Izvor: Standard, Saša Gajić

Odgovor na zapitanost „kako sačuvati poziciju globalne supersile u narednim decenijama?“ u svim ili tek pojedinim aspektima, preovlađujuća je tema kojom se bavi najveći broj američkih teoretičara međunarodnih odnosa u 21. veku, naročito uoči i nakon izbijanja svetske ekonomske krize. Knjigom „Budućnost moći“ njima se pridružuje i Džozef Naj, istaknuti stručnjak za međunarodnu politiku sa Harvardskog univerziteta sa značajnim političkim iskustvom (zamenik podsekretara za bezbednost u Karterovoj, a predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost i pomoćnih ministra odbrane za međunarodno-bezbednostne poslove u Klintonovoj administraciji).

Naja je među vodeće stručnjake za međunarodne odnose još u sedmoj deceniji prošlog veka uvrstila njegova neoliberalna teorija o asimetričnoj i kompleksnoj međuzavisnosti (u koautoskoj knjizi se Kiohejnom „Moć i međuzavisnost“). Premda se bavio temama o miru i sukobima međunarodnoj politici, integracijama te nuklearnoj opasnosti i etici, najčuveniji je po njegovim teorijskim radovima o moći u međunarodnoj areni, odnosno o lansiranju teorije o „mekoj moći“, koja je, osim što je postala naučno opšteprihvaćena i dalje razmatrana, ušla i u svakodnevnu političku upotrebu (naročito u Klintonovoj i Obaminoj administraciji).

„Budućnost moći“ predstavlja ne samo nastavak već i primenjenu razradu dosadašnjeg Najevog proučavanja moći u međunarodnoj politici (prethodne knjige na ovu temu su: „Osuđeni na vodstvo: promenjiva priroda američke moći“ (1990), „Paradoks američke moći“ (2002), „Meka moć: put uspeha u svetskoj politici“ (2004), „Moć u globalno informatičko doba“ (2004), „Igra moći“ (2004), „Moći za vodstvo“ (2008)). Obamin govor o promišljenom korišćenju moći („naša moć raste kada je koristimo promišljeno; naša bezbednost proističe iz pravednosti našeg cilja, snage našeg primera, prekaljujućih vrlina poniznosti i uzdržanosti“) lajtmotiv je za njegovu razradu teorije o „pametnoj moći“ („pametna moć je sposobnost da se resursi tvrde i meke moći ukrštaju u delotvorne strategije“ (42), a politike Kine i Rusije lakonski i posve simplifikovano podvedene upravo pod primere dobre i loše kombinacije tvrde i meke moći.

Da bi objasnio šta podrazevaju delotvorne strategije moći, Naj u uvodnom delu ukratko rekapitulira dosadašnje socio-politikološke definicije i teorije moći. Upoznaje nas sa pokušajima njenog naivnog određenja matematičkim jednačinama (Rej Klajnova formula), teorijski širokim („Moć je sposobnost da se proizvede promena ili da joj se odupre“) pa i preširokim („Sposobnost da se dobije što se želi“) definicijama moći. On opisuje elemente tvrde (stanovništvo, privreda, resursi) i meke („neopipljive činjenice“ – institucije, ideje, vrednosti, kultura) moći, ukazuje na njihov kontekstualni i relacioni karakter, odnosno na tri lica, aspekta moći: prvi – „da se neko natera da čini nešto što ne želi“ (teoriju je razradio Robert Dal), drugi – „da se na nekog utiče da ne donosi odluku“, tj. moć neodlučivanja (teorija Bakraka i Baraca) i treći – „da se utiče da se kod nekog ne pojave određene ideje i želje“, tj. uobličavanja početnih preferenci drugih, ustanovljenje želja i njihovih pravaca (teorija Stivena Luksa). Sa ovih teorijskih polazišta (uz kategoričnu odbranu dimenzija „meke moći“ i poricanja njihovog preširokog određenja) Naj sledi proučavanje moći po obrazcu koga je postavio još E. Kar 1939. godine raščlanjujući je na vojnu, ekonomsku i meku moć (Kar ju je, doduše, nazivao „moć nad mnjenjem“).

PONAŠANJE MEKE MOĆI

Naredna tri poglavlja analiziraju svaku od ovih vrsta moći ponaosob u kontekstu savremenosti, a zatim se prognozira njihova perspektiva u budućnosti. Tako se razmatra promenjivi oblik savremenog rata, zatim kako vojni resursi dovode do pobede kao ostvarenja željenog uticaja na volju, tj. do promene ponašanja kod antagoniste, i to kroz ranije tri opisana aspekta delovanja moći – kroz borbu, kroz „diplomatiju prisile“, odnosno kroz obećanje zaštite i pružanje mnogih vrsta pomoći (obuka, vežbe, humanitarna pomoć itd). Objašnjava se veza i uticaj ekonomske moći na „ponašanja“ i meke i tvrde moći savremenih država, odnosno šta predstavlja ekonomska međuzavisnost i koliku „ranjivost“ ona otvara za različite vrste uticaja, od resursnih potreba (posebno se ističe značaj energenata, tj. naftne i gasne politike kao načina uticaja i širenja moći) do njihovog uskraćivanja, uključujući tu i ekonomske sankcije kao vrstu delovanja sa svojim pozitivnim i negativnim dometima. Naj nedvosmisleno ukazuje na budući povećan značaj ekonomske moći u difuznom međunarodnom sistemu, a potom prelazi na svoju omiljenu temu – meku moć, njene izvore i oblike delovanja (naziva ih „ponašanjem meke moći“): postavljanje agende, privlačenje i ubeđivanja, sa težištem na sposobnost da se izgradi sopstveni kredibilitet i uspostavi poverenje sa stranom na koju se utiče. Potom se prati delovanje meke moći, ali i teškoće gospodarenja mekom moći („konverzija meke moći“) u javnoj, klasičnoj državnoj diplomatiji, sve usled širine javnog prostora i uticaja brojnih drugih aktera, uključujući tu i one nedržavne. Proučavanje odnos javne diplomatije i meke moći Naj zaključuje posmatranjem tzv. tri faze, tri koncentrična kruga diplomatije: prve – komunikacije kao objašnjavanja konteksta odluka u domaćoj i spoljnoj politici; druge – strateške komunikacije koja postavlja set tema i dugoročnih politika kao razumljivih javnosti, i treće – razvoja dugoročnih odnosa sa značajnim pojedincima u svetu kroz stipendije, razmene obuke, seminare, konferencije i medijske nastupe.

Druga celina u knjizi „Budućnost moći“ sve ranije obrađene elemente i aspekte moći zbirno stavlja u kontekst savremenih procesa u međunarodnoj stvarnosti, pa suočava moć država i njihove promene sa „tranzicijom“ i „rasipanjem“. Pod „tranzicijom“ Naj podrazumeva promene u odnosima između država iliti prenošenje moći sa jedne države na druge – na „difuziju moći“ u procesima nastanaka multipolranog sveta. Pod „rasipanjem“ pak Naj podvodi vertikalne procese spuštanja moći sa država na nedržavne aktere u postvestfalskom svetu. Imajući ovaj drugi proces u vidu, Naj celo peto poglavlje knjige posvećuje uticaju informatičke revolucije na „raspipanje“ moći i stvaranje sajber-moći, viđene kao upotrebe resursa za stvaranje, kontrolu i saopštavanje elektronskih informacija. Infrastrukture, mreže, softver, ljudske veštine – sve su to aspekti sajber-moći, koja utiče na mnoge oblasti, od rata do trgovine. U njima se prepliću i tvrda i meka moć, i sva tri njihova lica. Opisujući resurse moći u sajber-domenu vlade, organizacija, ali i pojedinca i labavo strukturisanih mreža, kao i fenomene sajber-napada, haktivizma, sajber-kriminala te internet-špijunaže, Naj se i ovaj put, pri kraju poglavlja, okreće proceni budućnosti sajiber-moći. Uočavajući otvorene, mada ograničene mogućnosti nekih manjih država da naprave skok u asimetričnom ratovanju upotrebom informatičkih sredstava, Naj predviđa da će sajber-prostor i nadalje biti svedok povećanog rasipanja moći na nedržavne aktere, sa jedne, i mrežnu centralizaciju, sa druge strane.

ŠTA SA SLABLJENJEM AMERIKE

Tranzicija moći u nastajućem multipolarnom svetu ipak je u fokusu Najeve pažnje. Ona se tiče pitanja opadanja Amerike tokom ovog procesa. Celokupna dosadašnja analiza, nesumnjivo, bila je priprema za ono što sledi u drugom delu knjige: analize „hegemonske tranzicije“ na više centara kao i komparaciju elemenata moći svake od njih međusobno i prema SAD. U pitanju su populacioni, resursni, privredni i elementi meke moći EU, Japana i zemalja BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina) i njihovo strategije korišćenja, tj procena. „pametne moći“ ovih država. Uz kvalifikovanje njihove kompatibilnosti odnosno (ne) prihvatljivosti sa pozicijama SAD, centar pažnje se očekivano prenosi na same SAD te slabljenje njene moći. Naj tu proučava glavne trendove američkog društva i kulture, demografske i imigracione procese, ekonomska kretanja i perspektive političkih institucija, i pronalazi razloge i za pesimizam (po pitanju kulturnih ratova i sukoba, kriminala pada kvaliteta socijalnih ustanova, visine javnog duga, finansijskog špekulisanja itd.) i optimizam (jaka religioznost i civilni sektor, demografska slika bolja nego u Evropi, privlačenje kvalifikovane imigracije, vojna moć, naučno-istraživački rad te stabilnost i prihvaćenost političkih institucija).

Treća celina „Budućnosti moći“ tiče se strategija pametne moći, to jest njene svrsishodne konverzije „prevođenja resursa svih vrsta u delotvorni uticaj“ (238). Drugim rečima, nakon primene teorijskog znanja na analizu, Naj pokušava da uobliči sintetičku preporuku: šta Amerika treba da čini kako bi na optimalan način upotrebila sve svoje tvrde i meke resurse moći ne bi li ostala relativno dominantna u odnosu na jačajuće takmace. Njegova „pametna strategija“ sadrži pet koraka kao pet odgovora na krucijalna pitanja: „Koji su željeni ishodi i ciljevi?“; „Koji su resursi na raspolaganju i u kojim kontekstima?“; „Koje su pozicije i preferencije odabranih meta na koje se pokušava uticati?“, „Koji oblici ponašanja moći imaju najviše izgleda za uspeh?“ i „Kolika je verovatnoća uspeha?“. „Budućnost moći“ stoga sugeriše osmišljavanje ciljeva svoje pametne strategije, pruža letimičnu procenu resursa i načina njihove upotrebe kroz usmeravanje prema drugim akterima. Potom procenjuje se taktička probitačnost izbora različitih pristupa upotrebe moći, tj. kombinacija meke i tvrde moći, i daje procena verovatnoće uspeha. Sve ovo se čini dovoljno uopšteno da se ostane pristojan i politički korektan, ali i dovoljno neodređen da bi se pod time moglo podvesti puno toga, a da istovermeno niko ne može da od Naja preuzme gotove recepte konkretnog ponašanja. Ukratko, Naj sugeriše da SAD, obzirom na sveukupne resurse svoje meke i tvrde moći, treba da preuzme ulogu Velike Britanije sa kraja 19. veka kao „globalnog balansera“ koji će, što politikom stvaranja saveza sa drugim silama zabrinutim zbog porasta moći, što primenom imperijalnog pristupa „zavadi pa vladaj“, iako oslabljen – uspeti da pametnim strategijama zadrži za sebe ulogu i dalje relativno najjače, vodeće svetske sile.

I pored namernih nedorečenosti, jednostranosti, pa i pristrasnosti po pitanju ocene pojedinih aktera (suviše „pozitivnim“ po pitanju SAD, a „negativnim“ po pitanju Rusije i EU, uz pozivanje na zastarele podatke) te veštom prenebregavanju važnih faktora uticaja i čitavih dimenzija međunarodne politike (pre svega one moralne, ali i pravno-institucionalne) Najeva „Budućnost moći“ je kvalitetna prvorazredna studija iz međunarodnih odnosa i po pitanju odabira teme i i po pristupu njene obrade. Lak, jasan stil, celishodna struktura knjige što daje dobra teorijsku postavku za analizu slučaja uz primenu analitičko-sintetičkog metoda radi komparacije i prognostike, uprkos uopštenim zaključcima i poslovičnom, očekivanom optimizmu punom opštih mesta, u ukopnom zbiru dobra su preporuka za svakog koga zanimaju savremeni međunarodni odnosi.