Izvor: Standard, Geopolitika

Smatrajući da je intervencija bez dozvole UN riskantna, naročito zato što su Rusi i Kinezi zapretili da će sami intervenisati ukoliko dođe do američkih akcija, Alan Benažam, francuski blogerski analitičar i administrator poznate mreže Volter, tvrdi da je u Siriji smišljena treća taktika koja se sastoji u uključivanju plaćenika sunita salafista koji će učestvovati u džihadu u Siriji protiv onih koje nazivaju alautskim jereticima (alaviti) i koji će takođe proterati sirijske hrišćane sledećim naređenjem: „Aleute u grobove, hrišćane u Liban“.

Možete li za čitaoce „Geopolitike“ nešto više reći o mreži Volter, čiji ste administrator? Šta je osnovna programska i uređivačka ideja sajta koji vodite i kako objašnjavate da u vremenu tolikog broja medija u svetu postoji tako drastično prećutkivanje i manipulacija istinom?

— Mrežu Volter je 1994. godine osnovao Tjeri Mejsan, kome sam se ubrzo pridružio. Njen cilj je bio da deluje za slobodu govora protiv svih cenzura i da se bori za širenje sekularizma i republikanskih ideja Francuske. Mreža Volter je počela sa radom redovnim objavljivanjem fotokopiranog opusa koji je slat poštom na adrese pretplatnika. Ekipa je tražila informacije koje nisu mogle da se nađu u drugim medijima. Inače, ekipa mreže se politički nalazila na strani republikanske desnice i borila se protiv ekstremne desnice i neofašističkih ideja.

Godine 1999. smo se posebno zainteresovali za NATO agresiju nad srpskim Kosovom i Srbijom, objavljujući svakodnevno poređenja između uvek pobedničkih NATO izveštaja koje je objavljivala štampa i ostalih informacija prikupljenih van NATO izvora, koje su bile sve sem slavne.

Onda smo od 2001. godine počeli da radimo na istraživanju o tome šta predstavljaju „Stay behind“, tj. NATO ultratajne mreže u zemljama Zapadne Evrope. Shvatili smo, posmatrajući neofašistički pokret, da ta mreža upravo instrumentalizuje taj pokret. Za vreme te istrage sve smo više otkrivali koliko su te mreže ogromne i štetne, polako smo poprimali antiimeprijalističko lice. Zavera 11. septembra 2001. godine predstavlja za nas vrlo važnu etapu. Već od samog 11. septembra primetili smo neke nedoslednosti u zvaničnim informacijama i ubrzo smo na našem sajtu objavili igru „sedam grešaka“ u duhovitom tonu. Ova igrica se ubrzo pročula u celom svetu, što je i doprinelo našoj popularnosti. Onda je Tjeri Mejsan objavio svoju knjigu „Užasna laž“ („L’effroyable Imposture“), ubrzo posle „Pentagejt“ („Le Pentagate“), koja otkriva dodatne važne informacije o stvarnosti te zavere. Od tog trenutka je mreža Volter poprimila jedan drugačiji aspekt, a učešće Tjerija Mejsana u jednoj TV emisiji na francuskoj televiziji je izazvalo polemike. U jednom periodu bili smo gurnuti u akciju kontrainfomisanja o 11. septembru. Naša pozicija je bila sve više antiimperijalistička, i u tom smislu smo 2005. organizovali konferenciju „Osovina mira“ („Axis for Peace“) u Briselu, gde smo pozvali veliki broj antiimperijalistički orijentisanih ljudi iz celog sveta.

Tog trenutka je mreža Volter dobila međunarodnu dimenziju, okrenutu uglavnom ka borbi protiv anglosaksonskog imperijalizma. Godine 2007. počele su mnoge neprijatnosti za mrežu Volter, kao i za Tjerija Mejsana, zbog čega smo morali da zatvorimo naš francuski ogranak. Dolazak Sarkozija na vlast je za nas bio ogromna razlika u odnosu na Širakovu blagonaklonost. Sarkozi, vrlo blizak SAD, započeo je politiku tesnog kolaboracionizma između Francuske i imperijalizma, što se kasnije i videlo u agresiji protiv Libije. Tjeri Mejsan je shvatio da njegova lična bezbednost više nije mogla da bude sigurna i zato se sklonio u Damask, pa u Bejrut. Danas živi i radi ponovo u Damasku.

Imperijalizmu su potrebne laži, potrebno mu je da zatruje svoje podaničke narode kako bi opravdao svoje ratove i pokušao da dobije glasove u UN, koji bi mu dozvolili da pređu u akciju. Ono što imperijalizam danas naziva „humanitarnom intervencijom“ njegovo je glavno opravdanje, koje može da funkcioniše jedino pomoću laži zahvaljujući kojima demonizuje one koji su njegova meta.

Mreža Volter je postala neprijatelj svih tih organa koji se bave dezinformisanjem zbog svog međunarodnog uspeha i želje da informiše, uprkos štampi, koja se dušom i telom predala američkom imperijalizmu.

Pošto ste veoma dobro upućeni u stanje u Siriji, recite nam kako trenutno ocenjujete rat koji se tamo vodi. Šta je pozadina najnovijeg pokušaja da se promeni još jedan režim na Bliskom Istoku i zašto Zapad hoće da sruši Bašara Asada?

— Rat protiv Sirije je deo jednog dugotrajnog projekta koji je prvo isplanirao američki think-thank „Projekat za nov američki vek“ („Project for a New American Century“); takođe je deo i adaptacionog plana onog što SAD naziva velikim Bliskim Istokom. General Vesli Klark je u jednom intervjuu pomenuo svoj razgovor sa odgovornim licem za Pentagon koje je tvrdilo da su planovi agresije na Libiju i Siriju bili smišljeni već 2002. Radi se dakle o klasičnom imperijalističkom ratu, čiji je cilj razbijanje Sirije kao nacionalne države, isto kao što su bile razbijene Jugoslavija, Somalija, Irak i Libija. Američka i uopšte angklosaksonska imperijalistička strategija sastoji se u razbijanju legalnih država kako bi se one razbile u male etničke ili verske države, čije je potčinjavanje tako olakšano. Strategija protiv Sirije je potpuno ista kao ona koja je upotrebljena protiv Jugoslavije i Libije. Najpre stvaraju međuverske ili međuetničke sukobe, zatim kreiraju represije i demonizuju političkog lidera koji je oličenje nacionalnog jedinstva, i sve to pomoću zapadnjačke štampe, koja je pod njihovom komandom, u pokušaju da ga svrgnu s vlasti. Zatim, pod izgovorom humanitarne intervencije za „spas“ naroda, šalju avijaciju koja bombarduje celu zemlju, želeći tako da slome duh i otpor naroda koji im je na meti. Na kraju im je plan da završe ceo posao vojnom intervencijom na terenu zajedno sa trupama plaćenika koji su uglavnom iz džihadskih muslimanskih sredina (Al Kaida). I sve se to radi u saglasnosti sa UN. Zato su šefovi država koji su prisutni u Savetu bezbednosti bili ucenjivani, kupljeni i korumpirani kako bi dali svoj glas.

Ko su pripadnici tzv. „Sirijske oslobodilačke armije“ i kakva je njena upravljačka, odnosno vojno-komandna struktura. Otkud toliko prisustvo radikalnih islamista iz drugih zemalja u Siriji na strani pobunjenika? I kako objašnjavate toliko prisustvo boraca Al Kaide, kao i jednu čudnu podudarnost u ciljevima između interesa Al Kaide i SAD?

— Opozicija republikanskom multiverskom režimu u Siriji je počela kao jedna od obojenih revolucija, koju je u Srbiji eksperimentalno sprovela američko-srpska organizacija Otpor i koja se u Ukrajini i drugde nastavila kao narandžasta revolucija. Ovo protivljenje je uskoro postalo verskog karaktera, jer su opozicionari počeli da prebacuju predsedniku Bašaru Asadu da je on sunitski a ne alavitski musliman. Za vreme prvih demonstracija u početku su bili prisutni naoružani ljudi koji su planirali da pucaju na narod i policiju kao u Libiji, sa ciljem da provociraju tešku represiju. Bilo je mrtvih na obe strane, ali je zapadnjačka propaganda, uz pomoć svoje štampe, pokazala samo žrtve među demonstrantima, ne pominjući pucanje sa krovova. U Siriji postoje, naravno, i sunitski religiozni ekstremisti, među njima i mnogobrojni takfiristi, koji smatraju da treba fizički eliminisati one koji nisu suniti salafisti, tj. one koji, prema njihovom mišljenju, ne upražnjavaju pravi sunitski islam. Za njih je dakle ubistvo jednog muslimana dozvoljeno, što im omogućava odlazak u džihadski raj, sa odgovarajućim brojem devica kojima treba da oduzmu nevinost. Ti ljudi su uglavnom iz najudaljenijih sela u Siriji i o njima se brine šeik koji propoveda džihad.

Direktna strana intervencija specijalnih snaga Francuske i sigurno Velike Britanije počela je prošle zime, dovodeći sa sobom nekoliko pseudonovinara, pravih tajnih agenata, koji su omogućili opremanje vojne pobune materijalom za komunikacije kako bi pobunjenici dobijali satelitske informacije o kretanjima nacionalne armije. Tako je stvoren mikroemirat Homs, koji je ubrzo pao pod opsadu i uništen je, i tada je nekoliko Francuza bilo zarobljeno. Cilj je bio stvaranje „oslobođenih“ zona, koje bi mogle da traže pomoć od SAD. Ova akcija, međutim, nije uspela. Onda su SAD i njene francuske i britanske marionete pokušali da dobiju dozvolu od UN za vojnu intervenciju, kako bi „spasli“, kao i obično, narod od masakra, a u stvari − kako bi mogli da bombarduju zemlju i pokore je.

Rusi i Kinezi su uložili veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN, koja je trebalo da dozvoli američku intervenciju, zato što SAD nisu poštovale rezoluciju 1973. koja je organizovala samo jednu bezvazdušnu zonu u Libiji, dok je NATO iskoristio tu rezoluciju i bombardovao civilne mete, kao što su vodovodni sistemi, civilni materijal za komunikaciju, električne centrale, itd. Tako da su ta bombardovanja, prema međunarodnim važećim sporazumima, ratni zločin.

Smatrajući da je intervencija bez dozvole UN riskantna, naročito zato što su Rusi i Kinezi zapretili da će sami intervenisati ukoliko dođe do američkih akcija, smišljena je treća taktika koja se sastoji u uključivanju muslimanskog sveta i plaćenika sunita salafista, koji će učestvovati u džihadu u Siriji protiv onih koje nazivaju alautskim jereticima (alaviti) i koji će takođe proterati sirijske hrišćane sledećim naređenjem: „Aleute u grobove, hrišćane u Liban“.

Tako je reka salafističkih džihadista stigla u Libiju i Tursku, i odatle u Siriju, preko sirijske granice koja se nalazila u blizini cilja. U Alepu se radi o turskoj granici. Ti borci su, kao i u Libiji, bili pod komandom i pratnjom specijalnih britanskih, nemačkih i verovatno francuskih snaga. Cilj je bio širenje rata po celoj Siriji, u gradovima i selima, kao i neprestani pokušaji pobunjivanja naroda. Naravno, sve ovo je rađeno u pratnji „novinara“ koje su poveli sa sobom kako bi uveličali za zapadnjačku publiku „lepotu“ akcija ovih džihadista prekrštenih u pobunjenike.

Ti džihadisti salafisti ili tarkifisti su potpuno isti kao i oni koji se nazivaju Al Kaidom, protiv kojih se navodno borila Amerika. Ustvari, u prošlosti su služili kao izgovor i oličavali su „rat civilizacija“ ili „rat terorizmu“, što je za SAD dozvolilo da zakopaju javne slobode pomoću „US patriot act“, a naročito da obezbede isporuke oružja za njihov vojno-industrijski kompleks. Ustvari, Al Kaida i vahabitski salafitski pokret su oduvek bili pod kontrolom SAD, direktno ili preko njihovih saveznika u Kataru ili Saudijskoj Arabiji.

Taj pokret je intervenisao u Avganistanu protiv Rusa, u Jugoslaviji, Libiji i sada u Siriji, i uvek na usluzi američkom imperijalizmu.

Kako ocenjujete sam tok sukoba sa vojnog aspekta? Da li sirijska armija može da izdrži uprkos sve većoj podršci pobunjenicima sa Zapada? Da li predsednik Asad ima dovoljno snage da opstane? Može li konflikt da preraste sirijske granice? Da li se zaista može očekivati napad na Iran?

— Arapska armija Sirije se uglavnom sastoji od regruta, tj. od mladih Sirijaca. Očigledno je, kada gledamo video-snimke, da se dobro bore i da je vojska disciplinovana, istrenirana i pod dobrom komandom. Izgleda da joj sirijski narod daje podršku, a videli smo tu podršku čak i u Alepu, izuzetno multikulturalnom i progresističkom gradu. Tvrdnje zapadnjačke propagande da je ta armija demoralisana i da je pretrpela brojna dezerterstva su nelogične u odnosu na činjenice koje su uostalom objavili i neki zapadnjački mediji. A salafističke pobunjeničke snage su počinile mnoge zločine protiv stanovništva. To stanovništvo uglavnom dočekuje nacionalnu armiju kao oslobodioce. Međutim, priliv stranih džihadista je neiscrpan i, čim izgube borce, odmah stižu novi koje je prethodno fanatizovao njihov šeik, i koji idu u borbu bez ikakvog straha, nadajuću se devicama u Raju. Delovanje sirijske vojske je metodično i komplikovano, i verovatno će dugo trajati kako bi eliminisali taj beskrajan dotok boraca koji traže džihadski raj. Trenutno ne postoji nijedan razlog zbog kog bi Bašar Asad dao ostavku. A celokupna politička opozicija, nacionalna, organizovana i konstruktivna, više ne postoji.

Članak francuskog generala vazduhoplovstva Flerija u „Le Mondu“ objašnjava stanje francuskih i sirijskih vazduhoplovnih snaga. Sirija ima duplo više aviona od Francuske, ali takođe ima ruska sredstva PVO poslednje generacije, čineći tako sirijsko nebo skoro nesavladivim. Turci su pokušali da testiraju sirijsku odbranu i njihov avion je oboren čim je prešao granicu. Da bi NATO savladao Siriju, tvrdi general, potrebno je organizovati iznenadan i masivan napad svih američkih vojnih snaga, znajući da bi te snage pretrpele znatne gubitke.

Jasno je da NATO, sa celokupnom američkom vojskom, zajedno sa izraelskim snagama, nema dovoljno tehničkih sredstava da istovremeno napadne i Siriju i Iran. Jasno je i da bi u tom slučaju reagovale Kina i Rusija, što bi se pretvorilo u svetski rat. Tvrdnje izraelske štampe o tome da je napad na Iran neminovan samo su obično pravljenje buke i trovanje lažima.

Nesumnjivo je da je najveća zvezda sajta Volter, ako tako možemo da se izrazimo, Tjeri Mejsan, čije se analize prate i čitaju u ozbiljnim i slobodarskim krugovima u čitavom svetu. Pošto ste vi i politički savetnik Tjerija Mejsana, recite nam nešto više o Mejsanu i šta ga savetujete.

— Tjeri Mejsan je liberalan čovek u pravom smislu te reči, što nema veze sa pseudoliberalizmom Anglosaksonaca. Kao i ja, i on se vidi u političkim liberalizmu revolucionarne Francuske iz 1789. U neku ruku mi se zalažemo za što veće individualne slobode za što više ljudi. Naš kredo je Deklaracija prava čoveka i građana iz 1789.

Prihvatamo sve posledice koje proizilaze iz te deklaracije i iz našeg francuskog političkog fundamentalizma. Te posledice nas teraju da se borimo za povratak nezavisnosti Francuske, koju su uništili mnogi zločinački sporazumi, kao Atlantski pakt, ugovor o EU (Mastriht), Lisabonski sporazum i sporazum koji je uspostavio evro, konfiskujući našu nacionalnu monetu zarad profita finansijskih tržišta i SAD. Takođe branimo slobodu nacija u skladu sa poveljom UN, i, naravno, borimo se protiv imperijalizma. Dakle, neprestano se dogovaramo tako da naši članci budu u skladu sa ovom čvrstom političkom linijom i da odražavaju ono što mi nazivamo francuskom ideologijom.

Kako ocenjujete stanje u Francuskoj i uopšte u EU, kao i ekonomsku krizu koja se manifestuje kroz krizu evrozone?

— Uzeću samo jedan značajan primer jer ne bi bilo dovoljno prostora za sve – dug. Ova kriza je direktna posledica anglosaksonskog finansijskog sistema, koji nam je nametnut preko Evropske unije i zločinačkih sporazuma. Glavni mehanizam tog sistema je dug.

Možemo da konstatujemo da su sve zemlje članice OECD, tj. one koje direktno trpe američku vlast, zadužene u velikoj meri. Da li zaista verujete da Francuska ili čak Japan, najbogatije zemlje na planeti, imaju potrebu za zaduživanjem? Naravno da ne. To zaduživanje na anglosaksonskim finansijskim tržištima nam je nametnuto preko evra, monete koja je u njihovom vlasništvu i nad kojom je Francuska izgubila svaku kontrolu. Njihovi političari, nažalost, još uvek na vlasti kod nas, nameću ovaj nepravedan dug, koji je za njih samo igra knjigovodstvenih zapisa, ali te kamate plaća francuski narod svojim znojem i radom, kao i drugi zaduženi narodi iz evrozone i OECD. Plaćanje tih kamata košta svakog Francuza 3.000 evra godišnje, što je ogromna suma i doprinosi osiromašenju građana. Danas je grčki narod umoran, sutra će drugi narodi biti iscrpljeni do srži.

Znajte da je evrozona smrtna zamka za te narode. Čuvajte se te zamke.

Kako ocenjujete globalne odnose snaga u svetu, posebno odnose između velikih sila − SAD, Rusije, Kine? Da li nam možete ukratko izneti projekciju budućeg razvoja međunarodnih odnosa? Da li svet ide ka jednom velikom konfliktu, kako tvrde mnogi? I kako ocenjujete ulogu Rusije i njenog predsednika Vladimira Putina, koji je predmet žestokih medijskih napada?

— Napisao sam dva članka o tome na svom blogu: „Za slobodu nacija“ i „Zašto treba podržati V. Putina“ (www.alain-benajam.com). Ovo što sledi je rezime mojih članaka.

U mladosti sam bio član i kadar francuske komunističke partije, SSSR je još uvek postojao i postojala je socijalistička frakcija koja je osporavala moć anglosaksonskog imperijalizma. Postojala je svetska ideološka bitka između kapitalizma i socijalizma. Danas taj socijalizam ne postoji, a kapitalistički sistem se proširio na celu planetu, čak i na Kinu, kojom i dalje upravlja komunistička partija. Međutim, sada možemo da uočimo da su međunarodne tenzije još jače od onih za vreme hladnog rata i da je imperijalizam još uvek jednako virulentan. Šta to znači? To znači da današnja kontradikcija nije između socijalizma i kapitalizma, već između sloboda nacija i imperijalizma. Nacionalno pitanje se danas nameće, a nacija, nacija-država, pravna nacija, glavni je bedem protiv imperijalizma. Jasno je da je nacija-država jedan skup zakona i jedan narod koji nameće te zakone. Svi ti zakoni su prepreke finansijskim tržištima, koja kontrolišu Anglosaksonci preko dolara. Globalni cilj Anglosaksonaca je da unište sve te nacije-države i da ih zamene malim etničkim ili verskim entitetima, koji su haotični i lakši za manipulisanje. Znači, s jedne strane, imate nacije koje su još slobodne i koje brane povelju UN i multipolarni svet, a, s druge strane, imate anglosaksonski imperijalizam, koji se zalaže za novi svetski poredak, u kojem bi pravne nacije nestale, što bi im omogućilo eksploatisanje tih naroda bez ikakvih granica, kao što eksploatišu Francusku u evrozoni. Rusija i Kina su iznenada shvatile tu ogromnu opasnost po njih, a oči im je otvorio rat u Libiji. Takvo shvatanje sveta u Rusiji velikim delom dolazi od Vladimira Putina, koji se verovatno setio da je nekada bio kadar SSSR i komunista.

Danas su Kina i Rusija odlučile da zaustave tu imperijalističku avanturu na granicama Sirije i Irana. Za sada je to samo diplomatski čin, ali te velike nacije nemaju nikakvih iluzija i spremne su na oružani sukob, i to su i više puta rekle. Dakle, nalazimo se u sličnoj konfiguraciji kao u onoj iz hladnog rata, za vreme socijalističkog i kapitalističkog bloka, ali sa različitim ideologijama. S jedne strane su još uvek slobodne nacije, sa Rusijom i Kinom na čelu, sa zajedničkom organizacijom ŠOS (Šangajska organizacija za saradnju), zatim sa moćnom ekonomskom organizacijom BRIKS i sa organizacijom nesvrstanih, koja se sastala u Teheranu. Tom bloku ekonomski vrlo snažnih nacija će se pridružiti i političke nezavisne organizacije još uvek pokorenih naroda kao što je Francuska. Te organizacije su još uvek slabe, ali jačaju iz dana u dan, organizuju se, čemu mi doprinosimo u mreži Volter.

Svetski rat koji bi započele SAD u ekonomskom raspadu zaključio bi njihov kraj.

Da li stižete da pratite stanje u Srbiji? Kako ocenjujete ulogu srpskog naroda, koji je u poslednje dve decenije bio izložen žestokim pritiscima globalne oligarhije? Kako ocenjujete stanje oko Kosova, kao i borbu koju srpski narod vodi da sačuva ovo svoje istorijsko središte?

— Raspad Jugoslavije je bio prototip imperijalističkog delovanja: razbiti države-nacije i zameniti ih malim etničkim entitetima, obuhvaćenim velikim državama kao što je, na primer, Evropska unija, totalno potčinjena finansijskim tržištima i Anglosaksoncima. Uspeli su u tome zahvaljujući tadašnjoj ruskoj pasivnosti. Srbija ima tu sreću da je jedna od poslednjih nezavisnih država Evrope. Ona to mora i da ostane, da odoleva pritiscima. Njena budućnost je u čvrstom ekonomskom i vojnom savezu sa Rusijom, savezu koji se upravo konkretizuje. Biti evropska država, još uvek nezavisna, koja se bori za slobodu nacija, prednost je, i mora da postane politička pozadinska baza za narode koji su još uvek potčinjeni i koji pokušavaju da se organizuju. Srpski narod je na Kosovu izgubio svoje istorijsko srce. Naravno da mi moramo da podržimo taj narod kako bi povratio to srce jer je to narod koji je prijatelj Francuske od davnina.

Prevod sa francuskog Svetlana MAKSOVIĆ