Izvor: RTS

Rasprave između mislilaca teorije Evropske unije, koje se kreću od stava “daj šta daš” do “ionako se otišlo predaleko”, ne jenjavaju. Pri tome su priče o ugroženim kulturama i nacionalnim suverenitetima dimna zavesa – reč je samo o tome hoće li zajedničkim evropskim institucijama biti dopušteno da se presele na viši nivo političkog odlučivanja nego što ga imaju sada, tvrdi najpoznatiji austrijski politikolog Anton Pelinka (71), dugogodišnji dekan Fakulteta političkih nauka u Insbruku, profesor na univerzitetima širom sveta, među ostalima, na Stenfordu i Harvardu.

Kako Evropska unija može napredovati? “Pa, nije to nikakva misterija”, stav je Angele Merkel, iznet u slavljeničkom govoru kolektivnog nobelovca pred nemačkim parlamentom.

“Rast nastaje kao produkt preduzetničke aktivnosti, preduzetnička aktivnost nastaje kao produkt fleksibilnosti, a fleksibilnost je, dame i gospodo, ono što nam sada treba u Evropi”, poručila je kancelarka.

Kako u političkoj praksi izgleda ta novootkrivena fleksibilnost za koju, i ne samo ona, pledira nemačka kancelarka, definiše politikolog Anton Pelinka: “Smejali smo se real-socijalizmu, izrugivali se real-kapitalizmu, a sad imamo real-Evropu”.

Pelinka je poslednjih nedelja podigao dosta prašine u austrijskoj i nemačkoj javnosti serijom intervjua i javnih predavanja u kojima opisuje novu ideološku granicu oko koje se raspoređuju političke partije “Real-Evrope”: s jedne strane ekstremna levica i desnica, s druge strane svi ostali.

Formula o ekstremnoj levici i desnici na istom zadatku planiranja atentata na Uniju komplikuje se već sa definicijom ko pripada, ili bar ko u odnosu na nju reaguje kao da pripada prvima ili drugima.

Kada su Francuzi pre sedam godina na referendumu odbacili ideju o zajedničkom evropskom ustavu, otvorili su proces trajne političke nemoći evropskih institucija.

Pelinka podseća da je takav ishod referenduma bio moguć samo zato što su se političari sredine, socijalista Fabijus i konzervativac Širak u neformalnoj zajedničkoj akciji identifikovali s ciljevima levih i desnih ekstremista i mobilisali “la grande nation” da kaže odlučno “ne”.

Širak je do 1962. godine bio član Komunističke partije Francuske, a socijalisti su po definiciji otvoreni prema izduženom levom spektru koji se, kako politička teorija uči, završava negde kod anarhista, tako da Pelinka formuliše sledeću definiciju političke umerenosti: “Sredina je tamo gde nema desnih i levih ekstremista. Ime partije nema s tim puno veze.”

Reakcije na Pelinkinu ideju “Ne-svete alijanse” koju čine desni i levi ekstremisti ujedinjeni protiv Evrope, kreću se od ljutnje do uvrede.

Pristaše su uglavnom tihe, jer je teško racionalno objašnjavati ideološku i afektivnu vezu koja, prema toj teoriji, deluje između Oskara Lafontena u Nemačkoj i Marin Le Pen u Francuskoj.

Zbog toga su protivnici vrlo glasni. Pitanje koje se čuje na svim tribinama je: “Ja sam protiv daljeg političkog srastanja Evropske unije, da li me to čini levim ili desnim ekstremistom?”, na šta Pelinka obično odgovara sa: “Recite mi još nekoliko rečenica o sebi.”

Verbalna formula za današnje prepoznavanje levo-desno je, prema mišljenju austrijskog politikologa, jednostavna.

U principu, levičar će reći: “Ja jesam za ujedinjenu Evropu, ali ne ovakvu kakva je danas”, dok će svaki moderni desničar koji imalo drži do sebe govoriti o potrebi očuvanja kulture, i pri tome dobro paziti da ne spomene rasu, pa čak ni naciju.

Ako se teorija o “Ne-svetoj alijansi” misli do krajnjih konsekvenci, dolazi se do zaključka da je formula “liberalne demokratije” kojom se Zapad definiše prema masi drugih “aliberalnih” širom sveta, već dobrim delom ispražnjena i, takođe, na putu da postane “aliberalna demokratija” – a takav trend veseli, pre svega, “leve ekstremiste, desne ekstremiste i papu u Vatikanu”, kaže Pelinka.

Osim toga, čini se i da dolazi do važnih promena na ideološkoj liniji “desne” i “leve” ideje, onako kako su se formirale u dugom hodu kroz revolucije i institucije.

“Levi intelektualac” je, istorijski gledano, svejedno da li je grešio ili ne, uvek imao sliku sveta ispred sebe, formirao se u odnosu na svet, na neku širu ideju; dok je “desni” uvek važio kao globalno “neosvešćen”, prema tome, manje zanimljivi mislilac.

Levica je tako do sada doživljavana kao pokret intelekta, a desnica kao pokret intuicije – čini se da je vreme da se i ta predstava koriguje.

Počelo je 1957. sa ugljem i čelikom, krenuo je napredak…, a onda su se pojavili ljudi, sažima austrijski politikolog današnje političke probleme Evropske unije.

Napredak je proizveo dobitnike i gubitnike. Dobitnici su u Briselu, još malo pa u Oslu, gubitnici se polako ujedinjavaju i nimalo im se ne dopada kada ih zovu ekstremistima.