Izvor: RFE

U protekle četiri sedmice sam bio u Sofiji, Kuala Lumpuru, Dubaiju, Londonu, Milanu, Frankfurtu, Berlinu, Parizu, Pekingu, Tokiju, Istanbulu i širom Sjedinjenih Država. Shvatio sam da brojni izazovi s kojim se suočava svetska ekonomija nikad nisu bili daleko.

U Evropi je rizik od raspada eurozone i zabrana pristupa tržištu Španiji i Italiji smanjen prošlogodišnjom odlukom Evropske centralne banke da osigura suvereni dug.

Međutim, ključni finansijski problemi Unije – nizak ekonomski rast, recesija, gubitak konkurentnosti i ogromni privatni i javni dugovi još uvek nisu razrešeni.

Osim toga, pogodba između jezgra eurozone Evropske centralne banke (ECB) i periferije, koja uključuje štednju i reforme u zamenu za finansijsku pomoć, se polako raspada, s obzirom da je periferija eurozone umorna od štednje, a zemlje poput Nemačke i Holandije su umorne od davanja paketa finansijske pomoći.

Umor od štednje na periferiji je jasno vidljiv na nedavnim izborima u Italiji, velikim uličnim protestima u Španiji, Portugaliji i drugde i iz spašavanja kiparskih banaka koje je izazvalo veliki bes javnosti. U čitavoj periferiji populističke leve i desne partije dobijaju na snazi.

S druge strane, insistiranje Nemačke da se bankovnim kreditorima nametnu gubici je najnoviji simptom umora od spašavanja u zemljama koje su jezgro eurozone. Ostale članice eurozone, želeći ograničiti rizike za svoje poreske obveznike, su naznačile da su paketi spašavanja od strane kreditora pravi put za budućnost.

Izvan eurozone, čak se i Velika Britanija trudi da povrati rast, dok je umor od štednje zahvatio i Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku.

U Kini je tranzicija vođstva prošla vrlo glatko. Ekonomski model i dalje ostaje isti, kako ga je bivši premijer Wen Jiabao slavno nazvao:“ nestabilan, neuravnotežen, nekoordiniran i neodrživ“.

Kina ima mnogo problema: regionalnu nejednakost između obalskih područja i središnje Kine, između urbanih i ruralnih regija, previše štednji i fiksnih ulaganja, a premalo privatne potrošnje, nejednakost između rasta dohotka i bogatstva, masivno uništavanje okoline, pri čemu zagađenost vazduha, vode i tla ugrožava zdravlje populacije i sigurnost namirnica.

Novo vođstvo govori o produbljivanju reformi i rebalansu ekonomije, ali i dalje ostaju oprezni i konzervativni po prirodi. Osim toga, moć interesnih grupa koje se protive reformama – državne kompanije, pokrajinske vlade i vojska – tek treba da bude razbijena. Kao rezultat toga, reforme koje su potrebne za rebalans ekonomije se možda neće desiti dovoljno brzo da spreče naglo sletanje kada se do iduće godine materijalizuju ulaganja.

Državni kapitalizam je u Kini i Rusiji i delimično u Brazilu i Indiji (tzv. zemlje BRIK) postao sve ukorenjeniji, što nije dobro za rast. Ove četiri zemlje su prenaduvane i druge ekonomije u razvoju bi mogle više napredovati u sledećoj deceniji: Malezija, Filipini i Indonezija u Aziji, Čile, Kolumbija i Peru u Južnoj Americi, Kazahstan i Azerbejdžan u centralnoj Aziji i Poljska u istočnoj Evropi.

Još istočnije, Japan je pokrenuo novi ekonomski eksperiment kako bi zaustavio deflaciju, podstakao ekonomski rast i vratio poverenje poslodavaca i potrošača. „Abenomija“ ima nekoliko komponenti: agresivne novčane podsticaje od strane Japanske banke, fiskalne podsticaje za porast potražnje, nakon čega sledi štednja u 2014. kako bi se smanjio deficit i dug, pritisak za povećanje nominalnih plata kako bi se podstakla domaća potražnja, strukturalne reforme s ciljem deregulisanja ekonomije i nove ugovore o slobodnoj trgovini, počevši od Trans-Pacifičkog sporazuma koji ima za cilj da podstakne trgovinu i produktivnost.

Međutim, izazovi su zastrašujući. Još uvek se ne zna da li će deflacija biti pobeđena monetarnom politikom: prekomerni fiskalni podsticaji i odgađanje štednje bi moglo učiniti dug neodrživim, a i strukturalne reforme abenomije su nejasne. Osim toga, napeti odnosi sa Kinom oko teritorijalnih zahteva vezanih uz Istočno kinesko more bi mogli negativno uticati na trgovinu i direktna strana ulaganja.

Tu je i Bliski Istok koji ostaje nestabilan sve od Magreba do Pakistana. Turska sa mladom populacijom, potencijalom za ekonomski rast i dinamičnim privatnim sektorom želi postati vodeća regionalna sila. Međutim, i u Turskoj postoje mnogi izazovi. Njena nastojanja da postane članica EU su trenutno u zastoju, a recesija u eurozoni ugrožava njen rast. Njen trenutni deficit je i dalje velik, a monetarna politika vrlo zbunjujuća,jer se nastojanje za povećanjem konkurentnosti i rasta sukobljava sa potrebom da se kontroliše inflacija i izbegne preterana kreditna ekspanzija.

Štaviše, dok zbližavanje sa Izraelom postaje sve izvesnije, Tursku očekuju napeti odnosi sa Iranom i Sirijom, a njena vladajuća islamistička partija još uvek mora dokazati da može koegzistirati sa sekularnom političkom tradicijom ove države.

Da li je Amerika postala svetionik nade u ovom krhkom globalnom okruženju? Sjedinjene Države su doživjele nekoliko pozitivnih ekonomskih trendova. Oporavlja se stambeno tržište, povećava se broj radnih mesta, rast troškova rada u Aziji i dolazak robotike i automatizacije podupire preporod proizvodnje, a kvantitativno olakšavanje pomaže i ekonomiji i financijskom tržištu.

No, rizici su i dalje prisutni. Nezaposlenost i stambeni dugovi su i dalje jako visoki, politički sistem je nefunkcionalan, pri čemu partijska polarizacija otežava kompromise vezane uz fiskalni deficit, imigraciju, energetsku politiku i ostala ključna pitanja koja utiču na potencijalni rast.

Sve u svemu, među razvijenim ekonomijama je SAD u najboljoj relativnoj formi, a za njima sledi Japan u kojem abenomija jača samopouzdanje. Eurozona i Velika Britanija ostaju u recesiji koja se pogoršava skučenom monetarnom i fiskalnom politikom. Od ekonomija u razvoju, Kina bi mogla doživeti naglo sletanje do kraja 2014. ukoliko dođe do odgađanja ključnih reformi, a ostale zemlje BRIK se moraju odreći državnog kapitalizma. Dok su se ostale ekonomije u razvoju u Aziji i Južnoj Americi pokazale dinamičnijim od BRIK zemalja, njihova snaga neće biti dovoljno jaka da pokrenu globalnu plimu.

* Nouriel Roubini je profesor na Ekonomskom fakultetu Stern u New Yorku i šef kompanije Roubini Global Economics. Radio je kao ekonomista za međunarodne odnose u Vijeću ekonomskih savjetnika Bijele kuće u vrijeme Clintonove administracije. Radio je i za Međunarodni monetarni fond i Svjetsku banku.