Izvor: Politika

Sinhronizovano iznošenje procena o nuklearnoj opremljenosti važnog američkog saveznika u regionu („Post” je o tome pisao u ponedeljak, a „Tajms” juče, oba uz pozivanje na anonimne izvore), što odudara od zvaničnog pravila da se o tome javno ne debatuje, svakako je u funkciji pritiska na Islamabad, koji je, kako se navodi, postao glavna smetnja Obaminim planovima da uspostavio novi režim za proizvodnju i kontrolu takozvanih fisionih materijala.

Pakistanska nuklearna ekspanzija zbila se u poslednje dve godine, otkako je u Beloj kući Barak Obama. Procene su da je 2008. Islamabad imao oko 70 bombi, a danas se govori o broju između 100 i 120.

Pakistanci ovo ne poriču (ovde se smatra i da imaju razloga da svoje zalihe prikazuju i većim nego što jesu), a ubrzano nuklearno opremanje se pravda novom činjenicom u susedstvu. Indija je naime 2008. sa SAD potpisala nuklearni sporazum koji joj omogućava da legalno kupuje gorivo za nuklearne centrale, što je domaće kapacitete oslobodilo za vojnu proizvodnju. Islamabad bildovanje svojih atomskih mišića pravda upravo potrebom da parira susedu, mada je nuklearna premoć, bar kad je reč o broju atomskih glava, sada na njegovoj strani.

Indija, međutim, ima premoć u konvencionalnom naoružanju. Ove dve zemlje, uz Izrael, jedini su posednici nuklearnog oružja koji nisu potpisnici NPT, međunarodni ugovor o neproliferaciji.

httpv://www.youtube.com/watch?v=Kf2XysO9Jos

Ameriku pakistansko nuklearno širenje brine iz dva razloga. Prvi je svakako mogućnost da to oružje, u povremeno veoma haotičnim pakistanskim prilikama, dospe u ruke terorista ili islamskih ekstremista, zbog čega Vašington tamošnje sisteme zaštite i čuvanja godišnje dotira sa oko 100 miliona dolara.

U depešama Stejt departmenta koje je „Vikiliks” objavio prošle godine, poslatim od američke ambasadorke u Pakistanu, iznosi se procena da su nuklearni materijali u američkim laboratorijama nedovoljno zaštićeni i da bi neko od zaposlenih mogao da ih prokrijumčari do neželjenih ruku.

Drugi razlog za zabrinutost jeste činjenica da je Islamabad postao jedina kočnica konsenzusu koji Vašington nastoji da isposluje na pregovorima o nuklearnom razoružanju u Ženevi, koji bi regulisao proizvodnju nuklearnih materijala. Pakistanski ambasador u tim razgovorima je prošle nedelje čak optužio SAD za „dvostruke standarde i diskriminaciju”.

Američke brige su razložne, s obzirom na pakistansku nuklearnu istoriju: vodeći funkcioner njegovog programa Abdur Kadir Kan (koji ima reputaciju „oca islamske bombe”), bio je, kako je otkriveno 2004, vodeći akter „nuklearnog bazara”, na kojem su se tehnologijom i materijalima za atomsko oružje snabdevali Libija, Iran i Severna Koreja.