Izvor: Standard, Dr. Miroslav Svirčević

U martu 2012. godine objavljena je najnovija knjiga Zbignjeva Bžežinskog Strategijska vizija. Amerika i kriza globalne moći. Za razliku od prethodnog štiva ovog autora s izrazito ofanzivnom geopolitičkom strategijom, euforično i slavodobitno izloženom pod nazivom Velika šahovska tabla – ova knjiga duboko odiše nelagodom, zabrinutošću, nekom vrstom pesimizma, ali i onom prevaziđenom, dobro ukorenjenom, hladnoratovskom logikom i metodologijom izlaganja materije. I u jednoj i u drugoj knjizi Bžežinski naglašava geopolitički značaj evroazijskog potkontinenta, ističući „istorijsku činjenicu“ da gospodar te „vetrometine sveta“ obavezno biva i gospodar čovečanstva. Ipak, dok je u prvoj knjizi predstavljao Evroaziju kao „veliku šahovsku tablu“, na kojoj će sve pione – posle raspada SSSR-a – povlačiti SAD u skladu sa svojim geopolitičkim i ekonomskim interesima potiskujući Rusiju, u drugoj knjizi Bžežinski nerado priznaje da Amerika i Zapad lagano i sigurno gube svoj prestiž i uticaj u tom delu sveta, prepuštajući ga „autoritarnoj Rusiji“ i „totalitarnoj Kini“. Do 2025. godine – ističe Bžežinski – multipolarnost, koja je uveliko prisutna u savremenom svetu – okrenuće se u korist Rusije i pre svega Kine, što „mora zabrinuti slobodan svet“.

Za sve ove anomalije Bžežinski ima i svoje objašnjenje. SAD i ostale zapadne zemlje nisu iskoristile svoju pobedu u Hladnom ratu na pravi način. One su euforično, nadmeno i izrazito potcenjivački postupale prema poraženom rivalu, smatrajući da je njihova pobeda bila toliko superiorna i nadmoćna da je imala ne samo ideološko-politički značaj nego i ontološko značenje u istoriji čovečanstva. U atmosferi opšteg zadovoljstva izgubilo se ono što je Zapad posebno odlikovalo u odnosu na ostale kulturno-civilizacijske obrasce – racionalnost u pristupu problemima. Tako je izostalo trezveno izvlačenje pouka iz poluvekovne hladnoratovske drame, i na koncu pobede u njoj, što je imalo negativan efekat za dalji politički razvoj SAD i ostalih zapadnih zemalja. Na taj način je trijumf SAD i Zapada u suštini bio pirova pobeda, tj. poraz sa odloženim dejstvom na 20 godina, što se pokazalo u drugom mandatu Džordža Buša Mlađeg. Zbog brojnih propusta i raznih faktora i sȃm Zapad je upao u duboku političku i ekonomsku krizu, koja je dovela u pitanje ne samo njegov prestiž u svetu nego preti njegovom strmoglavom erozijom i teško izlečivom entropijom.

Čim se pojavila u prodaji, nova knjiga Zbignjeva Bžežinskog privukla je veliku pažnju američke političke i akademske javnosti. O njoj su se pohvalno izrazili bivši predsednik SAD Džimi Karter, novi državni sekretar u Administraciji predsednika Barake Obame Džon Keri, bivši dugogodišnji senator iz Indijane, republikanac Ričard Lugar, bivši predsednik Svetske banke Džim Volfenzon, harvardski profesor Džozef Naj i dr. Sve to govori da je američka elita svesna dubine krize u kojoj su se našle SAD.

ČETIRI STRATEŠKA PITANJA

Već je u Uvodu knjige autor naglasio šta su njeni najvažniji ciljevi. Ova knjiga bi trebalo da odgovori na četiri strateška pitanja koja trenutno zaokupljaju pažnju američke političke, akademske i poslovne elite:

1) Kakve su posledice promene u globalnom odnosu snaga i moći između Istoka (Rusija, Kina, Indija) i Zapada (SAD, EU);

2) Zašto Amerika doživljava nezadrživu entropiju i pad i šta su unutrašnji i međunarodni uzroci ovih pojava; zašto su SAD „protraćile“ pobedu u Hladnom ratu i šta je potrebno učiniti da bi se povratilo samopouzdanje i obnovio položaj SAD kao jedine globalne sile;

3) Šta će biti najvažnije geopolitičke posledice globalnog američkog pada, ko će zbog toga pretrpeti posledice, kakva će šteta proisteći iz toga, i može li Kina da zauzme centralnu ulogu umesto SAD do 2025. godine;

4) Gledajući nešto više od deset godina unapred, tačnije do 2025. godine, postavlja se pitanje kako bi SAD mogle da redefinišu svoje geopolitičke ciljeve u saradnji sa svojim tradicionalnim saveznicima, zatim kako bi mogle iskoristiti aktivnu ulogu Turske i Rusije u jačanju i obnovi svog geopolitičkog položaja, i naposletku, kako bi SAD mogle postići ravnotežu moći na Istoku, imajući u vidu potrebu njihove tešnje saradnje s Kinom, kao i činjencu da konstruktivna uloga SAD u tom delu sveta ne bi bila ni prokineska niti bi bila skopčana sa mogućim upadanjem u zamku opasnih konflikata, posebno ne na Korejskom poluostrvu.

I dok budu davale odgovore na ova krupna pitanja, SAD će i dalje biti najmoćnija svetska sila, ali će morati da se suoče sa činjenicom da je u toku disperzija ukupne globalne moći na više centara (Rusija, Kina, Brazil), što će sigurno uticati na njihovu vojno-političku i ekonomsko-finansijsku strategiju u vremenu koje tek dolazi.

Bžežinski je zatim potanko analizirao uzroke koji su – prema njegovom dubokom uverenju – prouzrokovali opštu krizu i pad SAD, njihove ekonomije i celokupnog društva.

Prvi među njima jeste „neodrživi“ nacionalni dug SAD, koji je, prema podacima Kongresne budžetske kancelarije iz avgusta 2010. godine, iznosio oko 60 odsto od ukupnog bruto nacionalnog proizvoda. Takođe, prema istraživanju Brukings instituta iz aprila 2010. godine, američki nacionalni dug mogao bi nadmašiti i cifru od 108,6 odsto od bruto nacionalnog proizvoda do 2025. godine, što će sigurno voditi daljem komplikovanju poreskog sistema i dodatnoj pauperizaciji američkog društva.

Drugi razlog jeste „pogrešan“ finansijski sistem. On u svojoj konstrukciji ima dve glavne slabosti: prvo, on predstavlja „tempiranu bombu“ koja preti ne samo američkoj nego i globalnoj ekonomiji zbog svog rizičnog i „samouveličavajućeg ponašanja“; drugo, on je proizveo „moralni hazard“, „koji izaziva bes kod kuće“ a podriva američku privlačnost za strane partnere pošto je otvorio brojne socijalne dileme i lomove.

Treći razlog podrazumeva sve veće i intenzivnije širenje nejednakosti prihoda uz stagnaciju društvene pokretljivosti, što predstavlja dugoročnu opasnost za društveni konsenzus i demokratsku stabilnost države, a to su značajni preduslovi za efikasnu spoljnu politiku.

Četvrti razlog opšteg pada američke snage i moći predstavlja dotrajala i neadekvatna državna infrastruktura. Dok Kina, Evropa i Japan prave nove aerodrome i auto-puteve, SAD ne rade gotovo ništa na tom planu. Kina poseduje – ističe Bžežinski – modernu mrežu železničkih pruga, izvanredno brze vozove koji s lakoćom transportuju putnike i robu, dok je Amerika još uvek zaglavljena u „mrtvilu 20. veka“. Peking i Šangaj poseduju moderne aerodrome, koji su decenijama ispred njihovih ekvivalenata u Njujorku ili Vašingtonu. Sve to dodatno slabi Ameriku i povećava nivo njene inferiornosti u odnosu na nove centre ekonomske i političke moći.

Peti razlog podrazumeva veoma skroman nivo obrazovanja prosečnih Amerikanaca i njihovu slabu zainteresovanost za događaje i političke procese u svetu. Alarmantan je podatak da prosečni Amerikanci imaju veoma ograničeno znanje iz geografije, istorije i aktuelnim svetskim događajima. Posebno je poražavajuća činjenica da ogroman broj Amerikanaca ne zna da koristi geografsku kartu: za vreme invazije na Avganistan oko 88 odsto mlađih punoletnika nije znalo da locira ovu zemlju na mapi, 65 odsto nije umelo da pronaće Iran, dok 63 odsto njih nije znalo da pokaže Irak. U vezi s tim, sve ostale zemlje Zapada imaju mnogo bolju obrazovnu strukturu stanovništva. Od Amerikanaca su čak i Meksikanci bolji – zaključuje nevoljno Bžežinski.

I konačno, šesti razlog proističe iz „zgužvanog“ i „partizanskog“ političkog sistema. Politički kompromisi u nacionalnom interesu sve se teže postižu dok opšta nezainteresovanost za politiku pogoduje bujanju posebnih interesnih grupa u stranačkim mašinerijama, čije funkcionisanje opet zavisi od novca. To je naročito vidljivo tokom velikih predizbornih kampanja u koje se uključuju brojne lobističke grupe. One često koruptivnim metodama manipulišu medijima i masama, stvarajući mehanizam jednog „zaključanog“ političkog sistema, koji se teško može reformisati. To predstavlja veliki problem pošto i ta činjenica slabi društveni konsenzus i narušava osnovne principe predstavničke demokratije na čijim načelima su i nastale SAD.

PREDLOG NOVE GEOPOLITIČKE STRATEGIJE

Nakon ove dubinske analize stanja američke države potkrepljene ubedljivom argumentacijom, Bžežinski je izrazio mišljenje da SAD – bez obzira na sve teškoće s kojima se suočavaju – imaju dovoljno resursa, snage i samopouzdanja da obnove čvrstinu društvenog konsenzusa i vrate narušenu ravnotežu u političkom sistemu, premda se u njegovim rečima može osetiti i određena doza sumnjičavosti i nesigurnosti. Stiče se utisak da je Bžežinski dosta bojažljivo izrekao ovakav stav i da nije sasvim siguran u američke moći i „optimističku tranziciju“ SAD. Zbog „opšteg umora“, odsustva apsolutne sigurnosti u mogućnosti Amerike da relativno brzo i bezbolno izađe iz krize, Bžežinski je preporučio novu geopolitičku strategiju – izrazito odmerenu, opreznu, suptilnu, taktizirajuću i vrlo realističnu. Ta nova, ne previše ofanzivna nego kombinovana (ofanzivno-defanzivna) ali jednako snažna strategija, omogućila bi Americi da se obnovi iznutra i da dodatno ne smanjuje svoj prestiž i uticaj spolja. Samo takva Amerika može ponovo predvoditi zapadnu civilizaciju i dati doprinos njegovoj suštinskoj obnovi.

Ono što je najvažnije jeste da se SAD moraju suočiti sa činjenicom da više nisu jedina globalna supersila, da više ne mogu svuda ofanzivno (vojno i politički) nastupati kao u razdoblju posle Hladnog rata, da se moraju dogovarati sa svojim tradicionalnim saveznicima, a posebno sa novim (pretežno azijskim), rivalima koji sve više ugrožavaju njihov prestiž. Među njima, mnogoljudna Kina zauzima posebno mesto, pošto ona sa svojom starom civilizacijom, rastućom ekonomijom i „totalitarnim političkim poretkom“ može predstavljati poželjan model za brojne države u Aziji, što će pojačati njenu moć na širokom prostoru od Evroazije do Indokine. Zato SAD moraju pažljivo redefinisati svoje odnose sa Kinom, ali i Rusijom i drugim potencijalnim takmacima, naročito u „geopolitički najopasnijim zemljama i regijama“ kao što su: Belorusija, Ukrajina, Gruzija, Tajvan, Avganistan, Pakistan, Južna Koreja, Izrael i druge zemlje Bliskog Istoka. U vremenu koje dolazi američki ugled, moć i uticaj biće u ozbiljnom iskušenju u ovim zemljama. Nova američka uloga u savremenom svetu otklonila bi po tom pitanju svaku dilemu.

Bžežinski preporučuje geopolitičku strategiju koja bi obezbedila „dualnu ulogu“ SAD u aktuelnim međunarodnim odnosima. To je strategija koja budi šanse za opstanak SAD kao globalne super sile i ona podrazumeva dve krupne uloge: da Amerika bude „promoter“ i „zaštitnik“ obnovljenog Zapada, s jedne, a „posrednik“ i „pomiritelj“ na novom, prosperitetnom Istoku, s druge strane. Takva strategija bi dala mnogo bolje rezultate od dosadašnjih, imajući u vidu činjenicu da su SAD prenapregnute u potrošnji svojih resursa, angažovanjem svojih političkih, diplomatskih i vojnih efektiva.

Kao što se vidi, Bžežinski je u svojoj najnovijoj knjizi „spustio loptu“, definitivno odustajući od „globalne partije šaha“. Da li je ona nagoveštaj neslavnog zalaska do sada jedine globalne super sile? Da li je vremešni hladnoratovski bard učinio poslednji pokušaj da preusmeri Ameriku na novi, umereniji i svakako manje rizičan spoljnopolitički kurs, i tako je spasi od dodatnog urušavanja? Odgovor na sva ova pitanja kao i na pitanje da li će se – verovatno poslednja geostrateška zamisao Zbignjeva Bžežinskog ostvariti – doneće bliska budućnost.

Prikaz knjige: Zbigniew Brzezinski, Strategic Vision. America and the Crisis of Global Power (Basic Books, New York, 2012)