Izvor: Geopolitika

Više od trideset godina Alen de Benoa se metodički bavi naučnim, analitičkim i intelektualnim radom u oblasti ideja. Pisac, novinar, esejista, filozof i govornik, on je objavio više od 50 knjiga i 3.000 članaka, koji su prevedeni na petnaestak različitih jezika.

Njegova omiljena područja su politička filozofija i istorija ideja. No on je takođe i autor brojnih dela koja se odnose na arheologiju, narodne tradicije, istoriju religija i nauku o životu.

Alen de Benoa se ne obazire na ideološka pomodarstva. I premda se njegovo delo sve više ceni u sve većem broju zemalja, Alen de Benoa je i dalje ličnost koju izbegavaju u Francuskoj, gde se njegovo ime često dovodi u vezu sa jednom „novom desnicom“, u kojoj on samog sebe nikada nije stvarno prepoznao. De Benoa sarađuje sa drugim evropskim misliocima slične idejne i duhovne orijentacije. U Srbiji su neki njegovi tekstovi prevedeni i objavljeni početkom devedesetih godina a njegova saradnja sa ruskim intelektualcima okupljenim oko ideja koje personifikuje Aleksandar Dugin kontinuirana je i plodotvorna.

Vaš javni angažman često povezuju s imenom „nove desnice“. Da li je to samo jedan teorijski koncept, ili intelektualni krug ljudi bliskih vašim idejama, ili jedna šira idejna i politička platforma oko koje se mogu okupiti određene političke snage? Vi ste u jednom intervju izjavili: „Suočena sa destrukcijom uma, dezintegracijom društva, uništenjem stvarne demokratije, nova desnica iznad svega ima dužnost da se bori za revitalizaciju kolektivnog života posvećenog darežljivosti, odlučnosti i solidarnosti“. Vaš zaključak je pravilan, ali kako ga javno operacionalizovati na opštu korist?

— Izraz „nova desnica“ je izvorno samo etiketa koju su izmislili mediji 1979. godine, nazivajući tako pokret ideja koji je postojao već više od deset godina. Nova desnica (ND) je u stvari jedna filozofska škola, jedna vrsta think-tank, koja isključivo deluje u oblasti političke filozofije, društvenih nauka, istorije ideja. Već skoro pola veka ova škola se izražava kroz razne publikacije („Nova škola“, „Elementi“, „Kriza“), knjige, kolokvijume, konferencije itd. Taj rad joj je omogućio da formuliše koncepciju sveta, koncepciju postojanja koja se radikalno razlikuje od dominantne ideologije. Među njenim omiljenim temama su odbrana raznolikosti naroda, kritika kapitalizma i tržišnih vrednosti, odbijanje liberalizma i novčanog sistema, angažovanje u korist Evrope, raskid s univerzalizmom u svim mogućim oblicima, ali takođe mogu da pomenem dela nove desnice u različitim oblastima, kao što su društvene nauke, istorija religija, arheologija, teorijska fizika itd. Metoda nove desnice je „enciklopedijska“: radi se o pružanju intelektualnih i teoretskih alternativa u svim oblastima znanja i misli. Dakle, uopšte se ne radi o nekoj političkoj organizaciji ili pokretu. Provođenje ideja koje mi razvijamo nama ne pripada.

Vi ste se bavili istorijom i odnosom političkih ideja, objavili ste knjigu „Nacizam i komunizam“, koju je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća „Ukronija“. Šta je to što razdvaja ove dve velike ideologije, koje su proizvele velike društvene potrese u 20. veku, a šta im je možda zajedničko, mada to njihovi sledbenici nikad ne bi priznali?

— Nacizam i staljinistički komunizam su bila dva velika oblika totalitarizma u 20. veku. Njih možemo da razumemo samo ako ih poredimo i proučavamo zajedno. Njihove ideologije očigledno nisu iste (jedna polazi od pojma rase, a druga od pojma klase), ali imaju mnogo toga zajedničkog. Politikolozi obično definišu totalitarne režime pomoću sredstava koja su koristili (jedinstvena partija, mobilizacija masa, kontrola društvenog života, represija, deportacije itd.) Lično mislim da totalitarizam treba definisati prema njegovoj svrsi, a to je nametanje jedinstvenog modela društvenog ponašanja, nametanje „jedinstvene misli“ na štetu različitosti, koja je u stvari pravo blago za čovečanstvo. Ako to pretpostavimo na taj način, onda shvatamo da takav cilj može da bude dostignut sredstvima koja ne moraju da budu nasilna. To znači da može da postoji i „blagi totalitarizam“, čiji su modeli današnja zapadna društva.

Vi kažete da Zapad izvozi svoje vrednosti deklarišući ih kao „univerzalne“. Nije sporan samo taj izvoz vrednosti, koji je agresivan već i suština tih vrednosti. Zaista, šta je Zapad danas u vrednosnom smislu? Zapad je nekad bio kolevka velikih ideja, a danas oficijelne ideje EU o ljudskim pravima, pravima seksualnih manjina – tog bledog sinkretizma, u koji su inkorporirane i leve ideje istorijski poraženog marksizma – ne samo da odaju utisak da su vrednosno sporne nego i idejnog siromaštva i praznine. Kako vi gledate na to?

— Pojam „Zapada“ je danas prazan pojam. Oni koji ga upotrebljavaju pokušavaju da stvore iluziju o zajednici koja deli iste vrednosti i istu sudbinu među evropskim zemljama i SAD. A, ustvari, ne postoji nikakva bliskost, već udaljavanje interesa između Evrope i SAD. Što se tiče ideologije koja danas vlada „zapadnim“ svetom, radi se o mešavini „politički korektnog“ moralizma (tj. ideologije ljudskih prava) i koristoljubivih i tržišnih vrednosti. Takva ideologija promoviše narcisoidnog nezrelog čoveka. Dva stuba te ideologije, ljudska prava i tržišni model, karakteristični su za večne zapadnjačke pretenzije na izvoz svojih vrednosti u ceo svet, koje Zapad smatra „univerzalnim“, što one uopšte nisu. Tržišni sistem i ideologija ljudskih prava predstavljaju model koji savršeno može da bude lociran u prostoru i vremenu. Pojmovi desnice i levice nisu podobni za analizu takvog sistema. Pojavili su se sa modernizmom i potpuno su zastareli kada se pojavio postmodernizam. Upućivanje na marksizam je takođe neprikladno. Istorija „marksizma“ nije ništa drugo nego istorija pogrešnih interpretacija Marksove misli. Postoji u toj misli mnogo toga što je tačno (analiza suštine kapitala, njegovog kretanja ka neograničenju, fetišizam robe, reifikacija društvenih odnosa itd), i onoga što je potpuno netačno (filozofija istorije zasnovana na pojmu napretka, težnja ka kraju istorije identifikovane kao klasno društvo itd).

Vi ste na stranicama „Monda“ stupili u polemičan odnos sa Nacionalnom frontom, ne slažući se sa njihovom politikom prema imigrantima. S druge strane, vi zastupate ideju odbrane identiteta. Stvara se utisak da priliv imigracije ugrožava identitet zapadnih naroda. Šta je u stvari suštinski uzrok poljuljanog identiteta, recimo Francuza – muslimanski emigranti ili, upotrebiću možda prejak termin, radikalni liberalizam? Kako sačuvati identitet u vreme globalizma?

— Mislim da je imigracija koja se trenutno razvija u evropskim zemljama duboko negativan fenomen, koji je izrodio čitavu seriju društvenih patologija. Ali nisam od onih koji se suprotstavljaju imigraciji rasističkim kritikama ili logikom žrtvenog jarca. Tačnije, ne mislim da je najbolji način odbrane svog identiteta napad na identitet drugih. Bolje je napasti globalistički sistem, koji želi da ih sve uništi. Uostalom, imigracija nije jedina pretnja našem identitetu. Uništavanje društvene povezanosti, kolonizacija tržišnim vrednostima, planetarna eksplozija finansijskih tržišta, svetsko propagiranje američke podkulture, to su pretnje koje su isto toliko ozbiljne koliko i imigracija. Najzad, zaista sam pomenuo u vezi sa imigrantima rezervnu vojsku kapitala. Liberalni kapitalizam je mnogo više „internacionalistički“ nego bilo koja „levičarska“ ideologija. On zahteva slobodno kretanje ljudi, kapitala i robe, što, ustvari, znači uklanjanje granica. Međutim, granice služe za odbranu onih koji su najranjiviji i najslabiji. Kritikovati imigraciju, a ne kritikovati istovremeno i kapitalizam je mistifikacija.

Da li, pored korpusa ideja kojima se bavite, stižete da pratite politička dešavanja? Vi s pravom naglašavate da ideje pokreću istorijske procese. Da li Evropska unija, nezavisno od globalne ekonomske krize, sa svojim korpusom ideja, koje predstavljaju njenu oficijelnu ideologiju (multikultularizam), ima budućnost?

— Evropska unija je od početka stvarana nasuprot zdravom razumu. Želeli smo da krenemo od ekonomije i trgovine, umesto da krenemo od politike i kulture. Želeli smo da stvorimo Evropu odozgo, dajući sve moći Komisiji Brisela, koja nema demokratski legitimitet, umesto da pođemo odozdo, tj. od zajednica, regiona i nacija. Evropska unija se nepromišljeno proširila, umesto da produbi svoje funkcionalne strukture. Narodi nikad nisu uistinu bili povezani s evropskom konstrukcijom. Najzad, ciljevi te konstrukcije nikada nisu bili jasno definisani. Da li se radi o stvaranju moćne Evrope, koja bi mogla da igra svoju ulogu u multipolarnom svetu, ili tržišne Evrope, utopljene u jednoj velikoj zoni svetske slobodne trgovine, ne obazirući se na geopolitičke činjenice? Kriza evra je pogoršala stvari. Evropa je danas jedno telo bez suvereniteta, na koje udaraju nemoć i oduzetost.

Kako gledate na ulogu SAD na čelu sa novim starim predsednikom Obamom. Da li krupni istorijski događaji poput „arapskog proleća“, rata u Siriji, mogućeg napada na Iran ili šokantnog povlačenja pape Benedikta, uvode svet u jednu neizvesnu fazu? Kakva razrešenja iz ove svetske nestabilnosti mogu da proisteknu?

— Danas živimo u doba svetske nestabilnosti, to je takođe i period tranzicije, neka vrsta „međuvladavine“. SAD još od svog nastanka oduvek su verovale da imaju svetski zadatak da na svaki mogući način prenesu svim narodima sveta „američki način života“. Ova mesijanska vizija, koja ima verski izvor, objašnjava spoljnu politiku koja nikad nije poštovala različitost kultura i ličnost naroda. Situacija na Bliskom Istoku je rezultat američke želje da destabilizuje taj deo sveta. Ali alternativa je jasna: ili ćemo ići ka mulipolarnom svetu (pluriversum), čemu se nadam, ili ćemo ići ka unipolarnom svetskom društvu (universum), kojim će dominirati Amerikanci. Ova druga pretpostavka mi se čini malo verovatnom, zbog svih problema sa kojim se danas suočavaju SAD, zbog krize svetskog finansijskog sistema i zbog uspona novih svetskih sila.

Vi dugo godina sarađujete sa ruskim misliocem i geopolitičarom Aleksandrom Duginom. U Srbiji je vaše ideje među prvim promovisao Dragoš Kalajić, takođe značajna figura evropske desnice. Kako ocenjujete trenutno stanje u Rusiji i činjenicu da su određene ideje sa teorijske katedre Aleksandra Dugina prihvaćene i sprovedene od ruskog državnog aparata? Recimo, ideja Evroazijske unije.

— Veoma cenim Aleksandra Dugina kao prijatelja, i divim se njegovoj hrabrosti, kulturi i inteligenciji. Takođe mi se dopadaju evroazijske ideje (ili neoevroazijske), čiji je on teoretičar. Radujem se i podršci koju on dobija u izvesnim sredinama bliskim ruskoj vlasti. Želeo bih da se Evropa približi Rusiji, a ne SAD. Želeo bih da različite države Centralne i Istočne Evrope shvate šta ih povezuje s velikom evroazijskom zajednicom i da okrenu leđa himerama liberalnog kapitalizma i proameričkog atlantizma.

Kako gledate na stanje u Srbiji, na intenzivne napore koje EU i SAD ulažu da Kosovo otcepe od Srbije i učvrste ga kao nezavisnu državu? Srbi govore da je to njihovo duhovno i istorijsko središte, ali ta retorika mnogima danas u svetu zvuči anahrono.

— Ja sam prijatelj Srbije. Podržavao sam je svom snagom kada su NATO snage pokrenule napad na nju. Ogorčen sam zbog stava koga su zauzeli zapadnjaci u vezi sa Kosovom. Mogu da konstatujem da su pet godina „nezavisnosti“ Kosova bile propraćene gnusnim etničkim čišćenjem protiv srpskog naroda i njihovim pokoravanjem albanskoj mafiji.

U Evropi i svetu postoje nezavisni i slobodni ljudi poput vas, postoje takođe određeni intelektualni centri i nezavisni listovi – no to su uglavnom citadele otpora modernizmu koji agresivno osvaja planetu. Ipak ih ne treba potceniti. Kako podstaći stvaralačku, ali i funkcionalnu saradnju među pomenutim nezavisnim intelektualcima, grupama, medijima, političkim snagama koje dele iste i bliske, uslovno rečeno, antiglobalističke ideje?

— Naravno da ne postoji čudotvorni recept. Treba raditi, uvek raditi, više i bolje. Ali takođe se treba organizivati, učvrstiti veze između svih onih koji su podjednako neprijatelji liberalne globalizacije, američke pretnje, vladavine onoga što ja nazivam „ideologijom istog“. Sama geopolitika nam daje izvesne naznake koje treba slediti. Evropa i Evroazija su zemaljske sile. Naspram njih, oduvek stoji morska sila (juče Engleska, danas SAD). Igra je jasna. Godine koje dolaze će biti odlučujuće.