Izvor: Advance

Četvorogodišnjica kraha “Lehman Brothersa” (ključnog trenutka koji je eskalaciju svetskih ekonomskih problema pretvorio u permanentnu krizu) praktično je prošla neopaženo proteklog 15. septembra.

Prognoze davane u to vreme, koje su se onda činile pesimistične, npr: “trebaće nam par godina da saniramo štetu i vidimo svetlo na kraju tunela”, sad više izgledaju kao infantilni optimizam. Oporavak se danas ne predviđa pre no protekne cela decenija, a oni pesimističniji prognoziraju čak i “rešenje problema” u jednom ratu svetskih razmera.

Javno mnjenje prihvata krizu kao jednu vrstu prirodne neminovnosti. Razni pokušaji da se objasne motivi kraha mogu biti različiti, no “recept” za izlazak je jedinstven: nemilosrdno rezanje javne potrošnje bez alternative, čak hipotetske. Na sreću saveti koje daje princ Charles, npr. “kraće se tuširati i tako pomoći životnoj sredini”, nemaju pravnu osnovu.

Programi štednje koje je “predložila” evropska birokratija i koji su podržani i izglasani u nacionalnim parlamentima, ne mogu se zanemariti. Kakvo god bilo mišljenje nacija nad kojima se sprovode, oni su sada “de facto” zakoni.

Situacija se u Evropi dodatno pogoršala u proleće ove godine gde je, kao odgovor na te mere, došlo do serije protesta. Manifestacija koja je organizovana od strane pokreta “15. maja” u neposrednoj blizini španskog parlamenta bila je indikativna. Vladina palata je bila okružena masom nenaoružanih protestanata, čak i porodica sa decom. Bez obzira na to, španski premijer je tu manifestaciju definisao kao pokušaj “državnog udara”.

U stvari “Plaza de Neptuno” u Madridu je doživela “replay” onoga što se događalo u Atini godinu dana ranije na Trgu Syntagma. Razvoj događaja u Grčkoj i Španiji su primer modela koji bi trebao imati širu primenu koja podrazumeva urušavanje suverenosti evropskih država. Bitno je naglasiti da ne bi trebale biti institucije EU koje će kontrolisati ovaj proces, nego bi jedna buduća “evro-imperija” imala vlast nad novom redizajniranom Evropom.

Španska pobuna kroz zahteve za nezavisnošću

U Španiji kruže glasine, ako budu usvojene naknadne mere štednje, zemlja će se raspasti ostavljajući Madrid da sam plaća španski dug. Od 1983. ujedinjena Španija ima 17 pokrajina i dva autonomna grada. Svi imaju svoje vlade i parlamente. Autonomne španske pokrajine imaju samostalne vlade i stranke, koje su financijski nezavisne.

Pretnja nezavisnosti se osetila kada je premijer Rajoy drastično smanjio budžet pokrajinama, te je sledila silovita reakcija otpora na tu odluku. Vlada Katalonije je dala ultimatum Madridu zahtevajući “ili da ih se oslobodi poreza ili da im se odobri zajam od 5 mlrd. €”. Rajoy je pristao na zajam, no katalonski parlament je svejedno ostao nezadovoljan i premijer Katalonije Artur Mas je proglasio prevremene izbore za 25. novembar.

Protivnici Madrida u Kataloniji su počeli predizbornu kampanju 30.06. sa sloganom “Marš prema nezavisnosti”. Manifestacija, koja se održala u Barceloni pod sloganom “Katalonija – Nova evropska država”, bila je impresivna. Na ulice se slilo prema procenama Madrida 600 000, a prema Katalonskim 2 000 000 ljudi. Uzevši u obzir da celokupna populacija Katalonije broji 7,2 miliona ljudi, čak i najniža procena je više no zadovoljavajuća.

Madrid drži da je Katalonija odgovorna za 40 mlrd.€ duga, dok Katalonci odbacuju optužbe objašnjenjem da oni pridonose sa 20% celokupnom BDP-u Španije i da su među najvećim izvoznicima u Evropi, ako se uzmu pojedinačno kao regija. Ispitivanja daju prognozu od oko 90% ZA u eventualnom referendumu o nezavisnosti.

Katalonija nije jedini kandidat na putu ka nezavisnosti. Postoje i ostali koji su spremni slijediti je. Potres koji je prouzrokovala pobuna rudara, te nasilje i obračuni s policijom prošlog ljeta doveli su do toga da su parlamenti Galicije i Baskije takođe proglasili prevremene izbore, slične onim katalonskim za 21. oktobar. Madrid priznaje katalonsku naciju i njen status, no pozicija Baskije i Galicije (kako oni tvrde) je takva da zahtevaju isti tretman od strane vlade u Madridu.

Čak i druge pokrajine, koje istorijski nemaju separatističke težnje, razmišljaju o nekoj vrsti autonomije ili oblika nezavisnosti.

Bez mogućnosti izbora

Vlada premijera Rajoya nalazi se u situaciji da mora odabrati između nezavisnosti, ako zajmovi ne budu odobreni i politike popuštanja, koja može biti sprovedena samo sa ogromnim zaduživanjem kod Evropske Centralne Banke. U drugom slučaju potrebna je saglasnost EU. Bez sumnje Bruxelles će pristati na pomoć španskog bankarskog sistema, no poslije će se Španija (kao i Grčka) morati odreći imovine koja joj je od vitalnog značaja. Npr. Kanarski Ostrva ili neki drugi. Prema prognozama u tom slučaju daljnjeg zaduživanja, ukupni španski dug bi dostigao 90% BDP-a već do 2013.

Uzimajući novac od EU, vlada premijera Rajoya biće prisiljena da ga razdeli autonomnim pokrajinama. Ove bi mogle odlučiti da su im posrednici u tom procesu nepotrebni. Možda će to biti razlog za ubrzavanje procesa ka nezavisnosti, i dodavanja još koje zvezdice na zastavi EU.

Rajoy to, naravno, želi izbeći. Kao rešenje je sugesirao EU da se izdaju zajedničke EU obveznice i plasiraju na svetskom tržištu kapitala, no Bruxelles nije uzeo tu opciju u razmatranje.

Naravno, špansko jedinstvo nije ono što ide u prilog nadolazećoj “evro-imperiji”. Satjeran u pat-poziciju, Madrid je odštampao vladine obveznice vrednosti 186,1 mlrd.€ u pokušaju da ih zameni za USD, Yuan, Rublje ili bilo koju valutu, te u pokušaju da ne mora zavisiti o pozajmicama EU.

Ostale obveznice u vrednosti 200 mlrd.€, za period od 2-3 godine trebale bi biti izdane 2013., no teška istina je da se globalnoj krizi ne nazire kraj, te bi ova zamisao mogla imati svoj kraj pre no zaživi. Sledom toga Španija ima smo sledeće mogućnosti:

– “Grčki scenario” u kojem bi Španija morala, kao prvi korak, zameniti ostrva za novac, te i u budućnosti se ponašati u tom smislu
– “Argentinski scenario” prema kojem bi Španija rekla zbogom eurozoni, prihvatila inflaciju i nacionalnu valutu
– “Bruxelleski scenario” po kojem bi španski dug bio prodan Evropskoj centralnoj Banci

Ovaj poslednji bio bi najmračniji, ako bi se ostvario. Španija više ne bi bila nezavisna i bila bi pod ingerencijom u svakom smislu nadnacionalnih institucija EU.

Ako pažljivo posmatramo, uzrokovanje i održavanje dužničke krize iz Bruxellesa, nisu samo uzrok mogućeg raspada pojedinih evropskih država, već je gledano u jednom širem kontekstu, pretnja suverenitetu i jedinstvu kao temeljnim osnovama jedne države.