Izvor: Fakti

Svima je poznato da bivši obaveštajci ne postoje.

U Rusiji čak i deca znaju da su od ruskih obaveštajaca više privrženi svojoj otadžbini samo oni u Holivudu. Predsednik Putin teško da je izuzetak i, verovatno, zauzimajući danas to mesto, on čini malo više nego što je to činio njegov prethodnik.

Van granica Rusije takođe veliki broj raznoraznih političara priznaje efikasnost predsednika Putina. Jednostavno, ova efikasnost je nekako sumnjiva, previše je efikasna. Previše je Putin usmeren na rezultat.

Hajde da razmotrimo paletu skorijih događaja.

Na postsovjetskom prostoru: Gagauzija na referendumu odlučuje o pristupanju Carinskom savezu. Sakašvili se izduvao kao ćuran uoči američkog Dana zahvalnosti. Građani Letonije dobijaju pravo na tradicionalno pisanje prezimena i imena oca u ličnim kartama. Estonija je primorana da naglo smani troškove za vojne namene. Janukovič je najavio potrebu za pridruživanjem pojedinim odredbama Carinskog saveza.

Van granica Rusije: Šef Ministarstva spoljnih poslova Nemačke pozvao je Nemce da se odnose sa poštovanjem prema ruskim državljanima. Poseta Putina Turskoj je okončana u pozitivnom tonu, mnogobrojni ugovori i nove sjajne perspektive za obe strane. Senat SAD je doneo odluku da obustavi finansiranje istraživanja novog Raketnog sistema za protiv-vazdušnu odbranu MEADS. Glasanje u vezi palestinskog pitanja završilo se uspešno po Rusiju. Većina zemalja je glasala solidarno sa Rusijom, a ne sa SAD.

Neko može da postavi pitanje: šta je uopšte zajedničko svim ovim sasvim nezavisnim događajima? Odgovor može da bude veoma jednostavan: Zajedničko u svemu tome su – interesi Rusije.

Bivši Ministar Odbrane SAD gospodin Robert Gejts danas pokušava  da shvati kako je to organizovano u Rusiji. On je postao poznat kad je zajedno sa svojim učiteljem, gospodinom Bžežinskim, uvukao SSSR u rat sa Avganistanom. To je bila teška lekcija za Ruse, ali su je oni dobro naučili.

Stari lisac Gejts pokušava s vremena na vreme da uvuče Rusiju u neki od razarajućih ratova, ali, ili je on izgubio kondiciju ili mu se sa ruske strane suprostavljaju „prevrtljive batice“, Gejtsu to nikako ne polazi za rukom.

Interesantno je u vezi sa tim ponašanje ruskog predsednika.

Izgleda da Putin igra sa Zapadom istu igru u koju je Zapad hteo da uvuče Rusiju. Tranzit u Avganistan, tranzitni punkt  u Uljanovsku – sve su to elementi igre koja uvlači američku ekonomiju u ogromne troškove. To je, tako reći, u sferi „saradnje“, ali se time igra ne ograničava. U zemljama gde Rusija i Amerika direktno konkurišu, ni tamo nije sve tako jednostavno.

Onima, koji pažljivo prate političke događaje u svetu, jasno je kako, polako ali sigurno, Putin vraća teritorije, izgubljene u poslednjih 20 godina.

Američki partneri očigledno kaskaju za incijativama Putina. Sa time je povezano to što obojene revolucije brzo gube svoju boju, ostavljajući iza sebe osušene siluete ljudskog dostojanstva bivših građana SSSR.

Da li je potrebno govoriti o tome da bez Rusije žele da žive samo uspešni i bogati, a takvih, kao što je poznato, nema više od 5-7 procenata. Ostali građani odavno žele da žive „po starim pravilima“, razume se sovjetskim. Situacija se razvija tako da su SAD spremne da odustanu od Ukrajine i Gruzije, samo da one legnu kao nepodnošljiv teret na ruska ramena, kao u stara dobra sovjetska vremena, pa da ruska ekonomija ne izdrži, kao što je to bilo sa sovjetskom ekonomijom. Ali, Putin tvrdoglavo ne želi da preuzima odgovornost za nacionalne ekonomije i da ih vuče na leđima Rusa.

Putin nameće svoju igru. Kao što je poznato, za ponovno naoružavanje vojnih snaga Rusije u narednih deset godina biće potrošeno do pola biliona američkih dolara. To je neviđena suma za ruski budžet. Sasvim je jasno da će SAD, da bi pratile taj program, morati da potroše verovatno i četiri puta više. Takvih para sada nema, tako da Putin naprosto skida Zapad do gola.

Ranije su SAD sasvim dobro koristile tuđi novac koji je rekama tekao u SAD. Svaki dan u 2008. godini u vidu investicija „prilivalo se do milijardu dolara“. Sada nema ni svog ni tuđeg novca. Osim toga, drastično se smanjuje zona dolara i širi se zona rublje. Tako, naprimer, sa Turskom i sa zemljama ZND Rusija će početi da vodi novčane operacije u njihovim valutama, a to izaziva bes FRS (The Federal Reserve System) SAD. Svakoj drugoj državi to ne bi prošlo, ali Rusiju čuvaju Bog i nuklearno oružje.

Krajem prošlog veka i u toku prve decenije ovog, Rusija je trpela podli odnos Zapada prema njoj. Izgledalo je da ga i Putin jednostavno trpi, ali se ispostavilo da je već tada Putin duboko u sebi pripremao revanš. Setite se vremena kad su se svi trudili da šutnu Rusiju, čak i mikroskopski male, poput gljivičnih spora, zemalja Baltika. Isto tako gadno su se ponašali i oni koji pre SSSR nisu ni smatrani državom, naprimer Moldavija. Dalje od svih otišao je slaboumni Sakašvili.

Ne može niko da kaže da je inicijativa da se započne rat u Južnoj Osetiji bila njegova.

Uzimajući u obzir da je u Gruziji bila razmeštena američka vojska, može se tvrditi da SAD nikada ne bi dozvolile jednom banana-kralju da radi po svojoj volji i da na taj način ugrozi američke građane ili čak da uvuče SAD u rat sa Rusijom. Tako da ispada da su SAD i Izrael znali za planove Sakašvilija i čak su neposredno učestvovali u njima. Sakašvilija su naprosto iskoristili i, uzgred da bude rečeno, danas su SAD spremne da ga se odreknu.

Svi su se ovi događaji posmatrani i sistematizovani po naredbi Putina. Izrađivani su asimetrični odgovori, uvek oštri kao bodež. Baš ti kontranapadi izazivali su osetne štete. Ovde možemo govoriti i o izlasku iz dogovora DOVSE, kada je Rusija odbila da poštuje njihove uslove, bilo je i mnoštvo drugih odgovora. Sve ih je objedinjavalo jedno – da se ekonomija SAD ne zaustavi u razbacivanju sredstava.

Putin vrlo dobro shvata da nikakvi međunarodni ugovori neće odvratiti SAD i NATO od iskušenja da zavladaju ruskim ogromnim rezervama pitke vode. Međunarodni ugovori nisu spasli Jugoslaviju, Irak, Avganistan, Libiju, a sada je došla na red Sirija. Razume se da će doći vreme da se isproba čvrstina Rusije.

Rusija ne želi da joj se priključi ujka Sem, čitaj – krupni američki kapital.

Putin je shvatio da Rusija ima samo jedan zadatak. Šta god bude izabrano – saradnja sa SAD ili suparništvo – to treba da košta Ameriku maksimalno.

Putinu ne odgovara da SAD izvedu svoju vojsku iz Avganistana, ne treba da se prekinu podgrevanja od strane Amerike situacija u čitavom svetu. Jer, to iscrpljuje ekonomiju SAD – glavno oružje Amerike.

Ranije nikako nije uspevalo da se SAD uhvate u finansijske makaze – maksimalni troškovi uz minimalne prihode, međutim analog ruskog pijandure-predsednika – predsednik kauboj je gurnuo zemlju u ekonomski potrošački ambis i tu je Putin shvatio da nije vreme za spavanje.

Treba na bilo koji način učvrstiti status-kvo.

Zbog toga su i bili odobreni programi usmereni na saradnju, ruski tranzit američke robe i slično. Sad treba samo da se nastavi sa sličnim naporima i Amerika će sama sebe da dovede do bankrota.

Obama je, međutim, počeo u poslednje dve godine da smanjuje troškove svoje ekonomije. Bili su obustavljeni mnogi programi, isporuke vojne opreme i čak iz nekih vrućih tačaka bila izvedena američka vojska. Bez finansijske podrške ostale su i zemlje i pokreti i jednostavno neki ljudi koji su se ranije veoma lepo hranili kod Državnog departamenta (neki se od njih i danas veoma lepo hrane). Saznalo se da su mnogi odbrambeni programi i programi ponovnog naoružavanja SAD stavljeni pod giljotinu.

To ne odgovara Putinu i on zato najavljuje da će opremiti vojsku za pola biliona dolara. Htela-ne htela, Amerika će morati da ispovrne nekoliko puta veću sumu kako bi mogla da prati Rusiju.

Pored toga, Putin izdvaja i dodatnih 134 milijarde rubalja za razvoj vojno-kosmičkih programa, i to se dešava u vreme kad kongres pokušava da zatvori projekat Raketnog sistema za protiv-vazdušnu odbranu MEADS koji se nalazi u poslednjoj fazi izrade. Putinu javno ne odgovara da se ti radovi ne završe i da se finansiranje prekine. On stalno ide jedan korak ispred Obame.

Danas baš Putin izvodi američku ekonomiju na najveće troškove, u isto vreme svoje „spoljne“ troškove Putin ne povećava i naročite troškove Rusija nema.

Generalno govoreći, sve ovo liči na veoma vešto navlačenje. Najaviti bilionske rashode za odbranu u postojećim uslovima praktično znači upropastiti SAD.

Čitalac može da uzvrati da ni za ruski budžet to neće biti malo. A baš tu i nastaju glavne nedoumice. Najaviti izdvajanje sredstava i stvarno ih izdvojiti – to su različite stvari. Današnja delatnost u borbi sa pljačkom sredstava u vojsci, u projektu Glonass i na drugim projektima može da bude jednostavno zamazivanje očiju. Navodno, mi smo izdvojili novac, ali su njega pokrali. A možda niko nije ni izdvajao? Recimo za Glonass je izdvojen deo, a za ostatak rečeno da je pokraden. Isto i u vezi sa drugim odbrambenim programima.

Ovo „navlačenje“ (ako je to stvarno tako) ima status strateškog oružja i može da bude sa neograničeno velikim troškovima i neograničenih razmera.

Putin je veliki majstor političke igre i uvek u rukavu ima nekoliko potrebnih karata. Njegov tajni rat pre svega prati glavni cilj – FRS. Pre ili kasnije diskreditovani FRS mora da padne. Zemlja će živeti na realnom novacu, tada će verovatno SAD i Rusija moći da postanu partneri, ali za sada odnosi nisu nimalo jednostavni i realno je danas inicijativa na strani Rusije.