Izvor: Politika

Pošto joj 16 obaveštajnih agencija koje godišnje troše oko 60 milijardi dolara očigledno nisu dovoljne, Amerika planira stvaranje još jedne: „Odbrambene tajne službe” (DCS) koja treba da ojača nacionalne špijunske potencijale.

Iako je nova obaveštajna služba okvirno najavljena još u aprilu ove godine, „Vašington post” je preko vikenda precizirao njen profil. Pozivajući se na za ovakve prilike uobičajeno anonimne visoke funkcionere Ministarstva odbrane, list iznosi da će DCS na terenu u inostranstvu imati ukupno 1.600 operativaca. Neće međutim svi biti tajni agenti: u ovom broju je i oko 600 vojnih atašea u američkim ambasadama i konzulatima koji poverljive podatke o zemlji domaćinu prikupljaju javno.

Pošto su „sistematizacije” u američkim ambasada širom sveta mahom popunjene i pošto bi posle ove objave dodavanje novih diplomata sigurno ukazivalo da njihov stvarni posao nije onaj nominalni (ataše ili savetnik), novi špijuni Pentagona neće imati diplomatsku zaštitu. Radiće maskirani, najverovatnije kao biznismeni ili šta se već smisli kao pokriće.

Novu generaciju vojnih obaveštajaca školovaće CIA. Mada će biti dužni da raportiraju šefu njene lokalne stanice, naređenja će primati od svojih vojnih šefova. Njihova obuka i kompletno raspoređivanje treba da se obavi u sledećih pet godina.

Prvenstveni cilj će im biti prikupljanje podataka koji se svrstavaju u dve kategorije: „indikatori” i „upozorenja”: dakle obaveštajnih činjenica koje „nalažu akciju”. Projektom rukovodi Majkl Vikers, podsekretar za obaveštajne poslove u Ministarstvu odbrane.

Prema „Vašington postu”, među najvažnijim zadacima novih vojnih obaveštajaca biće praćenje rastuće vojne moći Kine, širenje uticaja islamskog fundamentalizma u Africi i nuklearni program Irana. To su ujedno i glavne bezbednosne preokupacije SAD danas.

Stvaranje DCS se smatra „važnom reorganizacijom” obaveštajnih kapaciteta, koja treba da omogući i bolje usklađivanje vojnih i civilnih obaveštajnih aktivnosti u skladu sa doktrinom „bolje sprečiti nego lečiti” predsednika Baraka Obame, koji je, kako su pokazale prethodne četiri godine, skloniji tajnim operacijama nego otvorenom vojnom angažovanju.

Uočava se međutim i jedna ne baš bezazlena političko-pragmatična činjenica: za razliku od CIA, vojna špijunaža je manje podložna kongresnom nadzoru.

Pentagon već ima čak osam obaveštajnih službi. Pored DIA („Odbrambena obaveštajna agencija”), službe ove vrste ima i svaki od četiri roda vojske (vazduhoplovstvo, kopnena armija, mornarica i marinci), a vojna je i glavna agencija za elektronsko špijuniranje NSA (Nacionalna bezbednosna agencija). NRO se bavio izviđanjem, a NGA prikupljanjem prostornih podataka.

Koordinator svih 16 službi za spoljnu i unutrašnju špijunažu je kancelarija Nacionalnog obaveštajnog direktora (DNI) sa 1.500 zaposlenih – koja je stvorena Zakonom i obaveštajnoj reformi i sprečavanju terorizma iz 2004. Njen direktor direktno raportira predsedniku, a na tom mestu još od aprila 2007. je Džems Klaper (72), penzionisan vazduhoplovni general-pukovnik, koga je postavio Obamin prethodnik u beloj kući Džordž Buš.

Prema podacima koje je u svojoj istraživačkoj seriji o obaveštajnim službama SAD u julu 2010. izneo „Vašington post”, prikupljanjem i obradom obaveštajnih podataka svih vrsta bavi se ukupno 1.271 vladina organizacija i 1.931 privatna kompanija, na oko 10.000 lokacija u zemlji. Pristup strogo poverljivim podacima ima 854.000 ljudi.

——————————————————

SAD su u poslednja dva meseca „znatno” povećale špijuniranje iranskog nuklearnog reaktora u Bušeru, gradu na obali Persijskog zaliva, piše „Volstrit džornal”. Razlog je plutonijum „oružane gradacije” u tamošnjem reaktoru, koji je početkom novembra promenio režim rada. Špijunska prismotra vrši se bespilotnim letelicama”, i to je, kako otkriva „Džornal”, objašnjenje zašto su Iranci iz svojih borbenih aviona pucali na jedan od tih „dronova” dok je bio u međunarodnim vodama. Američka letelica tom prilikom nije pogođena.