nemoguće da tako u međusobnom trgovanju sve članice evrozone poboljšaju svaka svoj trgovinski bilans.

Prilikom vađenja Kipra iz bule, Nemačka je prevršila svaku granicu. U cilju smanjenja efekata te mere, ona je nastojala da u tome učestvuju i ulagači u banke. To je bilo preuranjeno. Da je do toga došlo posle uvođenja bankovne unije evrozone i dokapitalizovanja banaka, to bi, možda, i bila zdrava reforma. Ali do toga je došlo baš u trenutku kada se bankarski sistem povlačio u svoje nacionalne kućice i tako postao lako povredljiv. Situacija na Kipru je potkopala poslovni model evropskih banaka koji se maksimalno oslanja na depozite. Sve do sada, vlasti su davale sve od sebe kako bi zaštitile ulagače. Slučaj Kipra je to promenio. Sva pažnja se sada usredređuje na efekte akcije spasavanja na sam Kipar, dok je u stvari daleko važniji efekat ove akcije na bankarski sistem. Banke će zbog toga biti prinuđene da plaćaju premije tržišnih rizika koje će daleko teže pasti slabijim bankama i bankama slabijih država[2]. Podmukla i štetna veza troškova za državna dugovanja i bankarskih dugovanja će se pojačati, a bankovna unija, koja bi mogla da uspostavi uravnoteženiji nivo operacija, biće sve teže dostižna.

Kancelar Merkel bi volela da evrokrizu stavi na led, bar dok prođu izbori, ali evrokriza se povratila. Nemačka javnost je možda nedovoljno svesna toga, jer je slučaj Kipra bio ogromna politička pobeda Angele Merkel. Nema države koja bi se usudila da se suprotstavi njenoj volji. Štaviše, sama Nemačka ostaje relativno nedirnuta sve dubljom depresijom koja zahvata evrozonu. Pa ipak, očekujem da će do vremena kada nemački izbori dođu, i Nemačka takođe biti u recesiji. To je zbog toga što je monetarna politika koju vodi evrozona nesinhrona sa ostalim najvažnijim valutama. Ostale sve više preduzimaju akcije labavije kontrole. Banka Japana (The Bank of Japan) je bila poslednje uporište kontrole, ali i ona je nedavno prešla na drugu stranu. Slabiji jen, uz slabost u Evropi, moraće da pogodi izvoz Nemačke.

Rešenje svih ovih problema evrozone se može sažeti samo u jednoj reči: evroobveznice (eurobonds). Ako bi državama koje se pridržavaju fiskalnog kompakta (fiscal compact)[3] bilo dozvoljeno da svoje celokupne zalihe državnih dugova preobrate u evroobveznice, pozitivno dejstvo toga bi bilo skoro čarobno. Nestale bi opasnosti od bankrotstva, a sa njima i premije tržišnih rizika. Bilansi banaka bi odmah bili poboljšani, kao i budžeti država teško opterećenih dugovanjima. Tako bi, na primer, Italija uštedela do 4% svog BNP-a. Njen budžet bi se pomerio u suficit i fiskalna stimulacija bi zamenila rigoroznu štednju. Ekonomija bi joj bila u porastu i opao bi joj dužnički koeficijent. Većina njenih naizgled nerešivih problema bi jednostavno isparila. To bi zaista bilo kao buđenje iz noćne more.

Uz izvesne modifikacije, fiskalni kompakt bi pružio odgovarajuća obezbeđenja od rizika, on bi mogao omogućiti državama-članicama jedino da izdaju nove evroobveznice umesto isteklih – i ništa više od toga. Po isteku pet godina, preostala dugovanja bi se postepeno smanjivala do 60% BNP-a. Države koje se ne pridržavaju toga bile bi kažnjene ograničavanjem dozvola za iznose njihovih novih emisija evroobveznica. To bi ih prinudilo da razlike do iznosa koji im je potreban pozajmljuju individualno, naravno, uz plaćanje visokih premija tržišnih rizika, a to bi svakako bio snažan impuls da se povinuju uslovima fiskalnog kompakta.

Evroobveznice ne bi upropastile kreditno vrednovanje i sposobnost Nemačke, čak naprotiv, ona bi se mogla povoljno porediti sa obveznicama SAD, Velike Britanije i Japana.

Evroobveznice nisu Panaceja[4]. Na prvom mestu, i samom fiskalnom kompaktu su potrebna izvesna podešavanja, tako da kazne postanu automatske, ali ne preoštre jer treba da budu realne. Na drugom mestu novi polet od evroobveznica možda ne bi bio i sam po sebi dovoljan, što bi moglo iziskivati i neke dodatne stimulanse, ali to bi tada bilo u novoj, dosta luksuznoj situaciji. Na trećem mestu, i sama EU ima potrebu za bankovnom unijom, i na kraju političkom unijom. Operacija spasavanja Kipra je učinila da te potrebe postanu još akutnije, time što su dovele pod znak pitanja poslovni model evropskih banaka koji se skoro isključivo oslanja na visoke depozite. Najglavnije ograničenje evroobveznica je u tome što one ne bi eliminisale razlike u konkurentnosti. Ali nemačko prihvatanje evroobveznica bi potpuno promenilo političku atmosferu i olakšalo bi strukturne reforme. Nažalost, Nemačka se odlučno suprotstavlja evroobveznicama. Od kada je kancelarka Merkel izrekla svoj veto protiv njih, argumenti koje sam izneo uopšte nisu bili uzeti u obzir. Ljudi ne shvataju da bi pristajanje na evroobveznice bilo daleko manje skupo nego ovo sada – kada se čini samo minimum za očuvanje evra.

Na Nemačkoj je da odluči da li će biti voljna da odobri evroobveznice. Ali ona nema pravo da sprečava države teško opterećene dugovima da pobegnu iz svoje bede time što će zajednički izdavati evroobveznice. Drugim rečima, ako je Nemačka protiv evroobveznica, onda treba da razmotri da sama izađe iz evra i omogući ostalima da uvedu evroobveznice.

Ovakav potez bi imao iznenađujući rezultat: evroobveznice koje bi izdala evrozona bez Nemačke i sličnih zemalja koje dele njeno mišljenje bi se još uvek mogle dobro porediti sa obveznicama SAD, Velike Britanije i Japana.

Dozvolite da objasnim zašto: pošto je sav nagomilani dug u evrima, to koje zemlje ostaju u njemu i kontrolišu ga predstavljaće veliku razliku. Ako bi Nemačka izašla, evro bi depresirao. Države-dužnici [koje su ga kao svoju valutu zadržale] bi poboljšale svoju konkurentnost. Njihov dug bi se realno smanjivao, a ako bi izdavale evroobveznice, nestala bi opasnost od bankrota. Njihov dug bi odjednom postao održiv. Najveći deo tereta novog podešavanja bi pao na države koje su izašle iz evra. Njihovi izvozi bi postali manje konkurentni, a na unutrašnjem tržištu države koje su zadržale evro suočile bi se sa oštrom lokalnom konkurencijom.

Nasuprot tome, kada bi Italija izašla iz evra, njen dug u evrima bi joj postao nepodnošljiv i morao bi biti restrukturisan. To bi bacilo u kolaps svetski finansijski sistem, a to bi moglo i prevazići moć vlasti da kontroliše situaciju.

Taj kolaps evra bi verovatno doveo do haotičnog rasturanja EU, pa bi se Evropa našla u gorem stanju nego kada je krenula u onaj plemeniti eksperiment stvaranja Evropske unije. Dakle, ako iko treba da izađe iz evra, to treba da bude Nemačka, a ne Italija.

Postoji veoma važan razlog zašto Nemačka treba da učini definitivni izbor da li da prihvati evroobveznice, ili da izađe iz evra. Nevolja je, međutim, u tome što se Nemačka ne suočava sa tim izborom, jer ima na raspolaganju i drugu alternativu: ona može da se i dalje drži svog sadašnjeg kursa – da stalno čini minimum za očuvanje evra, ali ništa više od toga. To nije najbolja alternativa, možda čak ni na kratke staze. Međutim, to je izbor kojem Angela Merkel daje prednost, bar do posle nemačkih izbora.

Rezimirajući, tvrdim da bi Evropi bilo neuporedivo bolje kada bi se Nemačka definitivno odlučila da prihvati evroobveznice, ili da sama napusti evro. To je tako bez obzira na to šta od tih dveju alternativa Nemačka izabere – izuzev, možda samo na vrlo kratku stazu. S druge strane: koja od pomenutih dveju alternativa je bolja po Nemačku je manje jasno. Za odluku o tome su kvalifikovani jedino nemački birači.

Ako bi se danas raspisao referendum, evroskeptici bi pobedili. Međutim, malo dublje razmišljanje bi moglo da dovede do promena u zaključcima. Ljudi bi mogli shvatiti da bi prihvatanje evroobveznica u stvari bilo povoljno po Nemačku, dok bi visina cene koja bi se morala platiti za izlazak iz evra bila veoma potcenjena.

Izneo sam neke iznenađujuće tvrdnje, npr. o tome kako bi evroobveznice mogle vrlo povoljno funkcionisati, čak i u odsustvu Nemačke. Moji proevropski prijatelji u to jednostavno ne veruju. Oni ne mogu da zamisle evro bez Nemačke. Mislim da u svojoj zbunjenosti mešaju evro sa Evropskom unijom. Te dve stvari nisu identične. EU je cilj, a evro je sredstvo da se do cilja dođe. Prema tome, ne treba dopustiti da evro uništi Evropsku uniju.

Ali, moja analiza je možda suviše racionalna. Evropska unija se meša sa evrom ne samo u popularnim predstavama, nego i u zakonima. Dakle, može doći i do toga da EU ne preživi posle izlaska Nemačke iz evra. U tom slučaju, nemačku javnost treba ubediti da napusti svoje duboko uvrežene predrasude i nerazumevanja i prihvati evroobveznice.

Želeo bih da naglasim koliko je Evropska unija važna ne samo za Evropu, nego i za ceo svet. Cilj EU je bio da postane otelotvorenje principa otvorenog društva. To podrazumeva da je nemoguće postići savršeno saznanje. Niko nije oslobođen predrasuda i pogrešnih koncepcija, nikoga ne treba okriviti za pravljenje greški. Okrivljavanje treba da počinje tek onda kada se neka greška ili pogrešan koncept otkriju, ali se ne ispravljaju. U tom slučaju se izneveravaju principi na kojima je izgrađena Evropska unija. U njenom duhu, Nemačka bi trebalo da pristane na evroobveznice i spase Evropsku uniju.

Sa engleskog posrbio Vasilije Kleftakis

[1] (Prim. VK) : Obveznice bogatih država, kupovina kojih sa sobom nosi minimalni rizik od nemogućnosti vraćanja dugova zato donose njihovom kupcu znatno niži prihod iz interesa; s druge strane – riskantnije obveznice manje solidnih država moraju da kupcu nude daleko viši nivo interesa – što mu je neka vrsta kompenzacije za upuštanje u njihovu kupovinu, a to zaduženu državu košta znatno više i doprinosi gomilanju zaduženosti.
[2] (prim. VK): To, u stvari, znači da će slabe banke (naročito banke slabih država) biti prinuđene da plaćaju daleko više interese na svoje obveznice, kako bi uopšte bile u stanju da prikupe novac.
[3] (prim. VK): Fiscal Compact je ugovor o fiskalnoj stabilnosti (Fiscal Stability Treaty), ugovor koji su 2 marta 2012 g. potpisale sve vlade članica EU, izuzev Češke i Velike Britanije.
[4] (prim. VK): U grčkoj mitologiji, Panaceja je boginja lekova.