Izvor: Advance

Pre nekoliko nedelja na sastanku između direktorice MMF-a Christine Lagard i argentinske predsednice Cristine Fernandez de Kirchner, direktorica MMF-a je postavila neku vrstu ultimatuma Argentini: “Ako do 17. decembra 2012. južnoamerička država ne dostavi makroekonomske podatke koji se odnose na inflaciju i rast privrede “žuti karton”, koji je odnedavno iskorišten u argentinskom slučaju postat će “crveni”. Posledica “faula” moglo bi biti izbacivanje Argentine iz te međunarodne institucije”.

To bi bio događaj bez presedana u istoriji MMF-a.

Argentinski odgovor nije trebalo dugo čekati. U svom obraćanju na 67. godišnjoj skupštini Ujedinjenih Nacija, Kirchner je izričito izjavila da Argentina neće popustiti pred pretnjama i ucenama te vrste. I da se ne može govoriti kao o nogometnoj utakmici, kad je u pitanju jedna od najvećih svetskih kriza unazad 80 godina, tj. od 1930.

Ovaj se sukob ne može posmatrati samo s ekonomskog aspekta. Ispod površine se naziru drugi, koji premeštaju ključ za razumevanje ovog sukoba na sasvim drugi teren, te mu daju jednu geopolitičku dimenziju. “Rat između dve Kristine” (kako ga nazivaju britanski mediji) nije samo sukob između jedne predsednice suverene države i direktorice MMF-a , ili dva različita pogleda na vođenje države, nego i sukob između dva pola u globalnom sistemu u 21. veku.

Opasan odnos

21.12.2001. iz sedišta argentinske vlade (palazzo della Casa Rosada) dizao se u nebo helikopter koji je vozio predsednika Fernanda de la Rua, a u istom trenutku la Plaza de Mayo je postala poprište žestokih sukoba između naroda i snaga sigurnosti. Opisana scena je epilog priče o jednoj od najvećih kriza Južne Amerike, bilo da govorimo o ekonomsko-financijskom ili socijalnom kontekstu. Objava bankrota u novembru 2001. je odredišna tačka za analizu ovog sukoba koji se odvija 11.g. kasnije, kojim se može objasniti uloga MMF-a u argentinskom slučaju, svih ovih godina.

Početkom 80-ih, odnos između današnjih suparnika se učvrstio i stabilizovao. No, početkom 90-ih argentinske vlasti su počele sistemski primenjivati neoliberalni ekonomski recept, diktiran od MMF-a i Svetske banke. Podižući Argentinu na nivo zemlje “koju treba slediti” kao ekonomski primer. Mere štednje predviđene tzv. “Washington Consensusom”, trebale su biti rešenje dužničke krize. Fenomen koji je već pritiskao pojedine latinoameričke zemlje. No, te mere su bile uslov za daljnje zaduživanje kod međunarodnih institucija.

Predsednik Carlos Menem, izabran prvi put 1989. i njegov ministar privrede Domingo Cavallo, pokrenuli su radikalnu rekonstrukciju ekonomskog sistema, čija je okosnica bila sveopšta privatizacija. U nekoliko godina ključni igrači argentinske vlasti bili su upleteni u proces bez ikakvih pravila i kontrola, koji je raspirivao postojeću korupciju do neslućenih razmera.

Između ostalih, ističe se državna kompanija “la YPF”, koja je dotad dozvoljavala argentinskoj naftnoj industriji da se razvija bez upliva stranog kapitala. Bila je primer celoj Latinskoj Americi. Iza privatizacionog talasa skrivala se stara politika kolonijalnog iskorištavanja, koja je nudila stranim naftnim kompanijama veliki manevarski prostor za zaradu i dozvoljavala im da u Argentini čine ono što im je u matičnim državama bilo zabranjeno.(“YPF” je nedavno re-nacionaliziran i postao većinski vlasnik u naftnoj industriji ušavši u posed deonica španskog Repsola op.a.).

Nakon toga nameću se reforme u finansijskom sektoru. Izjednačava se vrednost pesosa i USD. Mera koja je imala kratkoročne pozitivne učinke, no nakon toga je usledio dolazak stranih banaka, koje su Argentini davale zajmove sa velikim kamatama bez obaveze da investiraju u Argentini samoj.

Posledica takve monetarne politike je bio porast spoljnog duga, zbog slabosti i nekonkurentnosti argentinske privrede. Rigidna primena neoliberalne dogme dovodi do porasta nezaposlenosti i pada standarda. Nedostatak finansiranja unutrašnje privrede od strane kreditnih institucija, koje su već u vlasništvu stranaca u potpunosti, otvara put recesiji i opštoj krizi koja nastupa 1999.

Ovo pojašnjenje nam pomaže u razumevanju uticaja koji je imao MMF u ekonomskom i političkom životu Argentine u to vreme, ali i razumevanje aktuelnog sukoba između de Kirschner i Lagard.

Vlada Nestora Kirchnera (izabranog 2003) je implementirala plan oporavka na temelju anti-recepata neoliberalnog koncepta, koji MMF još i danas promoviše kao spasonosan za neke evropske zemlje. Taj zaokret, koji nastavlja žena predsednika Kirchnera – Cristine, je izbor modela koji sad primenjuju i Brazil, Venecuela, Ekvador i Bolivija. Radikalan zaokret koji prekida sve veze s onim iz prošlosti, nakon bankrota 2001, i koji je ujedno nada za budućnost.

No, prema mnogima iz suprotnog tabora “Argentina je opasan primer” drugim zemaljama u regiji. Ekvador je npr. primenio sintagmu “nemoralnog duga” i optužio “Washington Consensus” da upravlja ekonomsko-financijskom krizom. Zato izbacivanje Argentine iz G-20 služi da se “zaraza” ne bi prenela s jedne strane Atlantika na drugu, gde Nemačka trenutno traži od Grčke sve ono što je Argentina prošla i pretrpela od početka 90 – dok nije odlučila voditi samostalnu ekonomsku politiku.

Kirchner na to izjavljuje: “Mi ne dajemo lekcije nikome, niti se smatramo ičijim učiteljima. Samo želimo preneti iskustva jedne zemlje koja je proživela već sve ono što proživljavaju druge nacije u razvijenom svetu. Kao zemlja članica G-20 znamo da se moraju preduzeti mere koje još nisu primenjene. Živimo u svetu kojem treba kreativno vodstvo, s novim i konkretnim idejama. Želja da se problemi reše onim metodama koje su te probleme prouzrokovali je apsurdno.”

Ovih par reči iz govora predsednice Kirchner, na skupštini UN-a, objašnjavaju nam pozadinu sukoba sa direktoricom MMF-a pre par nedelja. Tako da sam upit da se dostave makroekonomski podaci o inflaciji i porastu privrede pre možemo definisati kao obračun MMF-a s Argentinom, zbog poteza koje MMF nije nikako u stanju realizovati.

Ako se gleda pažljivije, dinamika događaja koja prožima celu Južnu Ameriku pokazuje progresivnu emancipaciju unutar globalne raspodele moći. Argentina, Brazil i Venezuela su u zajedničkom procesu makro-regionalne integracije, gde je sve više izražena volja da se reše uticaja “severa”(USA), te da se suprotstave i zauzmu poziciju nasuprot uspostavljenog unipolarnog sistema koji je usledio nakon pada berlinskog zida.