Izvor: Standard, Spiegel, Jakob Augštajn

SAD razvijaju oružje koje može da dosegne i uništi bilo koje mesto na Zemlji u roku od sat vremena, ali u isto vreme dalekovodi na drvenim stubovima vise iznad ulica Bruklina, Kvinsa i Nju Džerzija. Uragan Sendi ih je počupao a širom istočne obale mnoga mesta su ostala bez struje.

To je Amerika, gde su visokotehnološke opcije dostupne samo eliti, dok ostatak živi u uslovima koji se daju porediti sa zemljama u razvoju. Nijedna zemlja nije dala više nobelovaca, ali bolnice u Njujorku morale su biti evakuisane tokom oluje jer njihovi generatori za hitne slučajeve nisu radili.

Svako ko to vidi kao kontrast propustio je činjenicu da je Amerika zemlja totalnog kapitalizma. Njeni službenici nemaju potrebu za javnim bolnicama ili pouzdanim napajanjem kuća električnom energijom. Elita ima svoju spstvenu infrastrukturu.

Totalni kapitalizam ostavio je američko društvo u ruševinama i osakatio vladu. Ova američka sudbina nije samo nesreća koju je proizveo sistem već je posledica sistema.

Obama to ne može da promeni, ni Romni ne bi mogao bilo šta da učini.

Evropa je u zabludi ako posmatra izbore kao odabir između sila dobra i zla. Oni sigurno ne donose promene političkog pravca, kao što neke evropske novine žele da verujemo.

Romni, izrazito bogati biznismen, i Obama, kultivisani advokat – dva su lica političkog sistema koji više nema mnogo veze sa demokratijom kako je mi razumemo. Demokratija je pitanje izbora, a Amerikanci stvarno nemaju mnogo izbora, Obama je to dokazao.

Skoro pre četiri godine činilo se da je Amerika pred novim početkom, kada je on preuzeo dužnost. Ali dogodio se nesporazum. Obama nije zatvorio logor Gvantanamo Bej, niti je skinuo imunitet sa ratnih zločinaca iz Bušove ere, niti je regulisao finansijska tržišta, dok, recimo, o klimatskim promjenama gotovo da i nije bilo reči tokom predsedničke kampanje. Vojska, banke, industrija – ljudi su nemoćni pred njihovom moći, isto kao što je nemoćan i predsednik.

Čak i trgovina kreditnim dugovima – vrsta ulaganja koja je slomila Leman Braders i dovela zapadne ekonomije do ivice – nije zabranjena niti bolje regulisana. Verovatno je Obama hteo da učini više, ali nije mogao. Ali kakvu to ulogu igra u celoj situaciji?

Mi želimo da verujemo da Obama nije uspeo zbog konzervativaca unutar sopstvene zemlje. I zaista, fanatici od kojih Romni zavisi odbacili su sve ono što razlikuje Zapad – nauku i logiku, razum i umerenost, čak i običnu pristojnost.

Oni mrze homoseksualce i slabe državu. Oni ponižavaju žene i progone useljenike. Njihovo moralizovanje o abortusu nije čak poštedelo ni žrtve silovanja. Oni su talibani Zapada. Ipak, oni su samo simptom američkog neuspeha, a ne uzrok. U stvarnosti, ni idealisti ni demokrate, ni idioti iz Tea Partya nemaju nikakvu moć nad okolnostima.

Iz evropske perspektive, sasvim je nevažno ko je pobedio na izborima. Nama je važna samo američka spoljnja politika – Obama nije golub niti je Romni jastreb. Sadašnji predsednik voli da vodi svoje ratove bespilotnim letelicama umesto vojnicima iako je žrtvama svejedno ako ih ubije čovek ili mašina. U međuvremenu, uprkos svim kritikama, njegov izazivač tvrdio je da se ne bi pridružio Izraelu ako ta zemlja započne rat protiv Irana jer SAD više ne mogu sebi da priušte takvu stvar.

U svakom slučaju, pogrešno je ocenjivati republikance kao stranku ratnih huškača, a demokrate kao stranku mira ili je čak nazvati levičarskom strankom. Uostalom, demokratski predsednici Hari Truman, Džon Kenedi i Lindon Džonson započeli su ratove u Koreji i Vijetnamu. Republikanci Dvajt Ajzenhauer i Ričard Nikson su završili te ratove. Ronald Regan, koga Evropljani vide kao otelotvorenje oba zla i apsurdnih aspekata američke politike, bio je miroljubiv čovek mereno današnjim standardima. Napao je jedino Granadu.

Istina je da mi više jednostavno ne razumemo Ameriku. Gledajući je iz Nemačke i Evrope, vidimo stranu kulturu. Politički sistem je u rukama krupnog kapitala i lobista. Provere i ravnoteže su propale. Perverzna mešavina neodgovornosti, pohlepe i verskog fanatizma dominiraju javnim mnenjem.

Pad američke imperije je počeo. Može biti da američki građani to neće moći da zaustave, bez obzira koliko se trudili. Ali oni to i ne pokušavaju.