08.11.2012.Izvor: Fakti
Na svakom nivou obaveštajnog rada postoje obaveštajci-stratezi, odnosno oni koji vladaju strateškim razmišljanjem.
2. SISTEM SVETSKE OBAVEŠTAJNE SLUŽBE
Obaveštajci stratezi uvek gledaju malo dalje iza horizonta. Tako je bilo i hiljadama godina pre.
A da bi se moglo pogledati iza horizonta, treba mnogo toga znati i upravljati svojim psihofizičkim stanjem. Sećamo se Štirlica – našeg omiljenog filmskog junaka (na slici). Taj Štirlic je sveobuhvatni lik najboljeg obaveštajca strategan e samo u našoj zemlji.
U Rusiji je 1998. godine obavljeno jedno veoma interesantno sociološko istraživanje. Ispitanicima je bilo postavljeno pitanje – ko od filmskih junaka treba da postane predsednik Rusije? Pobedio je Štirlic – to su bila narodna očekivanja. I 2000. godine predsednik Rusije postaje Vladimir Vladimirovič Putin, koji je radio kao obaveštajac u Istočnoj Nemačkoj, konkretno u Drezdenu, koji je varvarski u februaru 1945. godine uništila britansko-američka avijacija.
Da li je to slučajno? Nipošto. Rusko društvo je očekivalo ljude koji umeju da vide iza horizonta. Društvo je čekalo obaveštajca. Ali zašto? Pa zato što obaveštajci pokušavaju da shvate i predvide logiku budućih svetskih događaja. Oni su upućeniji od običnih ljudi, bolje su pripremljeni, oni raspolažu sa ogromnom količinom informacija i umeju da ih čuvaju. Oni ponekada znaju da uđu u posebno globalno polje informacione istine. Zato su upravo oni prvi videli u mojim analitičkim razmatranjima u Lincu septembra 1998. moje javno predviđanje da je moguć raspad SAD.
Tamo ih je bila većina među učesnicima iz 43 zemlje sveta. Oni su sa velikom i iskrenom pažnjom – dodao bih i sa velikom taktičnošću – odnosili prema meni, a ta pažnja je nakon nekoliko godina prerasla u uvažavanje. Osećao sam se veoma prijatno u toj svetskoj obaveštajnoj sredini posle svog izveštaja od 9. septembra. Sa jedne strane, to je bilo neočekivano, a sa druge – zakonomerno. Štaviše, više puta sam imao osećaj da su me mnogi od njih potom „pokrivali” u teškim situacijama. Takav osećaj sam imao nekoliko puta, tokom mnogo godina i to u raznim zemljama (Nemačka, SAD, Paragvaj i Filipini).
U svetu obaveštajnih službi postoje određena nepisana pravila – možemo ih uslovno nazvati kodeksom svetskih obaveštajnih službi. U principu, njegove bazne teze nigde nisu napisane i njih nigde ne možete pročitati, ali u osnovi svetski obaveštajci profesionalci ih se pridržavaju. Uvek sam se trudio da taj kodeks svetskih obaveštajnih službi poštujem. Smatram, da iz njega treba izdvojiti nekoliko ključnih teza, polazeći iz iskustva ličnih aktivnosti u svetskom obaveštajnom prostoru.
Obaveštajni rad je pre svega analiza i razmatranje, hladnokrvnost i uverenost, izdržljivost i taktičnost, intuicija i uzajamno uvažavanje.
3. SVETSKI OBAVEŠTAJNI RAST I STARA RUSIJA
Često se postavlja pitanje: zašto je Rus (Stara Rusija) bila nepobediva? Poznato je da je niko nikada nije mogao osvojiti. U čemu su bili koreni njenih slavnih pobeda?
Smatram da je upravo Rus naslednica slavne Trojanske imperije, koja je upravljala drevnim svetom hiljade godina kao i Prvim i Drugim Rimom. Stotinama godina, počev od 16. veka, ideolozi liberalnog kolonijalizma od nas skrivaju prave izvore naših slovenskih pobeda.
Prvi koji je otvoreno progovorio o realnoj istoriji Stare Rusije je Mihail Lomonosov. Ja, isto kao i on, smatram da je Rjurik (soko) veliki slovenski knez. Rjurik je oko sobe bio objedinio dve slovensko-ruske linije; po liniji oca – knezove Godoslava i po majčinoj liniji – Umile, ćerke novogorodskog kneza Gostomisla. Rjurik je bio potomak i 14. koleno cara Avusta Oktavijana iz etrursko-trojanskog carskog roda Dardana.
Druge dve ključne figure istorije Rusi bili su (posle Rjurika) veliki blagoverni ruski knez Aleksandar Nevski i najveći ruski car Ivan Grozni. A potom je ruska obaveštajna služba mogla da na tron dovede caricu Jekaterinu. Cilj je bio mistički – obnoviti drevnu etrursko-trojansku dinastiju Rjurikoviča, koja je prekinuta pošto je otrovan Ivan Grozni, i nastaviti posao izgradnje Trećeg Rima u novim istorijskim uslovima, kad je Britanska imperija postala Treća Kartagina.
Ruska carica Katarina Velika nije bila Nemica, već zapadna Slovenka koja je igrom sudbine određena da u Rusiji obnovi dinastiju Rjurikoviča, koji su sa vlasti zbačeni tokom Smutnih vremena. Ona se rodila u gradu Šverinu (bivši slovenski Zverin) u zemlji slovenskih plemena (Lužičkih Srba). Srpska princeza bila je iz trojanskog roda potomaka Antenora, koji su dugo vremena vladali teritorijom Nemačke (Bavarskom, Švabijom i Pomeranijom), Austrijom i Švajcarskom.
U 9. veku njen rod Lužičkih Srba (Soraba) orodio se sa Rjurikovičima. Ćerka Rjurikovog brata Sineusa Ana udala se za sorabskog kneza Dragumira, koji je vladao Unutrašnjim Norikom (na tertoriji savremene Bavarske i Austrije).
Hipotezu da je i sam Staljin bio sin generala ruske obaveštajne službe Nikolaja Mihajloviča Prževaljskog (1839-1888) prvi put sam izneo u mojoj knjizi „Prvi svetski informativni rat. Raspad SSSR”.
Želim još jednom da skrenem pažnju na to da je Staljin bio jedini uspešni organizator vođenja informacionog rata Rusije u 20. veku. Zašto je on uspeo da dobije informativni rat i da SSSR pretvori u nuklearnu superdržavu? Zato što je uspeo da prevaziđe tuđe ideje – britansku socijalnu doktrinu proleterskog internacionalizma i da vrati nacionalnu geopolitičku doktrinu „Moskva-Treći Rim”, koja je bila u suprotnosti sa idejom Treće Kartagine?
Upravo zato što su ga odgajile i podržavale najbolje patriotske intelektualne snage Rusije. Zato što je on sin istaknutog ruskog obaveštajca general-majora ruskog Generalštaba Nikolaja Prževaljskog.
U teškim i dugim ekspedicijama kojima je rukovodio Prževaljski nije poginuo ni jedan čovek – to je fenomenalna pojava u istoriji svetskih geografskih istraživanja. U sastavu svih ekspedicija Prževaljskog bili su samo ljudi koji su bili u službi Ruske armije, što je omogućilo čeličnu disciplinu i dobru borbenu pripremu ekspedicionih odreda. Ni jedan putnik nije prešao dužom maršrutom nego što je to prešao Prževaljski.
Prževaljski bio je član tajne organizacije Sveta družina. To je bila ilegalna monarhistička organizacija u Ruskoj imperiji, osnovana za borbu sa terorom odmah posle ubistva cara Aleksandra Drugog 12. marta 1881. godne. Osnovni organizator Družine bili su grof P.P. Šuvalov i grof I.I. Voroncov-Daškov.
Sveta družina napravila je moćnu obaveštajnu mrežu: broj članova Družine bio je oko 800 ljudi, dok je dobrovoljnih pomoćnika bilo oko 15.000. Među inicijatorima formiranja i upravljanja Družinom bili su – pored grofova Šuvalova i Voroncova-Daškova – i knez A. G. Šćerbatov, heroj Balkanskih ratova general R. A. Fadejev (njegov rodoslov potiče od Rjurikovih), P. P. Demidov, ministar unutrašnjih poslova N. P. Ignatjev, ministar za državnu imovinu M. N. Ostrovski, oberprokuror Sinoda K. P. Pobedonoscev, veliki knezovi Vladimir i Aleksej.
U samarskom odeljenju Svete družine karijeru je započeo Petar A. Stolipin. Oko polovine ličnog sastava Družine bili su vojnici, među kojima 70 odsto oficiri koji su imali visoke činove. U njenom sastavu bila je većina predstavnika ruskih aristokratskih porodica. Organizacija je bila veoma konspirativna, zato podataka o njenom ustrojstvu i neposrednom rukovođenju i dan danas nema.
U okviru njenog Drugog odeljenja bila je formirana specijalna jedinica koja je bila zadužena za rešavanje zadataka netradicionalnim metodama (Tajni biro). Inicijatori njegovog formiranja bili su general R. A. Fadejev (ujak poznate Jelene Blavatske) i ministar unutrašnjih poslova N. P. Ignatjev. Upravo je general Prževaljski bio na čelu Tajnog biroa.
Ključne pozicije u ovoj sutrukturi zauzimali su njegovi neposredni potčinjeni – saradnici ruskog Generalštaba koji su učestvovali u svim njegovim ekspedicijama. Saradnici Tajnog biroa posle su činili osnovu takozvane lične obaveštajne službe generalisimusa Staljina. Saradnici Tajnog biroa su formirali „Smerš” – najbolju specijalnu službu u Drugom svetskom ratu.
Autor je ruski spoljnopolitički ekspert i profesor Diplomatske akademije MGIMO, koja pripada Ministarstvu inostranih poslova Ruske Federacije
Prvi deo: Protiv Rusije i njene elite već vekovima se vodi informativni rat
