Izvor: Standard, Fjodor Lukjanov

Da bi se osetio stari i neponovljivi ukus hladnog rata, nije potrebno ići daleko. Pred hotelom „Ambasadori“ u gruzijskoj prestonici Tbilisiju, gde se održavala rusko-gruzijska medijska škola, autora ovog teksta srela je grupa protestanata sa uzvicima „sramota!“ i transparentima „Rusijo, skini čizme i umij se!“ Za trenutak sam se osećao kao službenik nekog sovjetskog stranog predstavništva u vreme 80-tih, koga su u nekoj zapadnoj prestonici dočekali pobornici za slobodu Avganistana ili kao njegov britanski kolega koga sovjetski „trudbenici“ žigošu zbog tiranije u Severnoj Irskoj.

Ovaj slučaj naravno ne odražava opštu atmosferu. U odnosima između Moskve i Tbilisija primetno je otopljenje. Koalicija Gruzijski san je rešena da ih poboljša. Za sada je to relativno lako jer uklanjanje sistema izgrađenog u vreme Mihaila Sakašvilija podrazumeva korake ususret Rusiji. Jednostavno zato što je prethodni sistem po svom opredeljenju podrazumevao opoziciju Moskvi – i političku i ideološku.

Što se tiče ruske strane, iščekivanju je došao kraj – u kabinetu predsednika i u Ministarstvu inostranih poslova Ruske Federacije uverili su se da Bidzina Ivanišvili nije privremena figura, koga samo što ne sruše revanšisti sakašvilijevci. U prilog tome svedoči niz pozitivnih postupaka: rukovanje dvojice premijera u Davosu, odlazak gruzijskog patrijarha na prijem kod predsednika u Moskvu, pregovori o uvozu vina i mineralne vode „Boržomi“. Prokuvale su građanske i akademske inicijative – dešavaju se susreti novinara i stručnjaka. U ponedeljak je u Tbilisiju predstavljen izveštaj o načinima izlaska iz političkog ćorsokaka koji su pripremili istraživači Moskovskog državnog instituta međunarodnih odnosa (MGIMO) MIP RF. Ovaj izveštaj je izazvao neopisivo interesovanje. Dokument je kritikovan, što se i očekivalo, ali su svi priznali da sličnog pokušaja iz Moskve da se ponudi pozitivan program davno nije bilo.

ZALAZAK SAKAŠVILIJA

Za Rusiju je trenutna faza normalizacije takođe relativno jednostavna. Samo treba smanjiti ograničenja pri ulasku u zemlju ljudi i dobara iz Gruzije i pokazati spremnost za dalju saradnju. Dalji koraci su, međutim, mnogo složeniji, posebno zato što su važne dve stvari: da se iskoristi dobra prilika, ali da se ne pokvari prevelikim pritiskom.

Situacija u Gruziji je daleko od razrešenja. Opšti optimizam koji se osećao posle izbora u oktobru nije nestao, rasterećenje usled poraza Sakašvilija se i dalje vidi. Ali prisutno je dvovlašće pošto predsednik do jeseni zadržava široka ovlašćenja. Konkretno, on ima pravo da raspusti vladu i raspiše nove parlamentarne izbore. Prema opštem ubeđenju, frakcija predsednikove stranke bi u slučaju novog glasanja još više oslabila, ali po gruzijskom ustavu šef države formira svoj kabinet do novog izbora, pa postoji teoretska mogućnost da se dramatično utiče na promenu raspoloženja. Da bi se to izbeglo, premijer je rešen na promenu ustava. Protesti opozicije će verovatno biti usmereni ne toliko na građane, koliko na formiranje javnog mnenja na Zapadu, gde Sakašvili ima dovoljno pristalica. Optužbe za „zbližavanje sa Rusijom“ i „odbacivanje evroatlantskih integracija“ su njihovi glavni aduti.

Zbog razlike u veličini i političkoj težini, Rusija često zaboravlja da čak i slučajno izgovorena fraza odzvanja kao grmljavina u susednim zemljama, gde se o tome raspravlja nedeljama i mesecima. Pretpostavka – koja se provukla u jednoj političkoj diskusiji u Rusiji – da Gruzija „sada može da razmotri povratak u Zajednicu nezavisnih država“ izazvala je tamo pravu buru i, naravno, odmah je okrenuta protiv vlade. U gruzijskoj političkoj svesti, kao i u svakoj drugoj zemlji, postoje crvene linije koje se danas ne mogu preći, bez obzira na to kakve se sjajne perspektive naziru posle toga. Jedna od njih je priznavanje statusa Abhazije i Južne Osetije van gruzijske jurisdikcije – po tom pitanju se ne očekuje nikakav napredak. Druga je „evropski izbor“.

ZAŠTO SE TRUDITI

Što se prvog pitanja tiče, sve je jasno: niko i ne očekuje da je napredak u doglednoj budućnosti moguć, konflikti vezani za suverenitet su uvek najveća kočnica u međunarodnim odnosima. Druga tema pripada kategoriji simbola, ali to je ne čini manje važnom. Zapravo, većina sagovornika u Tbilisiju, onih koji zdravo razmišljaju, shvata da Gruzija nema realnu šansu da se pridruži NATO ili EU.

Ali zašto se uopšte trudimo da odnose sa Gruzijom povratimo na odgovarajući nivo? NATO više i nije toliko aktuelan. Neprijateljska politika na Severnom Kavkazu teško da je na dnevnom redu nove vlade. Bivše autonomije Tbilisi više ne kontroliše. Perspektive za neku užu zajednicu nisu na vidiku. Ne postoje interesi koji bi opravdali posebne napore.

Ako bismo samo gledali interese, zaista je sve tako. Međutim, kako god da se odnosi razvijaju, Gruzija je kulturno i istorijski veoma bliska Rusiji. U savremenom svetu, gde raste površno jedinstvo a produbljuje se suštinsko otuđenje, nije razumno odbacivati takve vrednosti.

Treba napomenuti da su se skoro svi u Gruziji koji su videli prethodno pomenute ispade i proteste izvinjavali zbog toga: „Kod nas ovo nije uobičajeno… Dođite nam ponovo.“

Autor je glavni urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“ i šef Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku.