Izvor: Advance

Skoro tri godine vlade evropskih zemalja, služeći financijsku i ekonomsku elitu, uveravaju svoje građane kako će uspeti popraviti katastrofalnu situaciju koju su sami uzrokovali svojim pogrešnim odlukama. Uporno tvrde kako je nužno plaćati parazitske kamate na obveznice i trpeti oštre mere štednje po svaku cenu, te kako ne postoji drugi način za izlazak iz krize.

Nakon tri godine recesije, Grčki se dugovi uvećavaju, a njena privreda je razorena do temelja. Velika Britanija, Španija i Italija se nalaze u bezizlaznoj situaciji i čak štaviše njihove vlade sadistički nameću mere štednje, i njihov dug sve više raste. Irska i Portugalija se nalaze u skoro identičnoj situaciji.

Mediji su preneli “mea culpa” Trojke (EU/ESB/MMF), koja je priznala da je grešila svo vreme, te kako su pristup Islanda i njegove odluke bili ispravni od samog početka. Radi se o najvećem priznanju greške u istoriji ekonomije.

Što je učinio Island? Upravo suprotno onome što je finansijska elita od njega zahtevala. Island se nije složio s tim da spašava velike banke novcem poreskih obveznika, pa je doneo odluku da će banke dobiti svoj deo, ukoliko ostane nešto novca nakon što vlada podmiri svoje obaveze prema narodu. Banke su, s druge strane tvrdile kako je odricanje obavezno i nužno, samo kako bi lihvarima koji trguju obveznicama jamčili povrat svakog uloženog dolara.

Naravno, da ne bi bilo iluzije, Island nije nekim čudom podaren trezvenom vladom koja postoji samo kako bi služila narodu već je taj isti narod masovnim protestima, u periodu 2009-2011, prisilio vlasti na drugačije delovanje.

Trojka je tvrdila kako građani Evrope ne mogu održati isti nivo obrazovanja, zdravstvene zaštite i penzioni sistem, koje su im u nasleđe ostavili njihovi roditelji. Island je, međutim, poručio “trojki” kako nema nameru popuštati pred najvećim kriminalnim finansijskim modelom u istoriji ljudske rase.

Sada, nakon tri godine apsolutne popustljivosti i usaglašenosti kukavičkih vlada, na videlo izlazi istina koju nije mogla prikriti ni najbolja propagandna mašinerija.

MMF: “Pristup Islanda je doveo do iznenađujućeg i jakog oporavka”

U prepoznatljivom stilu i u trenutku kada su mediji prisiljeni priznati kako su godinama varali celokupnu javnost, javljaju se revizionisti kako bi iznova ispisali stranice istorije. To se vidi u tekstu koji je objavio Bloomberg Businessweek: “Pristup Islanda u pokušaju oporavka privrede i izlaska iz recesije, doveo je do njegovog iznenađujućeg i jakog oporavka, priznao je čelnik predstavništva MMF-a, u toj zemlji”.

Vlade ostalih zemalja, koje su bile najviše pogođene krahom iz 2008., počele su primenjivati mere koje su im savetovale monetarne institucije, umesto da primene “islandski model”.

“Islandski model” je jedina strategija koja nudi mogućnost izlaska iz krize, a to potvrđuju temeljni principi vođenja ekonomije. Kada je Plutarh, pre 2000 godina, pisao kako je “nesrazmera između broja bogatih i siromašnih smrtno zlo za bilo koju republiku”. On pre 1500 godina sigurno nije, kao papagaj, ponavljao socijalističke dogme koje su ugledale svetlo dana 1500 godina nakon njegove smrti.

On je samo objasnio temeljni ekonomski princip, na kojem su svoje teorije zasnivali i moderni kapitalistički ekonomski teoretičari. Čak i kada su maštali o svetinji slobodnog tržišta, držali su se jedne od Plutarhovih tvrdnji: “Privreda će biti zdravija ukoliko bogatstva budu u rukama siromašnih i srednje klase. Ono ne sme biti akumulisano u rukama manjine.”

Dakle, kada nas revizionisti iz Bloomberga pokušavaju uveriti kako je oporavak Islanda “iznenađenje”, to znači da nijedna vlada, nijedna monetarna institucija i niko od “cenjenih eksperata” ne razume osnovne principe aritmetike i ekonomije. Da li je to poruka koju nam žele poslati?

Reči hvale u tim revizionističkim akrobacijama ne zvuče iskreno iz razloga što je ekonomsko nasilje imalo za cilj slomiti islandski otpor.

Finansijska elita je odlučila uništiti islandsku privredu u znak odmazde zbog protivljenja dužničkom ropstvu, ali se Island uspeo odupreti samo zahvaljujući istrajnosti naroda u svom otporu.

Iz toga se da zaključiti kako oštre mere štednje nisu ništa do jedna obična kampanja, kojoj je cilj uništiti privrede evropskih zemalja. U tom slučaju, narodi tih zemalja bi postali roblje, koje neće biti u stanju pružiti bilo kakav otpor.

“Trojka” se prvo osigurala da drugi neće postupiti na isti način

Finansijska elita nikada ne bi priznala svoju grešku u slučaju Islanda, kada ne bi bila sigurna da ostali neće postupiti na isti način. No, ostali su paralizovani do te mere, da svojevoljno trpe ekonomsko ugnjetavanje.

Dokaz za to je Grčka, jedina evropska nacija koja je pokušala svrgnuti “izdajničku” vladu, koja je u dva mandata ispunjavala želje “trojke”. Kombinacija straha i propagande je, međutim, učinila svoje. Grci su i treći put izabrali vladu, koja se po ničemu ne razlikuje od prethodnih. A kada robovi glasaju za robovlasnički sistem, robovlasnici imaju razloga za slavlje.

Dakle, ove Bloombergove hvale nisu imale za cilj uzdizati islandsku vladu u nebesa (obzirom da je poznato koliko bankari mrze Island), nego stvoriti još jednu veliku laž. Isti revizionizam je usledio i odmah nakon finansijskog sloma 2008., kada su eksperti u medijima mahom izjavljivali “da su iznenađeni tim nepredviđenim razvojem situacije”, a neki su čak predviđali “kataklizmu, koja će trajati dugi niz godina”.

Dakle, nema ničega iznenađujućeg u uspehu Islanda, kao što nije nikakvo iznenađenje da ostatak Europe služi interesima “trojke”, a ne narodima koji im je izborima dao legitimitet. Što, na žalost, govori koliko je Mark Twain bio u pravu, kada je rekao: “Kada bi se izborima moglo nešto promeniti oni bi bili zabranjeni”.

Da li Island može biti primer za ostatak Europe?

Ovo je već malo složenije pitanje. Nema sumnje da je daleko bolja opcija, ukoliko ona postoji, suprotstaviti se diktatu međunarodnih finansijskih elita. No, kada govorimo o Islandu, kao primeru, ipak moramo imati na umu da se radi o jednoj poprilično maloj ekonomiji, državi od svega 320,000 stanovnika (glavni grad ima oko 120,000). Implementacija “islandskog rešenja” na ostatak Europe daleko je teže izvedljiva iz jednog jedinog, poprilično jasnog, razloga – finansijska elita bi pružila daleko veći otpor.

Štaviše, otpor finansijske oligarhije u Europi već je instaliran u obliku kompletno podobnih vlada u gotovo svim državama. Stanovnici neće biti u prilici proslediti “islandsko rešenje” na adrese svojih vlasti i očekivati da će one krenuti s podjednakim otporom prema finansijskoj eliti.

Što nam to govori? Island je i dalje adekvatan primer koji ne treba zaboraviti, ali većina zemalja Evrope i dalje imaju problem jer na vlasti nemaju političku strukturu koja bi zastupala interese naroda. Stoga, pre no što se može otvorenije raspravljati o “implementaciji” ovog – ili bilo kojeg drugog – rešenja, nužno je povesti raspravu oko stvaranja uslova za dolazak do te tačke.

Nadalje, nakon udara krize u Islandu su izbili žestoki ulični protesti. Imajući u vidu broj stanovnika, u procentu znatan deo države bio je na ulicama. U takvom omeru u većoj su poziciji izvršiti snažniji pritisak na vladajuću klasu. Poređenja radi, kada u Španiji na ulice izađe milion ljudi – i pored činjenici da govorimo o zavidnom broju – to je svega oko 2% stanovništva.

Dok je su stanovnici Islanda svojom odlučnom i kolektivnom borbom zaista uterali strah u kosti vlasti, kada je reč o Španiji, Italiji ili pak Grčkoj, vladajući se doimaju daleko sigurnijima.

Otpor svakako mora biti masovniji, to je esencijalni činilac da bi se eventuano “islandski model” približio stvarnoj implementaciji na prostoru Europe. Što se samog otpora tiče, trebao bi stići što pre, jer ovih dana već imamo prilike čitati “spakovane brojeve” i druge propagandne tekstove o tome kako mere štednje “ipak funkcionišu” – tako je na primer američki New York Times objavio osvrt u kojem se navodi “poboljšanje ekonomije nakon mera štednje” u Latviji. Naravno, radi se o običnoj prevari i forsiranju jedne kriminalne ideologije koja zagovara “štednju” na leđima radnih ljudi. Ukoliko dopustimo da štednja postane status quo, nešto što je opšteprihvatljivo i nužno, tada i otpor postaje uzaludan jer se postavlja pitanje – ko će u otporu učestvovati?