Dame i gospodo,

Pitanje na koje danas treba da damo svoj odgovor je suštinsko za mnoge male i nezaštićene države, kao što je Srbija čiji sam predsednik.

Ono glasi:

Da li je pravda, oličena zakonima, civilizacijskim tekovinama i jednakošću, iščezla sa Zemlje? Da li oni u čijim je rukama sva moć i sila zemaljska postupaju pravedno? Ili misle da ne moraju – pošto Bog sile, kome se klanjaju, za slabe i siromašne nije predvideo pravdu već „pravo jačeg”.

Da li je pravda, kako bi rekla Simon Vej, begunac iz tabora pobednika, jer pobednik nije onaj koji je bolji i pravedniji, humaniji i tolerantniji, već onaj koji je jednostavno jači?

Pitanje danas ne postavljam samo u ime svoje zemlje, već u ime svih zemalja kojima su pomirenje i zajednički život u praštanju jedan od državnih prioriteta. Da li je Haški tribunal doprineo miru na Balkanu i koliko su dalekosežne odluke ovog suda u kontekstu misije pomirenja i promocije prava i pravde u svetu. Da li smo jednaki pred ovim sudom kao što smo jednaki pred Bogom?

Pre dvadeset godina Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ustanovio je, Rezolucijom 827 (1993), Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije nakon 1991.

Neophodnost formiranja ovog tela dokazivana je političkim stavom, da formiranje takvog Tribunala „doprinosi pomirenju i povratku i očuvanju mira“ u „posebnim okolnostima“ bivše Jugoslavije. U želji da ti ciljevi budu ostvareni, verujući da je smisao osnivanja pravda i pomirenje, nemajući šta da krije, Srbija je među prvima podržala osnivanje Tribunala i do današnjeg dana sa njim sarađuje.

Srbija danas oseća da je neopravdano dala legitimitet tom sudu u nadi da će primenom istih merila pravda biti zadovoljena za sve žrtve sukoba. Na žalost, osećanje nezadovoljenja pravde prisutno je kod srpskog naroda. Presude suda su uticale na ponovno otvaranje rana nezadovoljene pravde još iz II svetskog rata, kada je samo u Hrvatskom Aušvicu – zloglasnom logoru Jasenovac, ubijeno 700 hiljada Srba i mnogo manje Jevreja, Roma i drugih, od čega 50 hiljada dece, čime je stvoren jaz nepoverenja koji će opteretiti buduće generacije.

1. U zvaničnom nazivu Tribunala sadržana je i reč prosecution – „progon“, odn. (krivično) „gonjenje“, što apsolutno odudara od evropske pravne tradicije. Naime, sud ne može biti instrument progona (to je tužilaštvo), već, naprotiv, nezavisni organ koji nepristrasno, bez ikakve diskriminacije, vaga argumente kako tužilačke strane, tako i odbrane okrivljenog, kao druge (ravnopravne) strane. Haški procesi su od samog početka do sada pokazali da takve ravnopravnosti nema, jer je tužilačka strana, u svim postupcima i u svakom smislu, bila favorizovana na štetu (odbrane) okrivljenog.

Tužilac ima različite prednosti nad okrivljenim. Npr: isključivi pristup medijima u kojima objašnjava svoje stanovište i komentariše suđenje iz svog ugla; tužilac ima mnogo brojniji tim i neuporedivo veća tehnička i finansijska sredstva, a sve to tako koristi da okrivljeni objektivno nije u mogućnosti da odgovori na adekvatan način; pa tako tužilaštvo dostavlja okrivljenom podneske na stranom jeziku bez adekvatnog prevoda; a okrivljenom se oduzima mogućnost da se sam brani, već mu se nameće branilac protivno njegovoj volji.

Ako tužilačka strana podnese optužnicu i prateće materijale koji se mere stotinama hiljada, pa i milionima stranica, tako da je prosečnom čoveku potrebno nekoliko godina samo da pročita takve materijale, a suđenje se ograničava kratkim rokovima, onda je svakom razumnom čoveku jasno da se tu radi o zloupotrebi procesnih prava tužilačke strane, koja ima za posledicu ometanje prava na odbranu okrivljenog, odn. materijalno uskraćivanje prava na odbranu.

Ako se, uz to, okrivljeni drži godinama u pritvoru (suštinski u zatvoru jer je jedna privremena mera pretvorena u krivičnu sankciju-kaznu – pri čemu je slučaj optuženog Vojislava Šešelja koji provodi 11-estu godinu u pritvoru, bez presedana u svetskoj istoriji, a da se ne otpočinje sa suđenjem, jer tužilačka strana nije bila u stanju da pribavi dokaze za svoju unapred, dakle bez dokaza, sačinjenu optužnicu, onda tu nije nužna visoka nauka da pokaže i dokaže da su u pitanju najgrublje povrede ljudskih prava okrivljenog koje čini kako tužilaštvo, tako i Tribunal.

S druge strane, troškovi odbrane pred Tribunalom su izuzetno visoki i ni jedan okrivljeni nije u stanju da sam, sopstvenim sredstvima pokrije te troškove. Zato Tribunal plaća branioce i to sa spiska koji sam sastavlja.

Drugim rečima, branioci okrivljenih u haškim procesima su pod finansijskom kontrolom Tribunala, pa se (objektivno) postavlja pitanje njihove nezavisnosti i nepristrasnosti. Ovo tim pre što je bilo slučajeva da se neki branioci naknadno brišu sa tog spiska.

2. Nije sporno da sva savremena prava i međunarodni pravni poredak insistiraju na nezavisnosti sudstva (zato i postoji podela vlasti na zakonodavnu, upravnu i sudsku). Tribunal se od trenutka formiranja finansirao iz budžeta zainteresovanih država, odn. njegovo funkcionisanje, pa i sam opstanak direktno je zavisio od interesa „zaniteresovanih država“!

3. Akt o osnivanju Tribunala ograničava njegovu nadležnost i u pogledu vremena: samo za događaje posle 31. decembra 1991. godine. Razlog za to je isključivo političke prirode, jer se na taj način isključuje pitanje zločina protiv mira. Zločin protiv mira, logično, prethodi svim drugim zločinima koji se mogu učiniti u ratnom sukobu, pa je zato i teži i opasniji, Međutim, u zločin protiv mira prema bivšoj SFR Jugoslaviji nesumnjivo su upletene i velike sile, pa bi suđenje koje bi obuhvatilo i zločin protiv mira razotkrilo nesumnjivo učešće sila koje su i najviše zaslužne za formiranje Tribunala.

4. Jedno od civilizacijskih pravila je da se u svakom slučaju mora obezbediti nesumnjiva i bezuslovna nepristrasnost svakog sudije ponaosob. Pitamo se kakva je to nepristrasnost kada se, upravo u toj sredini gde treba da se sudi, sistematski stvara atmosfera linča u odnosu na sve što je srpsko.

Moćna sredstva informisanja na Zapadu stvorila su sliku o apriornoj krivici Srba. To proizilazi iz svake TV emisije, članka, istupanja javnih ličnosti. To se vidi i iz broja osumnjičenih za ratne zločine, a to se vidi i iz broja uhapšenih i, u stvari, kidnapovanih osumnjičenih lica.

5. Američka pravila procedure strogo predviđaju da: s jedne strane nezakonito hapšenje automatski znači oslobođenje osumnjičenog; s druge strane, dokazi koji se pribave na protivpravan, nezakonit način takođe se ne uzimaju u obzir, čak i kada sa izvesnošću dokazuju krivicu okrivljenog.

Eklatantni primeri nezakonitog hapšenja, odn. otmica i pribavljanja dokaza na nezakonit način su pravilo kada je reč o Srbima.

Tribunal je čak uveo i potpuno novu ustanovu procesnog krivičnog prava, takozvano preventivno hapšenje. Naime svedok je mogao da bude priveden, bez ikakvog prethodnog poziva, što je praktično kidnapovanje, a ne privođenje. Mnogi su lišeni slobode bez sudskog naloga, držani u pritvoru, izlagani torturi i psihičkim pritiscimo kroz saslušavanja koja su trajala i po dvadeset časova dnevno.

Nehuman tretman je nastavljan i za vreme suđenja, pretresi i izvođenje dokaza održavani su beskrajno dugo i na njih dovođeni pritvorenici ozbiljno narušenog zdravlja, što je u svim slučajevima rezultiralo smanjenim procesnim kapacitetom za odbranu, a u nekoliko slučajeva imalo smrtni ishod optuženog lica.

U više slučajeva pribavljeni su dokazi bez prethodne saglasnosti suda ili drugog organa i to je sud okarakterisao samo kao sitan prekršaj. Za Srbe ne važe pravila civilizovanog sveta i sud ne odbacuje dokaze koji su nezakonito pribavljeni, ali. Sud smatra da bi se deljenje pravde našlo pred opasnom preprekom kada zbog neke manje povrede pravila postupka, čija primena nije obavezna za sudsko veće, kao dokaz ne bi mogao da se prihvatiti materijal koji poseduje relevantnost i dokaznu vrednost. Time je dao podsticaj za nezakonito pribavljanje dokaza, čime će oni koji tome pribegavaju biti podstaknuti da postupaju protivpravno.

6. Sigurno najveća antinomija u pogledu izvođenja dokaza tiče se svedoka. Svi dokazi protiv Srba zasnivaju se na svedocima. Kada se ispituje svedok osnovno je pitanje da li je u sukobu sa okrivljenim – u ovom slučaju nije reč o običnom sukobu, već o ratnom sukobu, tako da je putem svedoka mogućno dokazivanje bilo čega. Jedno od osnovnih pravila je i mogućnost suočenja okrivljenog i svedoka – pred Tribunalom je i to nemoguće, jer okrivljeni niti zna ko je svedok niti ga može videti iza paravana!

Samo da pomenem da je Inter-američka komisija, u svom izveštaju o stanju ljudskih prava u Kolumbiji, budući da je postojala mogućnost zasnivanja presude na izjavama tajnih svedoka bila „uznemirena činjenicom da je taj sistem još uvek deo zakona Kolumbije“, i pozdravila odluku Ustavnog suda Kolumbije, kojom je dekret koji je to dopustio proglašen neustavnim.

Komitet je izjavio da taj sistem nije u skladu sa članom 14. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, posebno sa paragrafima 3(b) i (e).

Unakrsno ispitivanje je u slučaju tajnog svedoka suštinski nemoguće, a o pobijanju tvrdnje da je svedok bio u mogućnosti da sazna i spozna činjenično stanje da i ne govorimo.

7. Jedno od osnovnih načela krivičnog postupka (i prava uopšte) je načelo pravne sigurnosti. Pravila postupka Tribunal menja čak i u toku samog postupka (do sada su menjana preko dvadeset puta!), a to je i bukvalno nezabeleženo u istoriji pravne civilizacije.

8. Do formiranja Tribunala ni jedan pravnik nije mogao da sanja da se kazne mogu određivati na osnovu „podzakonskih“ akata, odn. jednostranih odluka koje nemaju nikakvo pravno utemeljenje, i to retroaktivno!

Tribunal odmerava kazne na osnovu svog Statuta i Pravila procedure koje sam donosi, a koji nisu ni postojali u vreme eventualnog izvršenja dela!

9. Pojam “Zajednički zločinački poduhvat” Haški Tribunal je uveo tek šest godina posle otpočinjanja sa radom, kada je uvideo da tužilac, i pored svih prednosti koje su mu u postupku pružene, nije u stanju da dokaže odgovornost najviših funkcionera koji su se borili protiv secesije i koji su stali u odbranu naroda (treba napomenuti da mnogi od tih političkih i vojnih funkcionera i nisu Srbi).

Da parodija bude veća, zajednički zločinački poduhvat je u Nirnberškom procesu, vođenom protiv nemačkih političkih i vojnih glavešina, upotrebljen isključivo u smislu dela zločina protiv mira, odn. planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresivnog rata, delo koje je u haškim procesima isključeno iz nadležnosti!

Ta konstrukcija „Zajednički zločinački poduhvat” je u Tribunal uvedena iz angloameričkog trgovinskog prava (zajednički poduhvat), vezana je za imovinsku odgovornost i nema nikakvog pravnog utemeljenja u krivičnim stvarima.

10. Treba dodati da je Tribunal uveo i komandnu odgovornost, kao vrstu objektivne krivične odgovornosti, po kojoj bi se mogao osuditi svaki visoki političar ili vojni starešina. Čl. 7 Statuta Tribunala govori o individualnoj odgovornosti, a zajednički zločinački poduhvat i komandna odgovornost prirodno upućuju na kolektivnu odgovornost. Cilj je očigledan: da se ako ne neposredno, a ono posredno, preko povezivanja najviših državnih i vojnih funkcionera, okrivi država (odn. državni entitet) i to, u slučaju haških procesa, samo Republika Srbija i Republika Srpska. Dokaz je jednostavan, po ovom osnovu su osuđeni samo srpski funkcioneri, a drugi ako su i optuženi, bili su na kraju oslobođeni (npr, Ante Gotovina, Mladen Markač, Ramuš Haradinaj).

Pa ipak, Haški tribunal radi i pokrenuo je procese protiv više od 160 lica. Ove su činjenice, donekle, poznate svetskoj javnosti. U Republici Srbiji nema, pak, građanina koji ne zna za Hag – kako se, uobičajeno, po gradu u kome se nalazi, naziva i međunarodni tribunal. Kao da ima više verzija pravde, u srpskom jeziku postoji i izraz „haška pravda“, kao objašnjenje za nepravednu pravosudnu odluku zasnovanu na neistinama i donetu pod političkim pritiskom.

Kritički stav koji postoji prema Haškom tribunalu u Srbiji nije politički motivisan. Kao što ni saradnja moje zemlje sa Haškim sudom nije bila politički uslovljena i izazvana željom da se iz nje nešto dobije. U Srbiji se rad tribunala ocenjuje kao pristrasan a to je za određene međunarodne krugove rezultat nacionalističkog pristupa i želje da se umanji težina počinjenih zločina.

Republika Srbija i njeno rukovodstvo – uprkos dvodecenijskoj praksi Suda koja je odudarala od standarda u srpskom pravosuđu, tačnije, nije ispunjavala standarde – verovali su i veruju da zločinci treba da budu kažnjeni. Samo zbog toga, Republika Srbija izručila je Haškom sudu 46 okrivljenih, među kojima i dvojicu bivših predsednika, članove vlade, trojicu načelnika Generalštaba svoje vojske i više policijskih i vojnih generala.

Saradnja sa Haškim sudom bila je naša iskrena želja da doprinesemo pomirenju na prostorima bivše Jugoslavije, a ne rezultat pritisaka. Zato je Srbija, često ugrožavajući svoje nacionalne interese, u potpunosti odgovorila na skoro sve zahteve za pomoć koju su tražili Tužilaštvo iz Haga ili optuženi, a nijedan zahtev da se ostvari uvid u arhive nije odbijen.

Srbija se, kao skoro nijedna zemlja na svetu, gotovo odrekla svog suvereniteta, i preko 750 svedoka oslobodila obaveze čuvanja državnih tajni kako bi im omogućila da daju svoje iskaze u Sudu. Srbija je čak izručila i direktora obaveštajne službe, što je nezabeležen slučaj u svetu.

Haški procesi vode se u ime najviših humanitarnih vrednosti, a danas su one izražene u tzv. ljudskim pravima. Primena prava koja u stvari vodi u antipravo, u prošlosti je opravdavana sa crkvenih predikaonica, a napretkom tehnike, putem štampe, filmskih novosti i filma, sve do televizijskih emisija lokalnog i globalnog tipa. Inkvizicija je spaljivala na lomači da bi bila zadovoljena „Božanska pravda“, koja zahteva da se Satanini poklonici očiste kroz plamen, jer je to i za njihovo dobro! Pariski procesi su imali za zadatak da kroz „pravni teror“ odstrane one koji su protiv slobode, jednakosti i bratstva među ljudima, kao najvišim humanističkim vrlinama.

Moskovski procesi su se opravdavali borbom protiv izdajnika najviših komunističkih, odn. ljudskih vrednosti, oličenih ne samo u pravnoj, već i u ekonomskoj jednakosti. Sa stanovišta nauke i etike, haški procesi mogu da se stave u istu ravan sa procesima koje je vodila Inkvizicija, kao i sa pariskim i moskovskim procesima.

Postupci protiv Srba su motivisani kažnjavanjem i odmazdom, a odmazda, naročito u savremenom pravu, nikada ne može da bude opravdana kao pravedna.

Haški postupci su bez pravde i pravednosti, a bez njih nema dostojnog razloga postojanja čoveka. Ne može se biti pravedan prema nekima, a prema drugima ne. U jednakim slučajevima mora se jednako postupati, u protivnom ne samo da će pravednost biti odsutna, već će nepravda zauzeti sav upražnjeni prostor.

Kako objasniti da skoro niko, osim u jednom slučaju u Bosni i u jednom slučaju na Kosovu, nije bio pravnosnažno osuđen za zločine nad Srbima. Pokazuje se da je Dejvid Harland bio u pravu kada je u decembru 2012. u „Njujork tajmsu” napisao citiram: „Nije u redu da samo Srbi snose odgovornost za zločine u ratovima u Jugoslaviji. Presude koje se izriču samo Srbima nemaju smisla ni u pogledu pravde, ni u pogledu realnosti, ni politike. Mnogo je loše biti srpska žrtva nekog zločina na području bivše Jugoslavije. Tokom proteklih ratova na Balkanu, Srba je raseljeno – etnički očišćeno više nego ijedne druge zajednice. Najviše Srba je ostalo etnički raseljeno dan danas. Gotovo niko za to nije odgovarao, a kako stoje stvari niko i neće”, kraj citata.

To ni na koji način neće doprineti da do istine dođe i da bude uspostavljeno istinsko pomirenje na prostorima bivše SFRJ. Kod Hrvata i Bošnjaka ovakve presude Haškog tribunala podstiču egzaltiranost i trijumfalizam, koji preti da se nekada u budućnosti ponovi, dok kod Srba one izazivaju frustriranost i depresivnost.

Posebna priča su statistike o broju optuženih i osuđenih pred Haškim tribunalom. Iako je zvanični ekspert UN, Haškom tribunalu predao nalaz, mišljenje, prema kojem ne postoji izrazito velika disproporcija u broju poginulih u ratovima, broj optuženih i naročito broj osuđenih za zločine u kojima su žrtve bili Srbi je izrazito mali.

Ukupna visina kazni do sada izrečenih srbima je oko 1150 godina dok su predstavnici drugih naroda za zločine nad srbima osuđeni na ulupno 55 godina.

Govorimo o istinskom pomirenju, a vrlo često pomirenje, čak i kada je zasnovano na istini, na istinitim činjenicama, može da bude lažno, neiskreno, licemerno. Pogotovu kada pre pomirenja ipak nismo uspeli da dođemo do prave i potpune istine. „Haška suđenja”, čini se, uglavnom neće uspeti da dosegnu pravu i potpunu istinu, pa će i pomirenje biti nametnuto i neiskreno.

Moglo bi se reći da istina uopšte ne mora voditi pomirenju, iako je tačno da pomirenje koje nije zasnovano na istini već na obmani, obično nije dugog veka i lažno je i licemerno.

Istina može da bude i rasterećujuća katarza, ali isto tako i opterećenje za ubuduće. Ipak, ne može se osporavati da je želja za postizanjem „istine i pomirenja”, kao i želja za uspostavljanjem individualne krivične odgovornosti za ratne zločine, nešto što je u principu pozitivno.

Radi se, pojednostavljeno rečeno, o pitanju da li je i koliko Haški tribunal u svom radu bio objektivan, nepristrasan, te da li je i koliko on uspeo da dođe do „istine” i posledično tome do kasnijeg „pomirenja”?

Da li je uspeo da predupredi buduće zločine i zadovolji pravdu koju su tražile hiljade žrtava i njihovih porodica, ali i da doprinese uspostavljanju trajnog mira na prostorima bivše Jugoslavije?

Skoro sve presude Haškog suda pokazuju da javno postavljeni zadaci nisu ispunjeni, a nepokretanje postupaka protiv nekih lica dokazuje da se, možda, nije ni želelo ostvarenje misije zbog koje je Tribunal, navodno, stvoren.

Srbija ne želi da ospori da su u nekim predometima u Sudu utvrđene nepobitne činjenice i da su odgovorni za teška kršenja međunarodnog prava zasluženo kažnjeni. Njihovim izvođenjem pred lice pravde je, istina, sprečeno njihovo dalje zločinačko delovanje.

Stanovništvo u državama nastalim od bivše Jugoslavije, a tako i u Srbiji, trebalo bi da se, imajući ih u vidu, sa pijetetom i poštovanjem odnosi prema njihovim žrtvama.

Srbija ne negira krivicu da su u ratnom vihoru Srbi činili zločine. Srbija osuđuje zločine svojih sunarodnika, ali to treba da učine i države u ime kojih su takođe činjeni užasni zločini prema srpskom narodu.

Doprinos Haga u nekim slučajevima je uočljiv, međutim ozbiljnu i tešku senku na rad čitavog Suda baca činjenica da su politički lideri samo jedne strane – srpske – u Hag došli kao okrivljeni, a iz njega otišli kao krivi.

Ta senka posebno se nadvila nad reputacijom Haškog suda posle oslobađanja od krivice hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača, komandanta tzv. Oslobodilačke vojske Kosova Ramuša Haradinaja i bošnjačkog vojnog vođe u Istočnoj Bosni Nasera Orića. Delovanje Haga u tim slučajevima samo je čvrsta podrška izgradnji kulture nekažnjavanja, ukazivanje zločincima na svim meridijanima da, ako imaju nečiju političku podršku, slobodno mogu da ubijaju, proteruju, siluju, pale, razaraju, pljačkaju…

Kada sam rekao da Srbija veruje da zločinci treba da budu kažnjeni mislio sam da svi izvršioci, organizatori i naručioci treba da budu izvedeni pred sud. Nažalost, Haški tribunal, sada je to sasvim jasno, nije bio tog uverenja.

Nijedan politički prvak hrvatske, bošnjačke ili albanske nacionalnosti, niti ijedan viši oficir Hrvatske vojske, nekadašnje Armije Bosne i Hercegovine ili tzv. Oslobodilačke vojske Kosova nije bio optužen, odnosno osuđen za zločine nad Srbima.

Srbija je svoju saradnju sa Haškim sudom okončala. Sudu je dato više nego što bi ijedna druga država bila spremna da dâ, ali posle oslobađajućih presuda Gotovini, Markaču, Oriću i Haradinaju, ogorčenje čitave srpske javnosti, bez obzira na partijske razlike i etničku ili versku pripadnost njenih građana, dovelo je do odluke srpske vlade da sa Tribunalom sarađuje samo na tehničkom nivou.

Kao predsednik Srbije, dužan sam da branim svoj narod. S druge strane, ne želim niti sam u obavezi da štitim one njegove pripadnike koji su u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili u Srbiji prekršili zakone. Moja zemlja, tokom slavne prošlosti, ratovala je dugo i teško braneći svoju, i ne samo svoju, slobodu.

Nikada na njenu borbu nije pala sumnja da je bila nepravedna ili da su tokom sukoba srpski vojnici ugrožavali živote nedužnih ili da su se nedostojno odnosili ni prema neprijatelju ni prema civilima sa druge strane.

Kada je, po prvi put u istoriji, pala sumnja za zločine i na neke pripadnike naše armije i policije, odnosno na njihove civilne zapovednike, Srbija ih je – čim je to bilo moguće – uhapsila i isporučila Haškom sudu. Neki od njih dobrovoljno su se predali.

Kao predsednik Srbije, nemam, međutim, ni pravo da ne ukažem da su nekadašnji lideri Hrvata, Bošnjaka i kosovsko-metohijskih Albanaca, takođe, odgovorni za stradanje Srba.

Hiljade ubijenih, raseljenih i poniženih traže pravdu i istinu koju Haški sud nije želeo da pokaže svetu.

Hrvatski generali Markač i Gotovina oslobođeni su odgovornosti za ubijanje i proterivanje civila iz Srpske Krajine iako su zločini nad njima dokazani i u samom Haškom sudu. Ako oni za njih nisu krivi, ko onda jeste, zapitali su se i međunarodni posmatrači nakon izricanja presude Žalbenog veća.

Hrvatske trupe proterale su preko 300.000 Srba iz krajeva koje su vekovima nastanjivali njihovi preci. Pomirenja bez povratka onih koji žele da se vrate u svoje domove – od kojih je veliki broj, nažalost, srušen – ne može biti, a nekažnjavanje i, još opasnije, glorifikovanje zločinaca, ne doprinosi pomirenju, zadatku koji je pred sobom, u velikoj meri, imao i Haški tribunal.

Više od 2.000 žrtava iz Bratunca, Kravice i okolnih mesta u Istočnoj Bosni u kojima su delovale bošnjačke snage pod komandom Nasera Orića čeka da se makar neko od učinilaca kazni.

Srbi sa Kosova i Metohije organizovano su kidnapovani, a potom su im vađeni organi koji su prodavani na crnom tržištu. Istorija ne pamti takve zločine. Haški sud, umesto da ih procesuira, uništio je dokaze.

Stotine hiljada proteranih, hiljade ubijenih i kidnapovanih na Kosovu i Metohiji nisu bili dovoljan razlog Haškom sudu da komandante i pripadnike tzv. Oslobodilačke vojske kazni, nego je, tokom postupka, Haradinaju, što je slučaj bez presedana, dozvolio da se bavi politikom. A dozvolio mu je, zapravo, da uklanja i zastrašuje svedoke. Katastrofalno zvuče podaci o tome da li su Hrvati suđeni zbog zločina nad Srbima, ili pretežno (samo) zbog zločina nad Bošnjacima, i obrnuto, da li su Bošnjaci suđeni samo zbog zločina nad Hrvatima ili su isto tako suđeni i zbog zločina nad Srbima, kako i koliko često.

Srbi se kao žrtve u delatnostima Haškog tribunala gotovo uopšte ne pojavljuju, naime, i kada je Haški tribunal sudio Hrvatima ili Bošnjacima, onda im je sudio zato što su Hrvati ubijali Bošnjake-muslimane ili su Bošnjaci-muslimani ubijali Hrvate.

Tek samo u nekoliko slučajeva: Haradin Bala na Kosovu je za zločine nad Srbima osuđen i dobio kaznu zatvora od 13 godina; Zdravko Mucić, 9 godina, Hazim Delić 18 i Esad Landžo 15 godina zatvora.

Ovi podaci mogli bi sugerisati sledeći zaključak: među učiniocima ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije skoro isključivo su Srbi, a što je posebno interesantno, među žrtvama tragičnih ratova, skoro da uopšte nema Srba. Neko pokušava da utemelji konstataciju da je srpska strana bestijalno, orgijastički ubijala i sprovodila genocid, dok je druga sedela skrštenih ruku i bavila se svakodnevnim poslovima i humanitarnim radom.

Nisu u tom ratu koji nas je sve uništio jedni samo ginuli, a drugi samo ubijali. Možda je sve bilo uvertira za otimanje Kosova i Metohije od Srbije koje je sada na delu, i u koje je umešana organizacija najmodernijih i trebalo bi da bude, najpravednijih zemalja. Da, ali i najmoćnijih, iz čijih redova je pravda pobegla.

Jasno proizilazi da je u vezi sa žrtvama, sa brojem nastradalih, pa i u vezi sa svim ratnim zločinima, u medijskoj, ali i ne samo medijskoj sferi bilo vrlo mnogo preterivanja. Medijska demonizacija Srba urađena je tako brzo, i sa neverovatnim jednoumljem i nekritičnošću zapadnih medija, koji čitave dve decenije nisu dozvoljavali da se pojavi bilo kakvo drugačije mišljenje i tumačenje događaja.

Ako neki budući istraživač, budući istoričar, samo na osnovu broja optuženih i osuđenih Srba, Hrvata i Musimana bude zaključivao o ratu u BiH, zaključiće da su samo Srbi ubijali Hrvate i Muslimane (Bošnjake), da skoro uopšte nije bilo ubijenih Srba, a da su tu i tamo Hrvati ubijali Bošnjake, a skoro nimalo Bošnjaci Hrvate.

Ovo na vrlo upečatljiv način odslikava stanje stvari kada je u pitanju neobjektivnost i pristrasnost samog tribunala. Haški tribunal trebalo je da ima, makar formalno, glavnu ulogu u procesuiranju ratnih zločina na prostorima bivše Jugoslavije. Međunarodno učešće u tom zadatku trebalo je da osigura nepristrasnost.

Ako u tome nije uspeo Haški sud, uspeo je, donekle, Savet Evrope. Specijalni izvestilac te najstarije evropske organizacije Dik Marti, senator iz Švajcarske, dokazao je, a Parlamentarna skupština Saveta Evrope potvrdila je da su neki od sadašnjih albanskih prvaka sa Kosova i Metohije organizovali, potkraj XX i početkom XXI veka, kidnapovanja i ubijanja Srba kojima su organi vađeni i prodavani.

Kada je Srbija, onemogućena da sama sprovede sudski postupak za te zločine koji, do sada, nisu viđeni nigde na svetu, zatražila da Savet bezbednosti, osnivač Haškog tribunala, bude nadležan za istragu, međunarodna zajednica nije za to imala sluha. Valjda zato što su žrtve bili pripadnici mog naroda, Srbi, kojima je, izgleda, dozvoljeno uzimati srca i bubrege i njima trgovati kao da su roba.

Apelujem na vas, dragi prijatelji, da podržite Srbiju u naporima da se o tom i drugim zločinima sazna istina, a da krivcima bude izrečena pravedna kazna. Za pomirenje nikada nije kasno. Skoro 70 godina od okončanja Drugog svetskog rata, dogovorio sam se sa predsednikom Mađarske da, na simboličan način, budemo začetnici istorijskog izmirenja Srba i Mađara, suseda koji su se u toku tog sukoba našli na dvema stranama. Podići ćemo spomenike žrtvama i poslati poruku sadašnjim i budućim naraštajima da žive u miru sa svojim komšijama.

Srbija i ja spremni smo da ne čekamo 70 godina da bismo se pomirili sa komšijama sa kojima smo nekada živeli u istoj državi ili sa kojima, mislim na Kosovo i Metohiju, i danas živimo u jednoj zemlji.

Duboko sam uveren da je Haški Tribunal odmogao kada je taj proces u pitanju i da ga je, verovatno, nepotrebno odložio na naredna pokolenja. Svakako ga je, u velikoj meri, usporio i otežao. Ako je jedna strana nezadovoljna radom Haškog tribunala, do stvarne istine i pomirenja neće doći. Da bi se došlo do istine i pomirenja, odnosno do istinskog pomirenja, potrebno je da obe (sve tri) strane budu makar podjednako i zadovoljne i nezadovoljne.

Ovakvim presudama ta vrsta ravnoteže, a ravnoteža je osnov pravde, ni na koji način nije uspostavljena, ali koga je u Hagu briga za sve to. Da li je tribunal izazivajući kod jednog naroda osećaj da mu je počinjena nepravda, a kod drugog trijumfalizam, doveo do pomirenja i otklonio bojazan da bi se građanski rat iz devedesetih mogao ponoviti.

Prikrivanje istorijske istine ne daje dobre plodove. Niko ne pominje da je na današnji dan, 10. aprila 1941, formirana prohitlerovska nacistička „Nezavisna Država Hrvatska”. U vihoru Drugog svetskog rata, hrvatski fašisti, uz pomoć Trećeg Rajha, stvorili su zločinački poredak koji je, za četiri godine, ubio više od milion Srba, Jevreja i Roma.

Ta istina skrivana je zarad lažnog bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, a istorija se, posle 50 godina, u jugoslovenskim ratovima ponovila.

Međunarodni sudovi, stoga, treba da utvrde istinu. Bez istine nema ni pomirenja. A do istine se, najčešće, ne dolazi preglasavanjem, kako su, po pravilu, donošene presude i druge odluke u Haškom tribunalu. Još manje u tom naporu pomažu politički pritisci, ucene, zastrašivanja i podmićivanja – svedoka, optuženih, tužilaca ili sudija, svejedno je.

Možda se očekivalo da Srbija, zauzeta svojom brigom, manje pažnje posveti radu drugih međunarodnih pravosudnih institucija, kao što su Međunarodni krivični tribunal za Ruandu, Specijalni sud za Sijera Leone, Specijalni paneli Okružnog suda u Diliju, Posebna odeljenja u sudovima Kambodže, Specijalni tribunal za Liban i, naročito, Međunarodni krivični sud.

Kao odgovorni član Ujedinjenih nacija, Srbija prati i podržava rad ukupnog međunarodnog pravosuđa, ali, pošto je sama iskusila nesavršenost međunarodnog sudstva, spremna je da sasluša i kritičke argumente koje iznose naši prijatelji iz drugih delova sveta. Zapravo, iz Afrike, sa čijim državama Srbiju vezuje višedecenijsko prijateljstvo, zasnovano na saradnji, razumevanju i međusobnom uvažavanju. Izgleda da je međunarodna pravda odlučila da previdi zločine na drugim kontinentima i da kažnjava samo neke. To se svrstava u diskriminaciju kojoj smo tako često bili izloženi.

Nadamo se da zločina više neće biti, ali očekujemo da se nastave istrage i za nedela do sada počinjena van Afrike ili Balkana, protiv svih počinilaca, bez obzira na njihovo državljanstvo, boju kože, imovno stanje ili politički položaj.

Ponavljam da se najiskrenije zalažem za kažnjavanje krivaca, za nezaboravljanje zločina i za pomirenje, ali naglašavam da selektivna pravda, koja važi samo za neke – pa bili oni sa prostora bivše Jugoslavije ili iz Afrike – koja neke zaobilazi, ne doprinosi miru i stabilnosti. Samo jednako postupanje u jednakim situacijama i kažnjavanje svih odgovornih za kršenja zakona pokazaće svetskoj javnosti i građanima država u kojima su se zločini dogodili da su međunarodni sudovi ustanovljeni da pomognu, a ne da ostvare interese moćnih.

Republika Srbija svoju opredeljenost za poštovanje međunarodnog prava potvrdila je i potpisivanjem Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda, još 2000. Uloga međunarodnog pravosuđa i, posebno, Međunarodnog krivičnog suda treba da bude ne samo u preuzimanju nadležnosti od nacionalnih sudova, već i u pružanju pomoći domaćim sudovima da procesuiraju teška kršenja prava.

Zato Međunarodni krivični sud, čiji rad Srbija snažno podržava i u čiju misiju veruje, treba da ima na umu potrebe raznih delova sveta, ali i činjenicu da zločinaca ima i među „prosvećenim“ narodima i da – imajući u vidu brojne sistemske omaške i konstrukcione greške, ali i voljne promašaje i previđanja koje su načinili ad hoc međunarodni tribunali – bude uistinu i međunarodni i nezavisan, kakvi svi sudovi moraju i biti.

Svrha kažnjavanja, međutim, ne treba da bude odmazda. Prosvećeni narodi davno su prestali da o kazni misle kao o osveti. Osveta je, kao i milosrđe, od Boga. Kazna, ako je pravdena, treba da zločinca spreči da delo ponovi. I da drugima ukaže da će se suočiti sa pravdom ako izvrše ratne zločine. Ali svrha kažnjavanja je i resocijalizacija učinilaca. Ne oprost, već, koliko je moguće, ponovno vraćanje u normalan život.

Izdržavanje kazne zatvora u stranoj zemlji, daleko od porodice, u nepoznatom okruženju i bez znanja domaćeg jezika ne doprinosi naznačenim zadacima.

Moja zemlja garantuje da Srbi koji su osuđeni pred Haškim sudom, ako im se dozvoli da kazne zatvora izdržavaju u Srbiji, neće imati povlašćeni tretman i spremna je da prihvati međunarodni nadzor.

Nijedno lice ne bi bilo pušteno na privremenu slobodu bez odluke Haškog suda, Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične tribunale ili nekog drugog tela Ujedinjenih nacija koje bi bilo nadležno za ta pitanja.

Apelujem, stoga na Haški sud i na generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, da iznađu formalni način i dozvole osuđenim Srbima da na odsluženje kazne budu poslati u Srbiju.

U Haškom tribunalu nismo našli punu pravdu za zlostavljane, proterane, ubijene srpske žrtve. A one postoje, kao što postoje i njihove porodice bez utehe i pravde, kao što postoje oni koji su počinili zločine nad Srbima. Postoje žrtve a ne postoje kazne koje smo od Haškog tribunala s pravom očekivali za te zločince.

Savremeni međunarodni odnosi svakako zahtevaju i međunarodnu pravdu. Haški Tribunal nije ispunio osnovni proklamovani cilj – pomirenje u regionu, i zato ne može biti ni budućnost međunarodne pravde, već samo njena ružna prošlost. Korist od haškog Tribunala postoji samo utoliko što je sada potpuno jasno da je način njegovog osnivanja, njegov celokupni rad (primena materijalnog i procesnog prava, odmeravanje i izvršavanje sankcija) pokazao da se tako više nikada ne sme raditi.

Međunarodna pravda je danas preko potrebna, ali legalna i legitimna. Međunarodnu pravdu može da sprovede isključivo stalni Međunarodni sud pravde.

Dokaz za to je, pored ostalog, i odsustvo predsednika ili bilo kog predstavnika Haškog tribunala.

Ako ne poštuju najdrevnije pravno pravilo „Audiatur et altera pars“ (saslušajmo i drugu stranu) kako da od njih očekujemo i minimum prava i pravde?

Dame i gospodo,

Himna moje zemlje – Republike Srbije – je molitva. Svaki put kada je pevamo obraćamo se Božjoj pravdi, da nas sačuva, spase i da čuje naš glas istine.

Srbiji se danas spočitava da je isuviše posvećena istoriji i da preterano inklinira patriotizmu. Mi ne osećamo potrebu da se pravdamo zato što imamo istoriju. Da se pravdamo zato što smo tokom istorije bili na strani istine, na strani saveznika, braneći domovinu. Mi nemamo čega da se stidimo, već imamo na šta da budemo ponosni.

Da, bili smo izvrgnuti ruglu, podsmehu, uvredama… Mi se takvoj nepravednoj slici suprotstavljamo kako najbolje znamo i umemo. Naša snaga je u istini za koju se borimo i od te borbe ne želimo da odustanemo. Pravda je možda slepa, spora i možda su njeni tasovi čas gore, čas dole, ali naša je dužnost da na tas istine neprekidno dodajemo činjenice i dokaze, koji će doprineti da se ona dosegne.

Govor predsednika Srbije u Generalnoj skupštini UN 10. aprila 2013. U Njujorku