Izvor: FSK

Ideja da se Evropska unija izvede na novi viši nivo centralizacije pomoću samo jednog, ali odlučnog poteza, trebalo je da bude ostvarena na samitu Evropskog saveta 8. decembra 2012. godine. Međutim – nije se ništa desilo tako da se proces našao „u vazduhu“, i to kompletan.

Bez obzira na to, pred početak novembra Brisel je objavio plan: 8. decembra će biti održan samit, na kome će se „u paketu“ usvojiti budžet za 2014-2020.godinu, „bankarski savez“ i „poreski kodeks“. Međutim, krajem novembra je postalo jasno: blickrig te vrste je nemoguć, i proces je morao da se rastegne tako, što je podeljen na etape.

Samit o budžetu 2014-2020. je proveden na brzinu, 22. i 23. novembra, ali je mirno moglo sve da prođe i bez njega. Da budžet za sledeću „sedmoljetku“ neće biti prihvaćen znalo se unapred, a briselska birokratija je čak znala i da će premijer Velike Britanije i kancelar Nemačke da je nazove „nagojeni mačori iz paralelnog sveta“ i da će zahtevati smanjenje njihovih plata. Zato su 21. novembra oni u Briselu organizovali protestnu akciju u kojoj su jadikovali zbog svojih „niskih“ plata i operativno parirali optužbama tvrdeći da svaki šesti član evropske komisije prima 100 hiljada evra godišnje.

Samit je počeo 22. novembra kako je i bilo predviđeno, ali je već posle dva sata zatvoren i ponovo okupljen tek u pola deset uveče. Sledećeg dana zasedanje je nastavljeno u drugoj polovini dana, ali ga je predsednik EU, Herman van Rompej, vrlo brzo zatvorio saopštenjem da se pitanje budžeta prebacuje na februar 2013. godine. Naravno, logično, jer je plan za novu sedmoljetku za EU mnogo razumnije doneti što bliže 2014. godini, a ne pred sam toliko pominjani „kraj sveta“.

Do propasti budžetskog samita, kako su ga krstili mnogi mediji, došlo je svakako ne zbog „britanskog rifa“ (tako nazivaju čvrstu poziciju Dejvida Kemerona, koji je za novi budžet EU odmah rekao da je „neprihvatljiv“). Mada je teško reći da li je došlo baš do propasti. Angela Merkel je odmah posle samita stoički konstatovala: „Uvek sam govorila da je nemoguće napraviti dogovor odjednom: danas je napravljen tek prvi korak“. Da je „nemoguće napraviti dogovor“ su znali svi, a ne samo frau kancelarka. „Dogovoriti se“ – jednostavno je bilo nemoguće, jer je licitiranje tek počelo, a ono mora da teče po pravilima, obrnutim u odnosu na pravila obične aukcije: vrednost predmeta aukcije se neće povećavati, već smanjivati.

Početnu „vrednost“ budžeta je još u septembru objavio Herman van Rompej – 1,03 biliona evra, što je 4,8% više od budžeta sedmoljetke koja se završava. Vlade zemalja-članica EU su se uznemirile i počele da ga sabijaju, zahtevajući ekonomiju na platama evropskih birokrata i odbijajući opšteevropske programe. Evropska komisija je uzela u obzir te želje i na samit iznela novu cifru budžeta od 973 milijarde evra. I ta cifra je kritikovana, uz zahtev da se i ona smanji. Posebno oštar je bio Kemeron, vrlo uznemiren činjenicom da dok čitava Britanija štedi, Evropska Unija sebi dozvoljava besmislene troškove. Samo je Grčka predložila da se budžet čitave EU poveća.

Staro-novim demokratama Grčke je oproštena njihova računica da će svoja dugovanja pokriti dotacijama iz povećanog budžeta EU, ali već par dana posle toga Evropska unija, njena Centralna banka i MMF su Grčkoj za otplatu dugova odobrili 34 milijarde evra novog kredita. Nije se teško dosetiti: otkako u maju grčka leva partija SIRIZA, koja preti odbijanjem da prihvati dugovanja, zamalo nije pobedila na grčkim izborima, tamošnjim demokratama se oprašta i mnogo više od toga. Čak su prestali da Grčku tretiraju kao potencijalnog bankrota. Osim toga, vrlo sličnu poziciju u odnosu na grčku, mada ne tako otvoreno, zauzimaju i Irska, Rumunija, Poljska i pribaltičke zemlje. Najpreciznije je to stanje formulisao Andrus Ansip, premijer Estonije. U intervjuu BNS-u posle samita on je zadovoljno saopštio da će situacija, u kojoj će „Estonija za svaki evro koji uplati u budžet EU dobiti 4 evra“ ostati i dalje na snazi.

Bitka za budžet – to je pre svega mogućnost za svaku od 27 zemalja – članica Evropske unije da za sebe iskamči uslove, slične estonskim. Međutim, ukoliko Evropska unija, polazeći od svrsishodnosti, može da na sebe preuzme milion građana i „ne-građana“ Estonije, sa 19 miliona Rumuna i ostalima neće ići baš tako. Ali kod „baltijaca“ će se od 1.jula pojaviti još jedan konkurent i pretendent za dotacije – 4 miliona Hrvata koji svečano ulaze u EU. Prognoze analitičara u vezi sa hrvatskom ekonomijom nisu baš preterano optimističke – njoj od 2013. godine ili od početka 2014. predviđaju početak krize.

Osim „nacionalnih nezadovoljnika“ koji privlače budžetsko ćebe na sopstvena ramena, na samitu Evropske unije iskrsli su i „granski nezadovoljnici“. Najefikasnija je bila njihova „grupa mlekadžija“ koja je 27. novembra u Briselu organizovala protestnu akciju farmera iz čitave Evropske unije. Farmeri su se svojski zabavljali dok su iz „vatrogasnih creva“ izbacivali 15 tona mleka na zgradu „Evropskog parlamenta“, palili ogromne vatre od sena i automobilskih guma, kao i postavljali vešala sa strašilima u liku evropskih funkcionera tik pred njihovim prozorima.

Farmere su podržali i levi i „zeleni“ evropski poslanici, kao i nacionalne vođe. Samo pet dana pre početka samita francuski predsednik Fransua Oland je zatražio da dotacije za francuske farmere ostanu na dosadašnjem nivou i u sledećih sedam godina, što su podržali i šefovi drugih zemalja-proizvođača mleka. Ali ako predsednici i ministri operišu terminima „kvote“ i „dotacije“, farmeri se izražavaju krajnje konkretno – cene za predato mleko u novom budžetu treba da ostanu na nivou od 40 centi po litru, a ne da padnu na 24 centa. Farmere je više interesovao rezultat od načina na koji će predsednici i ministri poljoprivrede njihovih zemalja doći do tog rezultata.

„Mlekadžije“ nisu jedini granski lobi koje će uticati na licitiranje u budžetu i specifičnosti njegovog korišćenja. Propisi EU koji se odnose na ulov ribe predstavljaju jedan od jakih razloga zbog koga Island i Norveška još uvek nisu u njoj. Takođe i zašto se 72% Norvežana u novembru 2011.godine kategorično izjasnilo protiv pristupanja njihove zemlje Evropskoj uniji.

Ali sada evo i novog talasa krize: faktor koji će aktivno uticati na rad nacionalnih vlada i terati ih da jasno biračima objasne da članstvo u EU može da bude osnova za dobar život samo ukoliko te vlade budu uspešno radile u borbi za preferencije budžeta. Ta tendencija će se još jednom ispoljiti pri „licitiranju budžeta“ i odraziti na političke krize koje se naziru u Italiji i Rumuniji. Olandovi zahtevi za kvote i dotacije za francuske farmere već pokazuju tu tendenciju, a francuski predsednik nije usamljen.

Izjava Kemerona od 8. decembra da je Velikoj Britaniji bolje bez evra i izvan evrozone predstavlja reakciju britanskog premijera na nagli porast evroskepticizma čak i u redovima njegove partije. Ali šta da se radi kada britanski evropski poslanik Rodžer Helmer pređe iz Kemeronovih konzervativaca u Partiju nezavisnosti Ujedinjene Kraljevine kao perspektivniju za njegovu dalju karijeru. U nacionalne osobine Engleza izgleda da će uskoro biti moguće dodati i borbu za nezavisnost njihovog ostrva u odnosu na kontinent Evropska unija. Možda će tada oni, najzad, uspeti da shvate Irce koji se toliko dugo bore za nezavisnost svog ostrva od susednog. Virus evroskepticizma je prodro čak i u Dansku, za koju on baš i nije karakterističan, a koja je nedavno nezadovoljno konstatovala da ona više ubacuje u „kasicu“ EU nego što iz nje uzima.

Na tom planu dalje zbijanje redova Evropske unije predstavlja više pitanje količine novca kojim ona raspolaže, a kojim je političko rukovodstvo EU neočekivano počelo da „zasipa“. Upravo tako bi se nazvala njena odluka da Grčkoj da 37 milijardi evra radi njenog otkupa dužničkih obaveza i obećanje da će 4 „izrađene“ zbog hipotekarne krize španske banke, dobiti 37 milijardi. Takvi i slični troškovi koji idu iz stabilizacionog fonda EU i tako zaobilaze budžet sedmoljetke koja se završava, teraju da se posumnja u istinitost retorike o „čeličnoj budžetskoj“ disciplini, koja se često čuje iz Brisela i Berlina. Izgleda da plus ili minus pola milijarde za ekonomiju veličine Evropskog saveza predstavlja isto toliko normalnu grešku koliko i plus ili minus od 150 godina za arheologe koji starost određuju radiougljeničnim metodom.

Stvarni nastavak novembarskog samita je bio samit, održan 13. i 14. decembra, koji je sa gledišta planova za centralizaciju Evrope bio potpuno uspešan. Pozitivno je rešeno pitanje „bankarskog saveza“ koji će početi da radi od marta 2013. godine.

Do „nacionalizacije“ svih 6 hiljada banaka evrozone, kako je želeo Oland, nije došlo: na insistiranje Merkelove ona je ograničena na 2 hiljade banaka. Ukoliko bi se podvodili rezultati decembarskog samita sve do „suvog ostatka“ ispostavilo bi se da je značajan deo bankarskog sistema Evrope predat na kontrolu evropske birokratije i onih, koji stoje iza nje. To je, sasvim sigurno, integracioni prodor Evrope, njena „finansijsko-imperijalistička revolucija“.

Od proleća 2013. godine dve hiljade banaka evrozone treba da pređe pod upravu Evropske centralne banke koja je nezavisna u odnosu na političke institucije Evropske unije. Predviđeno je da Evropska centralna banka u EU igra istu ulogu koju igra Federalni sistem rezervi u SAD. Sumirajući rezultate prvog radnog dana samita Evropske unije Angela Merkel je sve prisutne pozvala da se aktivno uključe u realizaciju kompleksnog plana prestrojavanja EU. U zamenu Merkelova je obećala svestranu podršku Evropske centralne banke i Berlina zemljama-reformatorima.

Drugim rečima, oni koji budu pratili plan Merkelove, koji je ona objavila 7. novembra u Evropskom parlamentu, mogu da računaju na ozbiljne injekcije Evropske centralne banke. Merkelova se nije zaustavljala na sankcijama koje očekuju one koji budu sabotirali reforme, ali se nije teško dosetiti kako će to da izgleda po novim pravilima igre. Nacionalne banke zemalja evrozone će sada postati, u suštini, filijale ECB, u uslovima, u kojima će ona da poseduje potpunu kontrolu osnovnih finansijskih tokova kontinentalne Evrope.

Pravila igre „bankarskog saveza“ su potpisali šefovi 17 država evrozone. Angela Merkel je pozvala i preostalih 10 da se pridruže tom savezu, ali Velika Britanija, Švedska i Češka su to u principu odbile.

Tako je u EU faktički došlo do formiranja neformalnog opozicionog kluba. Evropska unija „visi“, očekujući kako će teći razvoj diskusija o budžetu i krizi.