Izvor: Politika

Upitan od jednog kolege iz naftnog esnafa da li će njegova kompanija možda razmotriti da više rafinerija izgradi na domaćem terenu, kako bi zemlju zaštitila od eventualnih nestašica ako izbije neka kriza, Li Rejmond je odgovorio: „Mi nismo američka kompanija i ja svoje odluke ne donosim na osnovu toga šta je dobro za Ameriku”.

Li Rejmond je bivši (od 1993. do 2005, kada je otišao u penziju sa otpremninom od 398 miliona dolara) prvi čovek prvo „Eksona”, a od 1999, posle spajanja, „Ekson Mobila”.

Pomenuta anegdota je jedna od brojnih pikanterija iz nove korporativne biografije danas najveće kompanije na svetu, čiji je godišnji prihod (486,4 milijardi dolara) veći od bruto nacionalnog proizvoda većine zemalja sveta.

Razumevanja radi, profit za prošlu godinu koji je ostvario „Ekson Mobil” (41 milijardi) otprilike je podjednak svemu što se godišnje proizvede i kroz usluge razmeni kod nas, u Srbiji.

Naslov obimne knjige sa crnim koricama, što mnogi tumače kao aluziju na „Tamnu stranu” iz popularnog serijala naučno-fantastičnih bajki „Zvezdani ratovi”, glasi: „Privatna imperija: Ekson Mobil i američka moć”.

Rezultat je petogodišnjeg istraživanja Stiva Kola, bivšeg spoljnopolitičkog dopisnika i izvršnog urednika „Vašington posta”, a danas kolumniste „Njujorkera” i predsednika levo od centra orijentisanog instituta „Fondacija nova Amerika”.

Da je reč o ozbiljnom autoru i dobro istraženoj temi, svedoče dve Pulicerove nagrade – ovde najprestižnijih priznanja za novinarstvo i publicistiku – koje je Kol dobio za svoje tekstove i knjigu sa podjednako teškom temom: tajnom istorijom CIA u Avganistanu.

Upoznao sam ga na promociji knjige u vašingtonskom Demokratskom nacionalnom klubu žena, gde je objašnjavao kako je, mukotrpno, ali na kraju uspešno, prikupljao građu o korporaciji poznatoj po svojoj zatvorenosti, kontroli informacija za javnost i izuzetno čvrstoj unutrašnjoj disciplini.

Da se nisu rado odazivali zahtevima za razgovore i dostavljanje podataka nije teško pretpostaviti, mada se iz sadržaja knjige vidi da je zasnovana i na dosta razgovora sa anonimnim insajderima. Ovde međutim postoje i zaobilazni putevi da se dođe do podataka o onima koji nerado sami govore o sebi.

Na osnovu Zakona od slobodi informacija, Kol je od Stejt departmenta dobio poveći dosije diplomatskih depeša o „Ekson Mobilu”, a drugi rudnik pouzdanih činjenica bili su sudski predmeti. „Svi se sude sa ’Eksonom’ i ’Ekson’ se sudi sa svima”, objasnio je ovaj metod.

Do čega je došao i šta ova biografija otkriva o Americi i njenoj moći? Odgovor na ovo pitanje delimično je već navedeni citat izjave bivšeg čelnika Rejmonda, koji ukazuje da je „Ekson Mobil”, u današnjoj inkarnaciji, a i pre toga, „korporativna država u američkoj državi”, a ujedno je i „najveća koncentracija neizabrane vlasti u zapadnom svetu”.

„’Ekson Mobil’ u većoj meri oblikuje našu energetsku politiku i ekonomiju nego naša demokratski izabrana vlada”, jedan je od zaključaka istraživanja Stiva Kola.

Najuspešnija korporacija u istoriji korporacija i jedan od najuspešnijih biznisa koje je proizveo američki kapitalizam, profitabilno je postojaniji od drugih simbola američke privredne moći: „Dženeral motorsa”, „Ju Es stila”, „Aj-Bi-Em-a”…

Reč je o istinskoj „privatnoj imperiji”, koja vodi svoju sopstvenu spoljnu politiku, koristi sopstvene knjigovodstvene metode za merenje svoje uspešnosti i vrednosti svog kapitala, ponašanje svojih zaposlenih (više od 80.000 u 160 zemalja u kojima posluje) kontroliše kao istinska policijska država, i koja, sudeći po svom sabotiranju svake delotvorne akcije za sprečavanje klimatskih promena, nesumnjivo pripada pomenutoj „tamnoj strani”.

Dramaturški, knjiga počinje neslavnom epizodom: ekološkom katastrofom koju je u martu 1989. u priobalju Aljaske izazvao udes džinovskog tankera „Ekson Valdez” za čijim je kormilom bio pijani kapetan.

Taj događaj je iskorišćen za promenu na vrhu i unutrašnju reorganizaciju, koja će sa jedne strane izuzetno zaoštriti interna pravila i procedure, a sa druge, u novom međunarodnom okruženju koje će nekoliko meseci potom, u novembru 1989, doneti pad Berlinskog zida, kompaniji omogućiti da se bolje od drugih snađe u poslehladnoratovskom poretku i u potonje dve decenije svoje prihode učetvorostruči!

Bio je to period porasta „ekonomskog nacionalizma”, oličenog u sklonosti vlada zemalja koje su posedovale naftu da povrate i zadrže kontrolu nad svojim mineralnim blagom. Pošto svaka naftna kompanija, da bi opstala i napredovala mora da svake godine otvara onoliko novih nalazišta za koliko smanji rezerve na postojećim, to je za „Ekson Mobila” bio izazov kome je uspešno izašao u susret.

Sa jedne strane i najnacionalističkijim vladama je bila potrebna tehnologija zapadnih kompanija, ali na principu ugovora za svaki konkretan posao. I naravno, te vlade nisu želele da se petljaju sa malima, pa je „Ekson Mobil” u tom pogledu iskoristio sve svoje prednosti.
Sa druge, okrenuo se tamo gde u potrazi za naftom i gasom dotle nije bio: ka Africi i Jugoistočnoj Aziji.

A to je, između ostalog, podrazumevalo saradnju sa diktatorskim i korumpiranim režimima, pri čemu se, kao istinski „suvereni entitet”, „Ekson Mobil” vodio sopstvenim interesima, koji nisu uvek bili usaglašeni sa onima američke vlade. Svako je imao svoju politiku i svoju „suverenu sferu”.

Na pitanje ko je bio moćniji, Kol je rečit odgovor pružio opisom sadržaja jedne depeše ambasadora u Čadu iz 1999, u kojoj se on Stejt departmentu žali da „Ekson Mobil” ignoriše američke diplomate.

„A zašto bi bilo drugačije”, objasnio je Kol. „’Ekson Mobil’ je u samo jedan projekat tamo uložio 4,2 milijarde, dok je ambasador za sve programe u toj zemlji imao fond od samo tri miliona dolara”. Treba li većeg dokaza da je zaista reč o „privatnoj imperiji”.

U Africi, korporacija je imala sopstvene vojske, ili iznajmljivala tuđe i sprovodila obaveštajne operacije koje su bile veće od onih u nadležnosti lokalne stanice CIA. U pobunjenom delu Indonezije, u pobunjenoj pokrajini Aće, obezbeđivala je plate vladinim snagama koje su zarobljene ustanike likvidirale na njenom zemljištu.

Ta praksa je nastavljena i kad je američka vlada zbog takvih kršenja ljudskih prava obustavila pomoć indonežanskoj armiji.

Kol navodi i epizodu sa susreta Li Rejmonda sa Vladimirom Putinom u Njujorku, kada su pregovarali o tome da „Ekson Mobil” kupi većinski udeo u „Juosu”, tada u vlasništvu petro oligarha Mihaila Hodorkovskog (danas u zatvoru zbog prevare i utaje poreza).

„Da li to znači da kad god želim nešto od ’Jukosa’ treba da razgovaram s vama?”, pitao je prema Kolovim izvorima Putin. „Pa tako je svugde”, navodno je hladno odgovorio Rejmond.

Kao multinacionalna kompanija, „Ekson Mobil” je „suvereni entitet”, nepovezan sa SAD ili bilo kojim drugim nacionalnim sistemom. „Mi samo vidimo da vlade dolaze i odlaze”, prokomentarisao je ovo, prema knjizi, Rejmond.

Stiv Kol je izneo i detaljnu hronologiju krstaškog rata „Ekson Mobila” protiv donošenja mera kojima bi se smanjile emisije štetnih gasova koji nastaju sagorevanjem fosilnih goriva (u najvećoj meri nafte).

U tu svrhu je lobirao u Kongresu (što je ovde „legalna korupcija”), finansirao mnoge institute i podmićivao naučnike da bi sejali sumnje u valjanost nalaza o uzrocima globalnog zagrevanja. To, kao i činjenica da je Rejmond bio blizak sa potpredsednikom Dikom Čejnijem, objašnjava i zašto je Bušova Amerika ignorisala globalni sporazum o tome, Kjoto protokol.

Čini mi se da je srž biografije „Ekson Mobila” (obe kompanije su počele kao „bebe” nastale razbijanjem monopolitističkog „Standard ojla” Džona Rokfelera, još 1911.), najbolje sažeo kolega Dejvid Bielo, novinar koji se bavi ekološkim temama u magazinu „Sajentifik Ameriken”:

„Nafta je prljav biznis i ’Ekson Mobil’ je često igrao prljavo, ali u naše ime. Moja sabraća Amerikanci i ja jeftinu energiju smatramo svojim pravom i rešenjem za sve probleme”.