Izvor: Standard

Zapadna štampa, kao i ona iz Persijskog zaliva, ocenile su američke izbore kao dokaz vitalnosti „najmoćnije demokratije na svetu“. Nasuprot tome, početkom godine ta ista štampa opisivala je referendum i parlamentarne izbore u Siriji kao „farsu“ i pozivala na obaranje „diktature“. U čemu je stvar? Hajde da uporedimo oba sistema, upotrebljavajući identične kriterijume iako je je jedan od njih toliko moćniji od ovog drugog da se obično ustručavamo od svake kritike.

Ustav SAD je proglašen u ime Naroda iako suverenitet dodeljuje federativnim državama, a ne građanima. Dakle, SAD nisu demokratija kao što ju je podrazumevao Abraham Linkoln („vlada naroda, od naroda i za narod“), već je to pakt između Naroda i jedne oligarhije. Pokret Okupiraj (Occupy) i njihov slogan – „Mi smo 99 odsto“ – podsetio nas je na činjenicu da su bogatstvo i moć u SAD u rukama onih koji čine manje od jedan odsto stanovništva. A Ustav Sirije priznaje suverenitet Naroda koji bira svoje lidere, ali, kako bi rešila situaciju neprestanog regionalnog rata, Sirija je ustanovila neku vrstu neprozirne uprave koja je narod lišila kontrole, koja je potrebna za svakodnevno funkcionisanje demokratije.

Prema američkom Ustavu, predsednika ne bira narod, već kolegijum od 538 birača koji predstavljaju federalne države. Međutim, vremenom se nametnula ideja da guverneri moraju da se konsultuju sa svojim građanima pre nego što imenuju predstavnike njihove države za birački kolegijum. U nekim državama ta konsultacija je obavezna, u drugima je samo savetodavna, tako da guverner može da odluči kako mu je volja. Bilo kako bilo, glasanje od 6. novembra nema nikakvu ustavnu vrednost. Setimo se da je 2000. godine Vrhovni sud ignorisao glasove građana Floride i proglasio Buša mlađeg za predsednika na štetu Gora.

Glavna funkcija glasanja koje se desilo pre nekoliko dana nije biranje predsednika već obnavljanje narodnog pakta. Učestvujući u tome, američki građani izražavaju svoju pripadnost institucijama. Međutim, to učešće neprestano opada (osim 2008. godine). Naime, od 230 miliona punoletnih, glasalo je samo 120 miliona ljudi. Dakle, procenat učešća u glasanju je mnogo manji u SAD nego u Siriji za vreme referenduma i parlamentarnih izbora iako ti izbori nisu održani u četiri distrikta u jeku rata.

Obama je dobio 50,38 odsto glasova, dok je Romni dobio 48,05 odsto. Ostatak, tj 1,67 odsto glasova dobilo je 18 ostalih kandidata za koje nikad niste čuli i koji nisu imali pristup medijima kako bi se predstavili svojim sugrađanima. Nasuprot rasprostranjenom mišljenju, Demokratska partija i Republikanska partija su državni organi. Tako, na primer, izbor kandidata unutar tih partija nisu organizovale te partije, već federalne države, i to o svom trošku. Štaviše, bez obzira na to kako građani glasaju, ove dve partije zajedno upravljaju različitim administracijama, kao što je na primer NED (The National Endowment for Democracy – Nacionalna zadužbina za demokratiju), koja je politička vitrina CIA u inostranstvu. U krajnjoj liniji, dvopartijski sistem SAD je ekvivalent jednopartijskog sirijskog sistema. Nasuprot tome, Sirija danas priznaje mnoštvo političkih stranaka koje počinju da imaju pristup medijima.

Kao što sama reč kaže, „američki san“ je samo san, iluzija. Oni koji misle da je to uzor, treba da se probude.

Ovo kratko poređenje ne treba da obeshrabri sirijskog čitaoca koji je nezadovoljan prethodnim reformama. Naprotiv, treba da ga ohrabri i ukaže na to da se institucije njegove države razvijaju u dobrom pravcu iako ostaje još dosta toga da se uradi.

Vratimo se na trenutak na američke izbore i na pouku koju možemo da izvučemo iz njih. Demokrata ili republikanac su dva različita brenda istog proizvoda. Možete da izaberete „pepsi“ ili „koka-kolu“, i svaki od ova dva brenda je u vašoj mašti povezan sa različitim mitologijama. Jedan brend može da vam se sviđa mnogo više od ovog drugog. Ali, ako ih probate na slepo, nećete moći da ih razlikujete jer se radi o istom proizvodu. U ovakvoj perspektivi američke ambasade su delovale kao anketari koji obavljaju marketinška istraživanja. One su organizovale fiktivne izbore u različitim državama jer tako mogu bolje da razumeju ukus stranih potrošača. Glasajte i vi. Birajte Obamu ili Romnija (sasvim je nepotrebno spomenuti ostalih 18 kandidata). Vaš glas ne služi ničemu jer niste američki građanin? Pa ni glas američkog građanina ne služi ničemu! Od vas se samo traži da učestvujete u igri.

Ovaj lažni pluralizam ilustrovan je u pobedničkom govoru Baraka Obame. Taj govor je mogao da pročita i Mit Romni. On slavi pakt između Naroda i oligarhije: svako mora da uspe u svom životu; naša vojska je najmoćnija u čitavoj istoriji; naše etničke zajednice čine jedan Narod. Politički sadržaj se ograničio na jednu rečenicu, koja je i sama sporazumna: „Radiću sa liderima obe partije kako bismo se suprotstavili izazovima koje možemo samo zajedno da rešimo: smanjenje deficita, reforma fiskalnog sistema, stabilizacija našeg imigracionog sistema, oslobađanje od zavisnosti od strane nafte“. Ovde treba primetiti da će dva Obamina cilja iz njegovog drugog mandata uticati na Bliski Istok. Smanjenje deficita podrazumeva dalja smanjivanja budžeta Pentagona, tj. nastavak povlačenja američkih vojnika iz regiona. Kraj zavisnosti od strane nafte podrazumeva da Vašington više neće morati da štiti Saudijsku Arabiju ni džihadski sistem kojeg je stvorila.

Tjeri Mejsan je francuski intelektualac, predsednik i osnivač Mreže Volter (Réseau Voltaire) i konferencije Axis for Peace (Osovina za mir). Profesor je međunarodnih odnosa u Centru za strateške studije u Damasku. Njegova poslednja knjiga na francuskom je „Užasna laž: tom 2, Manipulacije i dezinformacije“, JP Bertand, 2007.