Izvor: Novosti

Najugledniji nemački magazin sagledava stanje vodeće zemlje sveta. Politička mržnja, stagnacija ekonomije i obrazovanja, raspadnuta infrastruktura, piše Špigl.

Ujka Sem leži u postelji, priključen na infuziju i s toplomerom u ustima. “Američki pacijent”, ispisali su urednici nemačkog “Špigla” ispod sumorne slike na naslovnoj strani svog uglednog magazina, sugerišući da je pacijent, zapravo, cela Amerika.

“Sjedinjene Države traće svoju ulogu modela za ostatak sveta. Politički sistem je zatrovan apsurdnim nivoom mržnje, ekonomija stagnira, a infrastruktura pada u jadno stanje raspalosti. Ove izborne večeri, mnogi Amerikanci gube veru u budućnost svoje zemlje”, navodi se u Špigelu.

“Posle briljantnog veka i grozne decenije, SAD su, u ovoj izbornoj godini dostigle tačku u svojoj istoriji kada očigledno više ne može da bude poricano da je realnost života u SAD tako mnogo u suprotnosti s tvrdnjom da je to najbolja zemlja na svetu”, dodaje se u nemačkom nedeljniku.

Nemci decenijama nisu na taj način pisali o Amerikancima. Nemački novinari, koliko pre deceniju, uglavnom su se svađali sa sagovornicima ako se drznu da kritikuju SAD, a i u jednoj popularnoj TV seriji iz osamdesetih, u kojoj je Jugoslavija bila prikazana kao zemlja u kojoj je magarac važno prevozno sredstvo, fina nemačka porodica sija od sreće kada čuje da treba da se odseli – u Ameriku. Šta je to sada osvestilo Nemce?

Oni kažu: uragan Sendi. I pre strašne oluje, infrastruktura na Istočnoj obali je bila više nalik na Nemačku, ali od pre Prvog svetskog rata. U Bruklinu i Kvinsu, delovima magičnog Njujorka, vodovi za struju nisu ukopani, nego vise po banderama. A pokazalo se da ne rade ni generatori. Premda se zna da će Njujork, posebno Menhetn, biti s vremena na vreme žrtva uragana, grad nema bilo kakav sistem za odbranu od njih – štaviše, piše “Špigl”, iako je vremenska prognoza bila precizna četiri dana pre potopa, džakovi s peskom nisu bili efikasno nagomilani oko električnih centrala, bolnica ili ulaza u tunele, već oko oblakodera investicione banke Goldman Saks.

Amerika je, međutim, oduvek bila zemlja koja se brižno stara o svojim bogatašima, a drugima šta bog da, pa su Nemci to prećutkivali. Sada, međutim, o svojim problemima glasno govore i misleći građani SAD.

Tako se poznati kolumnista “Njujork tajmsa” Tomas Fridman vozio najbržim vozom u zemlji, od Vašingtona do Njujorka, i zaključio: “Nešoj zemlji treba obnova”. A scenarista Aron Sorkin, autor mnogih legendarnih TV serija, cinično govori zašto je američka stvarnost daleko od “najbolje zemlje na svetu”:

“Apsolutno nema dokaza koji mogu da podrže tu tvrdnju. Sedmi smo u svetu po pismenosti, 27. u matematici, 22. u nauci, 49. po životnom veku, 178. po smrtnosti dece i odojčadi, treći u prosečnom prihodu domaćinstava, četvrti u radnoj snazi i četvrti u izvozu. Predvodimo svet u samo tri kategorije: po broju građana u zatvorima, broju odraslih koji veruju da su anđeli stvarni i po troškovima za odbranu, gde trošimo više od sledećih 26 zemalja zajedno”, kaže Sorkin.

Novinari “Špigla” SAD opisuju kao zemlju ograničenih mogućnosti, čija kriza je veoma obuhvatna, a kao najgoru činjenicu vide to što zemlja i dalje odbija da razgovara o uzrocima svog opadanja. Kritička misao se doživljava kao nacionalna izdaja.

Nemci nastavljaju gde je stao Sorkin. Svaki četvrti od 600.000 mostova u SAD je, zvanično, ili “neodgovarajući”, ili zastareo. Prema nekim studijama, ta zemlja bi trebalo da ulaže 225 milijardi dolara godišnje u infrastrukturu, da bi 2050. ona bila na zadovoljavajućem novou – to je čak 60 odsto više nego što ulaže danas.

List pominje i razlike između Vašingtona i unutrašnjosti, između severa i juga, gradova i sela… Zemlja je zaboravila dane Frenklina Delana Ruzvelta i njegovog “Nju dila” koji je ojačao Ameriku na duži rok. Prošlo je vreme kada je predsednik Dvajt Ajzenhauer rešio da premreži zemlju auto-putevima, ili kada je Lindon DŽonson objavio “rat siromaštvu” i ukinuo status građanstva druge ili treće klase, s obzirom na boju kože. A nema ni onog duha kao kada je DŽon Kenedi objavio da će Amerika poslati čoveka na Mesec u narednoj deceniji.

Kolumnista “Tajma” Farid Zakarija piše da baš tim, prohujalim vremenima, Sjedinjene Države imaju da zahvale na svom potonjem napretku. On sada najavljuje dolazak “postameričke ere”. Mladi diplomci američkih univerziteta iz Kine i Indije sve više se posle studija vraćaju u svoje zemlje. Istovremeno, sve manje mladih Amerikanaca može sebi da priušti studiranje. Država Kalifornija danas troši više para na zatvore nego na univerzitete.

Predsednik Obama za sada ne uspeva da održi obećanje i ujedini zemlju. Republikanci se tvrdo drže svoje doktrine i ne žele da sarađuju s njim, “otimačem novca poreskih obveznika”, “socijalistom”. Među republikancima uticajna je i ultrakonzervativna grupa “Čajanka”, koju pomenuti Aron Sorkin naziva “američkim talibanima”. A talibani u Avganistanu, gde SAD šire slobodu i demokratiju bespilotnim letelicama, nisu ni blizu poraza…